Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ostalo

Prvi jugoslovenski porno film koji je snimila Državna bezbednost

 

PORNIĆ U IME NARODA

Kako je snimljen prvi jugoslovenski porno film koji je snimila Državna bezbednost

 

“Nismo ono što bismo želeli da budemo. Ono smo što društvo zahteva. Ono smo što su naši roditelji izabrali. Ne želimo nikoga da razočaramo; imamo veliku potrebu da budemo voljeni. Tako gušimo najbolje u nama. Postepeno, svetlo iz naših snova pretvara se u monstruma iz naših noćnih mora. One postaju stvari koje nisu urađene, mogućnosti koje nisu doživljene.”

(Paolo Koeljo, “Preljuba”)

DB Prvi jugoslovenski porno film koji je snimila Državna bezbednost

Beogradska Mata Hari: operativna akcija Kluž

I  Utorak pred Novu godinu

Od Terazija prema Slaviji, i dalje ka Autokomandi i Crvenom krstu, masa Beograđana ispunila je ulice već oko dva sata popodne i beli golf jedan polako se probijao kroz gužvu. Valjalo je završiti nabavke pred Novu godinu koja je nastupala za par dana i vozač je nervozno trubio neopreznim pešacima koji su, ruku prepunih kesa, prelazili ulice na svim mogućim i nemogućim mestima…

Bio je utorak, 28. decembar 1976. godine. U svetu su se davali “King Kong” sa Džesikom Lang i “Pink Panter” sa Piterom Selersom. Novine u Jugoslaviji pisale su o novogodišnjem programu – hit je bila tzv. “jugoslovenska ABBA: Lepa, Usnija, Cune i Tozovac” – ali i o predstojećem dočeku Nove godine druga Tita u hotelu “Park” u Novom Sadu.

Međutim, vozač nije razmišljao ni o čemu od svega toga. Pokušavao je da se probije kroz gužvu, ispod oka gledajući svoju saputnicu, visoku plavušu u bundi koja je jedva prekrivala kratku haljinu, sa dijamantskim prstenom na domalom prstu desne ruke. Zubar Vasilije Popović, poznati beogradski plejboj, nije tačno znao ni njeno ime – “Stela”, kratko se predstavila pre neko veče, na žurci gde je Vasilije sasvim slučajno navratio – i odmah mu je bilo jasno da se radilo o strankinji. Po navici, dao joj je cedulju sa brojem telefona svoje ordinacije.

“Svoj broj ti ne mogu dati. Ali ja ću pozvati tebe. Kad budem mogla, najverovatnije u utorak oko podne. Organizuj se i izaberi mesto na vreme, moram biti u centru u šest sati popodne.”

Vasilije je celo jutro razmišljao o ovoj kratkoj poruci – više instrukciji – koju je dobio, na francuskom, uz prilično strasan poljubac i već posle dva popijena pića. Njegova saradnica je još prethodnog dana bila otkazala termine svim pacijentima za to popodne. Onda je i sama bila poslata kući. Telefon je zazvonio tačno u pola jedan:

“Za pola sata, ispred hotela Moskva.”

Vasilije se, naravno, obradovao poruci koju je očekivao. Odnosno, poruci koju – sasvim iskreno – i nije baš mnogo očekivao. Već u nedelju ujutro, kada se otreznio od prethodne noći, ukus njenog poljupca, pomešan sa šampanjcem koji su pili – u pitanju je bio “Fruškogorski biser” – delovao mu je prilično dalek. “Stela” – ime mu je delovalo tako veštački, kao onaj poznati “Džon Smit” iz američkih filmova – definitivno jeste bila strankinja, ali ne Francuskinja, kako je moglo da se zaključi na prvi pogled.

“Ta žena je kombinacija prefinjenosti i našeg grubog, balkanskog šarma.” pomislio je zubar dok je okretao dobro poznati broj telefona.

“Rade, dolazim oko dva, najkasnije pola tri, sa novim ulovom. Da li je moja uobičajena soba slobodna?”

Recepcionar u motelu “Hiljadu ruža” na Avalskom putu bio je zbunjen:

“Utorak je. Sve sobe su slobodne.”

Ali veza je već bila prekinuta. Zubar Popović je već bio spustio slušalicu, žurno obukao kaput i sišao do svog golfa. Od kraja Takovske ulice, gde je bila njegova ordinacija, do Terazija, po ovoj gužvi, trebaće mu najmanje dvadeset minuta.

Bilo je već pola tri kada se golf zaustavio na parkingu ispred motela. Tek tada je zubar mogao da – po prvi put – malo bolje osmotri svoj “ulov” na dnevnom svetlu. Iskusnim okom procenio ju je negde na sredinu tridesetih godina. Dosta visoka za ženu – zapravo, tek nešto niža od samog Vasilija, inače sasvim visokog muškarca – širokih kukova i blago povijenog nosa, Stela je odavala impozantnu pojavu.

Zubar je ušao u motel prvi, dao recepcionaru dve crvene novčanice sa konjem – bila je to njihova uobičajena tarifa da se lični dokumenti dame ne registruju u knjizi gostiju – i uzeo ključ.

Par je napustio motel oko pola šest – Stela je sa mužem išla u Narodno pozorište, gde se te večeri davala “Italijanka u Alžiru”, Đakoma Rosinija. I dok je Vasilije plaćao račun recepcionar Rade je primetio taj prsten – nije bio siguran da se radi o dijamantskom prstenu, razume se, ali mu je već na prvi pogled bilo jasno da je skupocen – na desnoj ruci njegove pratilje. Nije mu promakla ni isto tako skupocena bunda.

“Ova žena nije prostitutka. A ne izgleda ni kao neka domaćica koja se dosađuje.”, pomisli recepcionar. Nije nikako mogao da je uklopi u profil uobičajenih gošći svog motela u popodnevnim satima.

Rade je pokušao sa uobičajenom banalnom konverzacijom -.pitanje se odnosilo na doček predstojeće Nove godine – ali je plavuša samo ljubazno, ali odsutno, klimnula glavom.

“Da li stvarno ne razume srpski, ili se samo pravi?” – pomislio je Rade, stekavši već u tom trenutku neki neodređeni utisak da se radi o strankinji.

Ipak, profesionalni kodeks ćutanja, potkrepljen izdašnom napojnicom dobrostojećeg zubara, odvratio ga je od daljih pitanja. Nedugo zatim, u sobu je ušla spremačica. U korpi za otpatke našla je ono što se obično tamo i nalazilo posle zubarevih popodnevnih boravaka – dva upotrebljena kondoma – ali i nešto drugo. Praznu kutiju za kondome njoj nepoznate strane marke, i praznu kutiju tankih ženskih cigara, takođe stranih.

Rade je jedno vreme razgledao dva predmeta sa zanimanjem. Cigarete su očigledno bile američke. Ali natpis na praznoj kutiji kondoma nije bio na engleskom jeziku. Učinilo mu se, u trenutku, da je italijanski, ali je pažljivijim čitanjem shvatio da se radi o nekom drugom, mada sličnom, jeziku. O čudnoj strankinji – u to više nije imao nikakve sumnje – nastavio je da razmišlja i kada je otišao kući…

Sutradan ujutro, okrenuo je telefonski broj pažljivo zapisan u dnu poslednje strane Knjige gostiju:

“Drug Krtolica? Imali smo juče popodne jednu čudnu strankinju. Nisam joj uzeo dokumente, jer je bila u pratnji onog zubara. Da, onog Popovića, što mu je otac bio četnik. Ja samo da prijavim, Vi ćete sa drugovima već videti ako treba da se preduzimaju mere. Ja sam na raspolaganju…”

Nenad Krtolica, jedini zaposleni u pospanom detašmanu UDB-e na Voždovcu imao je problema da se otarasi nametljivog recepcionara. Tačno, bilo je već par godina otkad ga je regrutovao kao “operativnu vezu”, ali umesto nekih opasnih špijuna, terorista ili švercera drogom – istini za volju, u Beogradu tih godina nije bilo ni jednih ni drugih ni trećih – taj Rade mu je uvek javljao beskorisne informacije o tuđim švalerkama…

“I, samo da dojavim. U korpi za otpatke pronašli smo još i praznu kutiju od kondoma i praznu kutiju ženskih cigareta. Obe strane proizvodnje. Tako da imamo i materijalne dokaze…”

Recepcionar je nastavljao sa svojom litanijom, i Krtolica pomisli kako bi najlakši način da se oslobodi njegovog dosađivanja bio da ga zamoli da dostavi ta dva “sumnjiva predmeta”. Na recepciji, Rade je poskočio od zadovoljstva:

“Naravno druže Krtolica. Šaljem odmah. Poslaću i svoju belešku o incidentu. Mislim, možda bude od neke pomoći drugovima…“

Tako je, ujutro u sredu 29. decembra 1976. godine, kuvar motela “Hiljadu ruža” dobio važan zadatak da odmah nađe prvi prigradski prevoz i iz istih stopa ode do SUP Voždovac kako bi drugu Krtolici predao “materijalne dokaze” i “belešku o incidentu”.

Niko u tom trenutku nije mogao ni da zamisli da će se, iz tog čudnog sticaja okolnosti: radoznale spremačice, isuviše revnosnog recepcionera i nezainteresovanog udbaša Krtolice, u narednih nekoliko meseci razviti tzv. “Operativna akcija Kluž”, jedna od najbizarnijih priča u istoriji službe državne bezbednosti u Beogradu…

II Potraga za tajanstvenom ženom

Nenad Krtolica radio je već desetak godina u UDB-i Beograda i dobro je znao neka nepisana pravila. A pre svega ono da, ako već nema značajnih informacija, treba šefovima poslati i neku beznačajnu. Jer, i ma koliko beznačajna neka informacija bila, bolja je od nikakve.

Mali detašman UDB-e na Voždovcu tako je u centralu u Kneza Miloša slao razne beznačajne informacije: o nekom pijancu koji bi u kafani napadao samoupravni socijalistički sistem; o gastarbajteru koji se vratio iz Nemačke i doneo neku emigrantsku štampu; o bivšem Informbirovcu koji je preglasno puštao rusku muziku; o porodičnoj svađi u kojoj je ljubomorni pijani muž suprugu nazvao “Ciganšturom” (ovo poslednje Krtolica je uredno protokolisao kao “narušavanje bratstva i jedinstva”), i tako dalje. Isti modus operandi primenjen je i na dojavu o “čudnoj strankinji u motelu Hiljadu ruža”.

I baš tada je sudbina, kako se to u životu dešava češće nego u filmovima, umešala svoje prste. Kada je, prvog ponedeljka posle Nove godine, Kolegijum UDB-e za grad Beograd razmatrao tekuće informacije iz opštinskih detašmana, nekoliko prisutnih je glasno negodovalo:

“Opet onaj lenjivac Krtolica. Sada prati neke kurve, izmišlja im dijamantsko prstenje i skupocene bunde, a svi znamo da ide džabe da jede i pije po tom motelu.”

Načelnik UDB-e za Beograd, dr Obren Đorđević, prekinuo je raspravu pametnim predlogom:

“Onda ćemo, za promenu, da napravimo rutinsku proveru ove informacije sa Voždovca. Ako je to ozbiljna dojava, čoveka ćemo pohvaliti, a ako je opet nešto izmišljao, uzeću mu dvadeset posto od plate.”

Operativci beogradske UDB-e, Baki i Slavče, ušli su u Popovićevu zubarsku ordinaciju drugog januarskog petka pred kraj radnog vremena. Znali su da je Popovićev otac Drugi svetski rat proveo u jedinicama Draže Mihailovića, i – mada je to u Beogradu krajem sedamdesetih godina već bilo potpuno irelevantno – da je nastavio da se dopisuje sa par svojih ratnih drugova u inostranstvu. Znali su, takođe, da se sam Vasilije – dobrostojeći zubar i neženja, na sredini četrdesetih godina – ne interesuje za politiku. Uglavnom su ga zanimale samo žene i provod.

“A nas zanima samo ta strankinja sa kojom ste bili pred Novu godinu na Avali, druže Popoviću. Ne zanima nas ni ratna prošlost Vašeg oca, ni da li ste uredno prijavili sav porez.”

Baki je, po običaju, bio učtiv, ali direktan. Njegov kolega, Slavče, igrao je ulogu “lošeg policajca”, i na zbunjeni zubarov odgovor da zapravo ne zna tačan identitet žene sa kojom je proveo to decembarsko popodne nije ni pokušao da sakrije nevericu:

“To Vam se stalno događa? Da se spanđate sa strankinjom, kojoj ne znate ni tačno ime, ni broj telefona, ni gde stanuje? Ni šta radi u Beogradu? Pa čak ni iz koje je zemlje.”

“Zapravo, ovo mi je prva takva situacija.” – odgovorio je iskreno zubar. “Ja čekam da mi se ona javi, uvek ovde, u ordinaciju, i onda rezervišem neku hotelsku sobu. Neće da dođe kod mene kući, niti želi da mi kaže gde ona stanuje, niti da na isto mesto idemo dva puta.”

Na povratku u sedište UDB-e za Beograd – krajem sedamdesetih godina ono je bilo u ulici Kneza Miloša – Baki i Slavče shvatili su da ono što je na početku trebalo da bude sasvim rutinska provera postaje mnogo ozbiljnija priča. Bilo je tu isuviše mnogo zanimljivih detalja a da bi ih prećutali šefu, a bilo je potpuno nezamislivo da mu priznaju kako ne mogu ući u trag tajanstvenoj ženi.

Međutim, šef je ipak bio besan na njih dvojicu:

“Vidi ti pametnjakoviće! Zubar vam je jedina veza sa tom ženom, i baš ste kod njega otišli da ga uplašite. Ako je ona profesionalac, uočiće promene u njegovom ponašanju i prestaće da se viđa sa njim. Za nauk, imate ovo da završite. Za nedelju dana hoću informaciju ko je ta žena i zašto je ona tako značajna.“

Narednog dana, tehničari UDB-e su na razdelniku u Gradskom telefonu u Katićevoj ulici ozvučili broj zubarske ordinacije. Pokušali su da ustanove odakle će doći naredni poziv. Taj poziv je zaista i došao – posle tri dana – ali je bio isuviše kratak: veza je prekinuta pre nego što su tehničari uspeli da identifikuju tačnu lokaciju. Jedino što su saznali bilo je da je Stela ovog puta zvala iz užeg centra grada. Sastanak je bio, ponovo, za pola sata, ali na uglu Kosovske i Takovske ulice, a Vasilije je rezervisao sobu nedaleko od tog mesta, u hotelu “Ekscelzior” u ulici kneza Miloša, malo pre turske ambasade.

Baki i Slavče su znali da imaju na raspolaganju oko dva sata – vreme koje obično provede sa svojom prijateljicom zubar im je sam rekao – ali nije dolazilo u obzir da se lično pojave u Ekscelzioru. Rizik da se Vasilije spetlja ako ih iznenada vidi, i da njegovu rekaciju uoči tajanstvena žena i možda prekine dalje kontakte bio je isuviše veliki. Tako je zadatak pao na jednog mladog operativca u UDB-i, gotovo početnika, i daktilografkinju, veselu drugaricu Ljilju. Maskirani u zaljubljeni par stranaca, oni su seli u bar “Ekscelziora” – mesto pored kojeg se moralo proći između soba i izlaza iz hotela – i naručili piće. Uskoro su, kao i svi pravi turisti uostalom, počeli da se slikaju. Konobar je lenjo brisao čaše: pitao se šta li je to u dosadnom enterijeru njegovog hotela podstaklo ovo dvoje da se slikaju baš toliko?

Oko petnaest do pet, Vasilije i Stela su sišli stepenicama sa sprata. Ovlaš su se poljubili i rastali. Zubar je ostao da plati račun na recepciji, a njegova prijateljica se uputila ka izlazu iz hotela. Krajičkom oka primetila je par – suviše očiglednih, pomislila je – stranaca, koji se fotografiše za jednim od stolova. Ubrzala je korak, ali nedovoljno da bi izbegla da bude uhvaćena u kadru. I da miris njenog parfema – u pitanju je bio francuski Christian Lacroix – ne zapahne nozdrve mladog tajnog policajca. Slika je ispala malo mutno, doduše, jer se objekat kretao, i iz profila, ali to je ipak bio prvi materijalni trag kojim je beogradska UDB-a raspolagala; više se nisu morali oslanjati samo na konfuznog zubara.

Fotografija je potom prečišćena, uveličana i umnožena. Podeljena je svim operativnim radnicima beogradske UDB-e koji su dolazili u kontakt sa strancima. Mnogi su se zagledali lepu ženu, nekima se učinila “nekako poznatom”, ali niko je nije prepoznao. Svaki od njih je uzeo po jednu fotografiju i poneo je svojim “operativnim vezama”, nadajući se da će neko od njih, možda, imati više sreće.

Dani su prolazili, sve više kolega – ne samo onih u republičkoj i u saveznoj UDB-i već i onih u Gradskom SUP-u Beograd – počelo je da saznaje detalje neuspešne potrage za tajanstvenom ženom. Ubrzo su nevelikom beogradskom obaveštajnom zajednicom počeli da kruže i prve neukusne šale, koje su protagonistima ove naše priče posebno teško padale.

Ali, tu negde poslednjih dana januara 1977. godine, operativna veza “Agora”, novinar jednog uglednog beogradskog dnevnog lista, na sastanku u kafani hotela “Mažestik” sa radnikom UDB-e koji ga je “dužio”, našim junakom Bakijem, zagledao se u fotografiju duže od ostalih:

“Istina, popio sam preko deset loza” – rekao je (“Agora” je inače bio, a i danas je, sklon alkoholu) – “ali bih mogao da se zakunem da sam ovu ženu negde video. Na nekom diplomatskom prijemu, mislim. Rekao bih da to može biti žena nekog diplomate u Beogradu? Ali sam siguran da se ne zove Stela. Zapravo, mislim da se možda zove Paola?“

III  Prijem u hotelu “Jugoslavija”

Na glavnom ulazu u hotel Jugoslavija tog ponedeljka uveče, poslednjeg dana januara 1977. godine, bilo je puno ljudi i automobila. U čast ministarskog sastanka nesvrstanih i neutralnih zemalja – bila je to priprema za Drugi samit KEBS-a koji će se tog oktobra održati u Beogradu, nakon onog dve godine ranije u Helsinkiju – šef jugoslovenske diplomatije, Miloš Minić, priređivao je veliki prijem za šefove delegacija zemalja učesnica i beogradski diplomatski kor. Bilo je tu i više ministara savezne i srpske vlade, gradonačelnik Beograda Živorad Kovačević, novinari, nekoliko poznatih glumaca – ukratko tadašnji džet set jugoslovenske prestonice.

Mladi operativac beogradske UDB-e bio je te večeri u svečanoj livrejisanoj uniformi vratara hotela “Jugoslavija”. Hotel, svečano otvoren 31. jula 1969. godine, bio je od samog početka jedna od omiljenih baza jugoslovenske tajne policije: tu su dolazili strani novinari, diplomate, poslovni ljudi – ceo taj krug “bezbednosno interesantnih osoba” – bilo da su u hotelu boravili, bilo da su tu zakazivali ručkove, večere ili naprosto obične sastanke.

Zato se direktor hotela ni ovog puta nije iznenadio kada je, tog popodneva, telefonom dobio obaveštenje da će njegov vratar, te večeri, biti zamenjen. Baš kao i jedan od fotografa…

Mladi operativac – tek u julu te godine napuniće dvadeset sedam godina – radio je u UDB-i tek dve godine, uglavnom – kao i svi početnici – angažovan u petom odeljenju, koje se bavilo tajnim praćenjima. Fotograf, Zoki Marić, bio je nešto stariji i iskusniji i začikavao mladog kolegu:

“Pazi, ako se ona pojavi, nemoj odmah da vadiš fotografiju iz džepa.”

“Nema potrebe.” – odgovor je zvučao pomalo kiselo – “Miris tog parfema se ne zaboravlja.”

I tada su veliki crni automobili počeli da dolaze, i vratar je krenuo da radi svoj posao. I istovremeno da brzo razmišlja:

“Ako je Agora bio u pravu, i ta žena je stvarno supruga nekog stranog diplomate, doći će večeras. SSIP nam je dostavio listu pozvanih: to je praktično ceo diplomatski kor u Beogradu. Ako se večeras ne pojavi, moraćemo praktično da krenemo ispočetka.”

Negde oko sedam i petnaest, na ulazu u hotel pojavila se luksuzna crna “Volga”, sa registarskim tablicama 15-A-001 i dve zastavice na prednjim vetrobranima. Vozač je otvorio vrata iza svog sedišta: izašao je čovek pedesetih godina. Livrejisani vratar otvorio je vrata iza suvozačevog mesta: bunda doduše nije bila ista, ali njena vlasnica jeste. Miris parfema i lik nepogrešivo su se poklopili sa onim iz Ekscelziora, od pre neki dan. Krug je bio zatvoren. Tajanstvena žena je konačno bila identifikovana.

“Narcisa Livija Kazaku, 36 godina, supruga Virgila Kazakua, rumunskog ambasadora u Beogradu, državljanka Rumunije, rođena 26. oktobra 1940. godine u Klužu”, glasila je kratka informacija koju je sutradan od svojih operativaca dobio Obren Đorđević.

IV  Operativna akcija “Kluž”

U tadašnjoj podeli dužnosti između različitih civilnih i vojnih obaveštajnih struktura u Jugoslaviji praćenje bezbednosno interesantnih aktivnosti i lica u stranim diplomatsko-konzularnim predstavništvima u Beogradu bilo je u isključivoj nadležnosti savezne UDB-e. Po pravilima službe, o eventualnim saznanjima o vanbračnoj vezi supruge stranog ambasadora, beogradska tajna policija bila je dužna da obavesti svoje kolege u Federaciji.

“E pazi baš da im ne kažemo, pička li im materina. Neka drugovi iz viših službi malo oznoje svoje dupe.”

Posle nekoliko vrućih rakija, šef prvog odeljenja beogradske UDB-e, drug Slavče je bio uobičajeno hrabar i neposlušan. Radni doručak u kafani Savski venac, u Birčaninovoj ulici bio je tog februarskog jutra posvećen isključivo novom senzacionalnom otkriću. Četiri iskusna operativca beogradske UDB-e: Baki, Slavče, Ljuba i Cvika – povela su sa sobom i mladog kolegu, po prvi put. Tog jutra on je primljen u krug “starih kuka”: bila je to nagrada za odlično obavljeni posao.

Posle proje sa kajmakom, kiselog kupusa, pihtija i pršute, na red su došla crevca na žaru, kavurma i škembići. Vruće rakije je tada zamenio merlot. Sa novim količinama hrane i pića, ideje su se same razvijale. Nebo je bila granica za naše junake.

“Moramo da je snimimo u jebačini. Posle ćemo da je ucenimo da radi za jugoslovensku tajnu službu pod pretnjom da ćemo snimke dati njenom mužu.”

Genijalnu ideju je prvi rekao Cvika, mada se ona, da budemo iskreni, već od samog početka muvala po glavama sve petorice učesnika tog veselog radnog doručka.

Kada je, već oko jedan popodne, konobar doneo ovale sa ćevapima i sitno isečenim dimljenim kobasicama, sa ko zna kojom flašom vina po redu, ono što će kasnije postati “operativna akcija Kluž” već je bilo praktično formirano:

“Ljudi, nema zajebavanja. Ovo radimo profesionalno. Osim čika Obrena, niko nema pojma ni o čemu. Pratnju radi osam posebno odabranih ljudi. Svi potpisuju posebnu izjavu o čuvanju državne tajne. Ova akcija ne postoji u arhivi, sve dok se ne završi.”

Slavče je dobro znao koliko pravila misle da prekrše i zato nije želeo nepotrebne svedoke i papire.

“Naravno šefe. Ako uspe, biće prilike i da nas nagrade i da se pohvalimo. Ako uspe. Ako ne uspe, jebi ga, ništa nije ni bilo. Ostaće nam pornić…”

Baki je već bio dobro pod gasom. Mladi operativac je stidljivo sugerisao da bi ipak možda mogli da se vrate u kancelarije: bilo je skoro tri sata popodne. Njegov predlog je, međutim, dočekan gromkim smehom. Očigledno, svima je bilo prijatnije da se operativna akcija Kluž do kraja razradi u “Savskom vencu”.

Kada je konobar doneo čuveno “meze” – oko pet popodne – Cvika je na salveti već pravio smene za tajna praćenja, izbor lokacija koje treba pokriti kamerama, telefone koje treba prisluškivati…

Te srede, 16. februara 1977. godine, višestruki udarnik Alija Sirotanović, dobio je u Kragujevcu na poklon “Zastavu 750”, popularnog Fiću. A u jednoj beogradskoj kafani napravljen je scenario za prvi porno film koji je, u svojoj istoriji, snimila beogradska državna bezbednost. Glavna glumica se nametnula sama, ostale uloge tek je trebalo podeliti…

V Petostruki život lepe plavuše

U toku februara i marta, rezultati tajnog praćenja pokazali su se impresivnijim čak i u odnosu na najsmelija očekivanja: Narcisa Livija je istovremeno održavala redovne seksualne veze sa čak petoricom različitih muškaraca u Beogradu, koji ne samo da nisu znali jedan za drugog, nego ih niko nikada ne bi mogao ni međusobno povezati. Pored našeg zubara Vasilija, tu su bili i jedan ugledan beogradski advokat – za koga je čaršija pogrešno sumnjala da je homoseksualac – zatim jedan – tada relativno poznati – glumac, onda novinar sa Radio Televizije Beograd i na kraju pop pevač, ikona jugoslovenske omladine sredinom sedamdesetih godina… Raspon godina Narcisinih ljubavnika bio je između dvadeset šest i šezdeset dve.

U svakoj od svojih paralelnih ljubavnih veza, Narcisa Livija je koristila različita imena i različite jezike za komunikaciju: dok je sa zubarom Stela razgovarala na francuskom, advokat je poznavao izvesnu Valentinu, koja je odlično govorila ruski; glumac je opet imao ljubavnicu Katalin, Mađaricu koja je sasvim dobro natucala srpski; novinar koji je govorio italijansku – Italijanku Paolu; a pop pevač Poljakinju Renatu sa kojom se sporazumevao – u onome što je na kraju ispala jedna prilično kratka verbalna komunikacija – na engleskom…

“Kako uspeva sve to da postigne?” – Slavče, neformalni šef nepostojeće akcije, bio je zbunjen – “Najčešće ima i popodnevni i večernji termin, istog dana. Kako ona budala od ambasadora ništa ne posumnja. Gde mu je žena po ceo dan?”

Svakog petka u jedanaest ujutro, petorica operativaca su na radnom doručku u Savskom vencu razmenjivala podatke iz prethodne nedelje i dogovarala akcije za narednu. Krajem proleća u velikoj meri su zapostavili i svoje redovne poslove. Obren je tog jutra na kolegijumu već postajao ljut:

“Aman ljudi, radite nešto sa tom Rumunkom ili se manite ćorava posla. Ima pet ljubavnika, pa šta. Proverili smo svakoga od njih. Sve su to pošteni građani. Trojica su i članovi Saveza komunista. Ni sa jednim od njih ona nije uključena ni u kakvu špijunažu. Žena voli da se jebe, pa šta. A vi badavadžišete u mojoj firmi već dva meseca i primate platu za džabe.”

Problem naših junaka je bio jednostavan: nijedan od pet Narcisinih ljubavnika nije bio laka meta da se regrutuje kao saradnik UDB-e. Još manje da se nagovori da u sobu, u koju bi je odveo, budu ugrađene kamere za tajno snimanje porno filma. Sve su to bile javne ličnosti, i njihovo tajno snimanje, bez sudskog naloga, i bez ikakve osnove za sprečavanje špijunske delatnosti – jer nikakve špijunaže nije ni bilo – jednostavno nije dolazilo u obzir.

“Zaboravimo tu petoricu. Moramo naći našeg čoveka.” – zaključio je mudro Cvika, sredinom aprila 1977. godine, kada su kiseli kupus i pihtije u Savskom vencu već bili zamenili svež kupus i mlada jagnjetina.

“Kakvog sad našeg čoveka?” – bio je zbunjen Slavče.

“Pa jebača.” – Cvika je filozofski slegnuo ramenima i uzeo sa ovala poveći komad jagnjećeg buta.

Spontano, četiri para očiju okrenula su se ka najmlađem kolegi:

“Ti bi mogao da se žrtvuješ za otadžbinu. Uostalom, ti si je prvi snimio, i prvi si je identifikovao. Bio bi red da budeš za to i nagrađen.” – Baki je formulisao ono što je bio zajednički predlog.

Ali mladi kolega je bio stidljiv po prirodi. Pocrveneo je kao stolnjak na kojem se nalazio oval sa jagnjetinom:

“Nemojte mene drugovi, pa kako bih ja to mogao da uradim profesionalno. Mislim, nikada u životu nisam snimao porno filmove. Nisam ih čak ni gledao…”

Kad se smeh malo stišao, Slavče je ozbiljno rekao:

“Čovek je u pravu. I to ne sme biti niko od nas. Bar dok ne snimimo taj film i ne regrutujemo je da radi za UDB-u. Posle ćemo videti ko će je od nas dužiti, i kakav će aranžman od svega toga da ispadne. Možda se neko i ogrebe. Ali sada, moramo naći spoljnog jebača.”

VI  Kako je diplomata postao pilot…

Visok, žene bi rekle prilično zgodan, mlađi čovek stajao je na pešačkom prelazu na uglu Birčaninove i Kneza Miloša. Bilo je oko jedan sat popodne, poslednjeg petka u junu 1977. godine. Svom šefu, mrzovoljnom načelniku odeljenja u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove, najavio je “malo dužu” pauzu za ručak. Morao je da obavi “neke neodložne privatne poslove”. Šefa to nije obradovalo:

“A izveštaj o Pakistanu kasni, dok se ti švrćkaš okolo. Drug Minić je već pitao ove nedelje kada će biti gotov.”

Pripravnik u SSIP-u se preznojavao na pešačkom prelazu, ne samo zbog toplog junskog dana. Njegov izveštaj o Pakistanu – informacije različitih službi ukazivale su na veliku verovatnoću da će u toj zemlji uskoro biti izvršen vojni puč – zaista je kasnio, ali jutrošnji telefonski poziv promenio je njegov plan za taj dan.

Kolega sa studija – obojica su tek pre dve godine završila Fakultet političkih nauka – pozvao ga je da se u jedan sat vide u kafani “Savski venac”.

“To ti je preko puta kancelarije, bukvalno. Radi se o vrlo važnoj stvari, i biće nekoliko mojih starijih kolega. Nemoj sad da me ostaviš na cedilu, molim te.”

Budući diplomata došao je u Beograd iz jednog sela pored Kruševca, njegov drug sa studija iz malog mesta u Vojvodini. Iako iz različitih krajeva, različitih običaja i mentaliteta, ubrzo su postali najbolji prijatelji. Po završenim studijama, životni putevi su im se razdvojili: Kruševljanin je otišao u SSIP, Vojvođanin u UDB-u. Ponekad bi se videli, ali tek tog dana budući diplomata je dobio ovako važan poziv. Poziv koji jeste bio privatan, ali se očigledno odnosio na nešto službeno…

Društvo je sedelo za velikim stolom u uglu bašte, gotovo potpuno prekrivenom ovalima sa sirom, pršutom i paradajzom. Mladi operativac je ustao, poljubio se tri puta sa svojim prijateljem, i doveo ga do stola:

“Ovo je drug o kojem sam vam pričao. Budući diplomata. Pouzdan čovek i pravi komunista.”

Slavče je ispod oka odmerio pridošlicu:

“Sedi mali, posluži se. Prvo da prezalogajimo, pa ćemo onda o poslu.”

Kruševljanin se osećao nelagodno:

“Imam samo pola sata pauze za ručak. Zamolio sam šefa da ostanem koji minut duže, ali morao bih da se vratim do dva najkasnije. Znate, izveštaj o Pakistanu…”

Operativci beogradske UDB-e počeli su grohotom da se smeju:

“Ma kakav šef, kakav Pakistan. Danas je petak ionako. Sačekaće Pakistan do ponedeljka. A šefu je bolje da bude miran da mu ne pošaljemo Cviku sa vaspitnom palicom…”

Mladi operativac je slegao ramenima i pogledao prijatelja sa izvinjavajućim pogledom. Kao da je želeo da mu kaže:

“Šta mogu, oni su svi takvi. Vidiš sad kako je meni…”

Bilo je već pola tri – sat i po su tajni policajci, onako uzgred, ispitivali mladog diplomatu o njegovoj porodici, sklonostima, navikama, društvu u kojem se kreće – kada je razgovor konačno došao do teme zbog koje je i sazvan. Cvika je prvi postavio to pitanje:

“A mali, jebeš li ti nešto, ovde u Beogradu? Kako to ide, sigurno si našao neku matorku?”

Kruševljanin je zbunjeno pokušao da objasni kako se, eto, povremeno viđa sa prodavačicom u trgovinskom preduzeću “Jabuka”, tu u komšiluku, ali da to nije “ništa ozbiljno”.

Tada se Slavče po prvi put uozbiljio, i jednostavno, kao da budući diplomata te stvari radi svaki dan, rekao:

“Vidi momak, Služba ima zadatak za tebe. Radi se o stvari od vrhunskog interesa za nacionalnu bezbednost. U narednih mesec dana upoznaćeš se sa jednom strankinjom, zanosnom plavušom. Dobro, malo je starija od tebe, ali odlično očuvana. Za taj kontakt, naravno, dobićeš lažni identitet. Bićeš pilot JAT-a Zoran Bogdanović. U ponedeljak ćeš doći kod nas da doneseš fotografiju kako bi se izradila dokumenta, a biće tu i krojač iz Beka da ti uzme mere za pilotsku uniformu.”

Mladi diplomata je bio zatečen, ali mu se cela ideja potajno dopala:

“Znači drugovi, od mene se očekuje da u razgovoru sa njom utvrdim da li je ona uključena u neprijateljske aktivnosti protiv našeg socijalističkog samoupravnog društva?”

Za stolom je zavladao trenutak tišine, pre nego što su svi prasnuli u smeh:

“Od tebe se momak, očekuje da je jebeš. A neprijateljskim aktivnostima se bavimo mi.”

***

Neformalna grupa za nepostojeću akciju – Slavče joj je već bio dao i skraćenicu NGNA – u toku narednih desetak dana izgradila je kompletan identitet nepostojećeg pilota JAT-a Zorana Bogdanovića. Šefu Službe za informacije i dokumentaciju SSIP-a – te paralelne tajne službe jugoslovenske diplomatije – diskretno je sugerisano da mladi pripravnik mora biti oslobođen svih redovnih poslova zbog “hitnih poslova u interesu bezbednosti zemlje” i on se od početka jula 1977. više nije ni pojavljivao na poslu.

U utorak, 5. jula 1977. u Pakistanu je general Zija ul Hak zaista vojnim pučem zbacio sa vlasti Benazira Butoa, prvog demokratski izabranog premijera ove zemlje, baš kao što je mladi pripravnik precizno i predvideo u svom izveštaju koji je napisao onog vikenda posle pijanog ručka u “Savskom vencu”. Bio je zaslužio sve pohvale, ali nije ga bilo tog dana u SSIP-u da bi ih i primio…

Jer, tog utorka mladi Kruševljanin je sedeo u zamračenoj sali beogradske UDB-e par stotina metara dalje, i sa učesnicima NGNA gledao jedan danski porno film, koji je carina na surčinskom aerodromu zaplenila nekoliko dana ranije.

Fotograf i snimatelj UDB-e, Zoki Marić, objašnjavao je prisutnima tehničke detalje:

“Važno je naravno osvetljenje, ali i ugao snimanja. U sobi 313 imamo ugraćene dve kamere. Jedna je u pepeljari na stolu, i ona je otprilike u visini kreveta. Druga je na plafonu, u osvetljenju. Vodi računa da joj povremeno podigneš kosu, jer nam je bitno da se vidi lice.”

Soba 313, šesta sa leve strane na trećem spratu sa dunavske strane hotela “Jugoslavija” bila je već godinama rezervisana za operativne akcije UDB-e koje su zahtevale tajna snimanja. Uprava hotela nije je ni izdavala redovnim gostima: samo onima za koje bi dobila “blagovremenu najavu” drugova iz Službe…

“Zašto ste izabrali da budem baš pilot?” – bio je znatiželjan budući glumac, kome je tog dana dato i zvanično tajno ime: “Romeo jedan”.

Prisutni su se zgledali. Niko, zapravo, nije znao tačan odgovor na to pitanje. Svi su pogledali u mladog operativca. Bila je to zapravo njegova ideja.

“Iz dva razloga. Prvo, žene vole pilote, generalno. Drugo, napravili smo njen psihološki profil na bazi dostupnih podataka o drugim ljubavnicima: zubar, novinar, pop zvezda, advokat i glumac. Sve elitne profesije. Samo joj još fali pilot.”

Logika ovog zaključivanja zatekla je mnogo iskusnije operativce UDB-e. Cvika je mudro klimao glavom, Ljuba trljao bradu, a Slavče je, više za sebe, prokomentarisao:

“Od ovog dečka biće nešto.”

VII  Prijem u francuskoj ambasadi

Jedan telefonski poziv, operativnoj vezi UDB-e koja je radila kao službenik u francuskoj ambasadi, bio je narednog dana dovoljan da pilot JAT-a Zoran Bogdanović dobije pozivnicu za prijem koji se, povodom pada Bastilje, tradicionalno održavao u elegantnoj bašti ambasade u Pariskoj ulici. Procena da ambasador Rumunije – tradicionalno frankofonske zemlje – neće propustiti da se pojavi na ovom prijemu pokazala se potpuno ispravnom.

I dok je Njegova Ekselencija, ambasador Virgil Kazaku, provodio vreme u razgovorima sa dvojicom pomoćnika saveznih sekretara – bilo je to vreme kad jugoslovenski ministri nisu išli po diplomatskim prijemima bez nekog posebnog razloga – Narcisa Livija primetila je, sa životinjskim instinktom, zgodnog muškarca u tamnoplavoj pilotskoj uniformi…

“Došao sam pravo sa aerodroma, popodne sam dovezao avion iz Rima.” – opravdao se pilot Bogdanović, na sasvim dobrom francuskom, plavuši koja ga je pitala da li mu je vrućina.

“Ne sumnjam da biste lepše izgledali bez te uniforme. Zapravo, bez ičega.” – Narcisa je položila dlan desne ruke na njegove grudi.

Unapred pripremljen za ovakav tok razgovora, Romeo Jedan je desetak minuta nastavio neobaveznu konverzaciju, a potom se izvinio da mora da ide. Razočarenje u Narcisinim očima bilo je više nego očigledno:

“Zar već? Pa tek ste došli?”

Muškarac u tamnoplavoj uniformi izvadio je iz džepa malu kutiju sa pilotskim znakom JAT-a i predao ga svojoj sagovornici:

“Na žalost, moram. Ali, ako se ne više ne vidimo, mali suvenir, da me se sećate.”

Nekoliko metara dalje, celu ovu konverzaciju, neprimetno ali pažljivo, pratili su operativci Ljuba i Baki. Na prijem su došli sa pozivnicama namenjenim dvojici direktora u Geneksu i znojili su se ispod tamnih odela sa kravatama. Nepogrešivo su registrovali trenutak kad se Narcisa nagla da poljubi mladog pilota za rastanak, i kada joj je on okrenuo obraz.

“U kutiji sa pilotskom značkom je cedulja sa njegovim brojem telefona. Da se kladimo koliko će vremena proći pre nego što ga pozove?”

***

Poziv je zaista usledio, početkom naredne nedelje. Bio je, međutim, već kraj jula, i bračni par Kazaku trebalo je da uskoro napusti Beograd i ode na godišnji odmor. Zbog čestih letova u inostranstvo, pilot Zoran Bogdanović nije mogao da se vidi sa svojom novom prijateljicom cele te nedelje. Narcisa Livija je bila frustrirana i besna. Kada su se konačno videli, neposredno pred njen odlazak iz Beograda, sve se opet završilo na poljupcu. Doduše, ne jednom, i ne više u obraz…

“Nećeš mi opet odleteti negde u septembru? Bilo bi lepo da završimo ovo što smo počeli.”

Plavuša je naravno bila zabrinuta da li će ovaj zgodan muškarac, u avgustovskoj vrelini, sresti neku mlađu i možda lepšu ženu. Sa tim mislima je i otišla u Bukurešt.

A u kafani “Savski venac”, dotadašnji uspeh operativne akcije “Kluž” proslavljen je narednog petka velikim i obilnim ručkom.

“Nimfomanka se zaljubila, izgleda. Po prvi put koliko je pratimo. Sad je naša.”

Slavče je bio ponosan na svoje dostignuće. Mladi operativac je počeo ozbiljno da se bavi pripremama akcije i u hodu ispravlja greške svojih starijih kolega. Romeo jedan je nastavio da gleda danske porno filmove, kako bi se pripremio za zadatak koji ga je očekivao. Avgustovski dani tekli su polako i ustupali mesto septembru…

***

U četvrtak, 8. septembra 1977. godine, preko pola miliona Beograđana dočekalo je Tita na povratku sa njegove “velike istočne turneje”: poseta Sovjetskom Savezu, Kini i Severnoj Koreji. Pilot Zoran Bogdanović nije bio među njima. Pripremao se za večernji glumački debi. Narcisa Livija je verovala da se vraća iz Pariza, upravljajući avionom JAT-a.

Sastanak zakazan na Zemunskom keju vrlo brzo se završio u hotelu “Jugoslavija”. Recepcionar je već imao instrukcije da “pilotu koji će se pojaviti oko devet uveče” da ključ sobe 313, čim proveri kod sobarice da li je “soba sređena”. Na telefonski poziv sa recepcije u sobi se javio glavni tehničar UDB-e, Zoki Marić. Aktivirao je sve sisteme za tonsko i video snimanje i napustio sobu.

Petnaestak minuta kasnije, otpočela je i ključna faza operativne akcije “Kluž”. Od jedan sat i pedeset minuta sirovog materijala, tehničari UDB-e su narednog dana izvukli ukupno četrdeset sedam minuta takozvanog “eksplicitnog materijala”, kako je kasnije navedeno u izveštajima. Potom su napravili i sedam ili osam fotografija. Dosije je bio kompletan.

***

Sredinom septembra na kolegijumu beogradske UDB-e razmotren je “analitički materijal” iz operativne akcije “Kluž”. Neformalna grupa za nepostojeću akciju konačno je prezentovala materijal dobijen “strpljivim, višemesečnim radom”. Slavče je očekivao unapređenje. Romeo jedan je dobio novčanu nagradu od dvadeset hiljada novih dinara (dva stara miliona), zlatni sat sa posvetom UDB-e, i karakteristiku poslatu saveznom sekretaru za inostrane poslove, sa preporukom za “vanredno napredovanje u službi”. Mladi operativac je takođe dobio sve pohvale, ali jedini od prisutnih nije odavao utisak preterano srećnog čoveka.

“Šta je bilo pripravnik?” – Obren Đorđević ga je tako i dalje zvao, iako on zapravo nije bio pripravnik već preko godinu dana – “Nešto ti se ne uklapa ovde?”

“Ne šefe, ne uklapa mi se. I predložio bih da budemo jako oprezni pre donošenja odluke o upotrebi ovog materijala. Sada ga konačno imamo, i ne može nam nigde pobeći. Nije to sporno. Ali savetujem da se naprave dodatne provere ove Rumunke.“

Obren je klimnuo glavom. Iako mladi kolega nije imao nikakve dokaze, pa čak ni indicije, sasvim je razumeo njegovu zabrinutost. Dobar obaveštajac ponekad mora verovati i svom instinktu…

VIII   Hladan tuš u Maderi

Sredina oktobra donela je u Beograd prvu košavu, nešto ranije nego obično. Vetar je raznosio prvo opalo lišće po Bulevaru revolucije, kada su Slavče i mladi operativac ušli u Maderu oko jedan sat popodne tog četvrtka, i seli za sto u uglu na kome je pisalo “Bogdanović”.

“Izvinjavam se, ovaj sto je rezervisan. Možda možete da izaberete neki drugi.” – šef sale Branko pokazao je rukom na gotovo praznu salu.

“Nema nikakvih problema. Kolega Bogdanović neće se danas pojaviti. Ima hitan let za inostranstvo. A dami ćemo mi praviti društvo.” – odgovorio je Slavče i značajno podigao obrve.

Oko pola dva, Narcisa Livija je ušla u Maderu, u elegantnom plavom mantilu. Osvrnula se oko sebe, očekujući da zapazi poznato lice. Slavče je ustao sa stolice:

“Zoran je morao hitno da odleti za Beč. Razboleo se pilot koji je danas bio u smeni, pa nas je zamolio da Vas sačekamo, i da ga izvinimo. A možda bismo mogli da popijemo i piće zajedno?”

“Nisam znala da u Beogradu ima toliko zgodnih pilota?” – rekla je Narcisa sa jedva primetnim osmehom kada je konobar doneo vermut.

Mladi operativac pogledao je ispod oka u Slavčeta – sa svojih sto dvadeset kilograma stariji kolega mogao je da prođe kao sve drugo, ali ne baš kao zgodan muškarac. Nešto što mu se u celoj ovoj priči od početka nije dopadalo, neki alarm za opasnost, urođen pravim obaveštajcima, sada je počeo da se materijalizuje u jasan, gotovo opipljiv, osećaj opasnosti. Poželeo je da nije tu, ali bilo je kasno.

Slavče je bio u sedmom nebu. Imao je traku sa filmom, imao je i nekoliko eksplicitnih fotografija u velikom žutom kovertu koji je nametljivo držao na stolu, imao je preko puta sebe konačno svoj ulov. Uhvaćen, iznenađen i ranjiv, pomislio je. Odlučio je da se malo igra, kao toreador sa bikom. Obliznuo se:

“Ako je naš zajednički prijatelj morao da zameni bolesnog kolegu u kokpitu, možda bih ja mogao da zamenim njega kod Vas?”

Narcisa Livija zapali cigaretu. Jedno vreme ga je posmatrala bez reči. Slavče je nastavio:

“Mislim, da sada ne uznemiravamo onog zubara da otkazuje pacijentima u svojoj ordinaciji, nema smisla? Ili da advokat otkazuje klijentima?”

Karte su bile na stolu i iskusni udbaš odlučio je da igra va banque. Očekivao je šamar, plač, ustajanje sa stola, nalet crvenila… Ništa od toga nije se, međutim, desilo. Odgovor je bio leden:

“Vi biste teško mogli da ga zamenite. A i ja bih sebi teško oprostila infarkt koji bi mogao da Vas zadesi tom prilikom. Ali mladi kolega bi imao šanse, samo da nije toliko stidljiv.” – Narcisa pogleda ka mladom operativcu koji je opet pocrveneo – “I Vi ste pilot? Bar danas? Nas dvoje bismo mogli da prošetamo do Metropola, blizu je?”

Zenice mladog čoveka su se odjednom suzile. Verovatno, da pogled može da ubije, Narcisa Livija od tog trenutka više ne bi bila među živima. Ali je progutao bes i oćutao podsmešljivi komentar. Umesto njega, promenjenog, gotovo bahatog, glasa progovorio je Slavče:

“Gospođo Kazaku, igra je završena. Kolega i ja smo operativci Uprave državne bezbednosti Jugoslavije. Ovo su fotografije Vaših seksualnih orgija u Beogradu. A ovo je dokument – izjava koju ćete danas potpisati – kojom prihvatate da radite za jugoslovensku tajnu policiju. Inače…”

Narcisa je uzela koverat i sa zanimanjem razgledala fotografije neko vreme. Prekinula je Slavčeta u pola rečenice, ne podižući pogled:

“Ne, vi se nadate da ćete postati operativci jugoslovenske tajne policije. Za sada ste još uvek samo u beogradskoj, zar ne?”

Slavče je prečuo ovu provokaciju i nastavio:

“Inače ćemo ove fotografije već sutra poslati Vašem mužu i Vaš brak i raspusni život u Beogradu biće završeni.”

Slavče je bio ljut. Razgovor nije tekao onako kako je bilo planirano. Istresao se na konobaru:

“Momak. Jel’ ti to možda štrajkuješ? Još jednu turu odmah. Vermut za damu, čivas za mene i vitasok za dečka.”

Mladi operativac je brzo razmišljao o katastrofi koja ih je čekala. “Ucena je uvek jača dok je neizrečena. Onog momenta kada se kaže, izgubila je pola snage.” Ali, bilo je kasno za teorijske rasprave. Narcisinim licem prošao je blag osmeh:

“Ne, vi fotografije nećete poslati mom mužu. Zapravo, nećeti ni moći.”

“Ja Vas uveravam da ćemo, ako ovog trenutka ne potpišete izjavu o saradnji sa UDB-om, mi još u toku popodneva poslati traku i fotografije drugu ambasadoru.”

Slavče je podigao glas, napravivši tako još jednu profesionalnu grešku. Par za susednim stolom je obratio pažnju. Narcisa Livija je završila razgledanje fotografija i zadovoljno vratila koverat svojim sagovornicima:

“Vi nećete moći da pošaljete ove fotografije mom mužu jer prvo, vi i ne znate gde je on, pa čak ni kako se zove. Reći ću vam samo da je inženjer u jednom gradu u unutrašnjosti Rumunije. I drugo, ambasador nije moj muž. On je impotentan, neoženjen, i moj posao je da mu u Beogradu glumim ženu za potrebe protokolarnih događaja.”

Mladi operativac je od početka sumnjao – bilo je i previše detalja koji su na to ukazivali – da je Stela, odnosno Narcisa Livija, zapravo njihova koleginica, agent Sekuritatee. Nekoliko puta je hteo da tu sumnju podeli sa kolegama na radnom doručku petkom, ali se nikada nije usudio da razbije njihovu samoobmanu u kojoj su mesecima toliko uživali. Fijasko je sada bio neizbežan i njihova gošća nastavila je sa igrom mačke i miša:

“I treće, ono što je najvažnije za vas dvojicu, ja sam koleginica agent rumunske službe bezbednosti, vama poznate kao Sekuritatea. Od nje sam zadužena da ovde izigravam ambasadorku i tako ispred svoje službe nadzirem i ambasadora i ambasadu u celini. Što se tiče vašeg posla, stvarno ste ga tehnički odradili na vrhunskom profesionalnom nivou, u to sam se uverila već nakon što sam ovlaš pregledala ove fotografije. Osim ovih detalja, naravno, koje niste mogli da znate.”

“Drugarice Narcisa…” – počeo je zbunjeno da se pravda nesrećni Slavče – “U pitanju je očigledno jedan veliki nesporazum…”

Ali gošća mu nije dala ni da završi rečenicu:

“I naravno da moje ime nije Narcisa, baš kao što ni Zoran nije Zoran niti ste vi piloti JAT-a. Drago mi je bilo, kolege i hvala na piću.”

Plavuša čije pravo ime opet nisu znali ustala je sa stola i ogrnula mantil. Kad se već zaputila ka izlazu iz Madere okrenula se i onako uzgred dodala:

“I, da ne zaboravim. Pozdravite vašeg saradnika i kolegu pilota. Kada se vrati sa tog leta iz Beča, podrazumeva se.” – ciničan osmeh ponovo je prošao njenim licem – “Valjda će do ujutro sleteti za svoj sto u Ministarstvu spoljnih poslova? I recite mu, molim vas, da nije bio loš u krevetu. Mada moram da kažem, za poslednje dve godine sam u Beogradu upoznala i mnogo bolje od njega.”

Dvoje operativaca beogradske UDB-e su, bez reči, pogledom ispratili vitku figuru plavuše koja se ubrzo izgubila iza zavese na izlasku iz restorana. Potom je, za još par sekundi, od nje ostao samo miris parfema Christian Lacroix. Koverat, taj materijalni dokaz njihovog profesionalnog neuspeha, izdajnički ih je posmatrao sa površine stola.

“Nosi mi to sa očiju.” – rekao je na kraju Slavče mladom operativcu – “I bog neka nam bude u pomoći kad čika Obren sazna. Najebali smo.”

Tog istog četvrtka, 13. oktobra 1977. godine, palestinski teroristi su oteli Lufthanzin avion na liniji Palma de Majorka – Frankfurt i primorali pilota da ih odveze na aerodrom u Mogadišu, u Somaliji, gde će pet dana kasnije doći do munjevite intervencije nemačkih specijalaca, iz čuvene jedinice GSG 9.

A pet dana kasnije, u Beogradu, sva petorica operativaca beogradske UDB-e sa radnih doručaka u “Savskom vencu” pozvana su na raport kod svog načelnika, dr Obrena Đorđevića. Čika Obrena, kako su ga zvali kada je bio dobro raspoložen. Tog dana, međutim, nije bio…

IX   Iskušenja mladog operativca

Da li ste vi uopšte normalni? Zar nikome nije palo na pamet da malo bolje proveri ko je zaista ta žena? Nego ste se bacili na snimanje, koje je trebalo da bude poslednji čin. A ne prvi. Da li ste razradili tehniku, taktiku, metodiku? Gde je operativni profil? Koje ste sve informacije od nje mislili da dobijete?”

Obren Đorđević je retko kada bio tako ljut. Šetao je levo-desno po kancelariji, i nakon svakog pitanja koje bi postavio zagledao bi se u zajapurena lica petorice postrojenih saradnika koji su gledali u pod. Odgovora, naravno, nije bilo.

“Nije prošlo ni dve godine a da smo sa rumunskim kolegama imali onu akciju hapšenja Vladimira Dapčevića u hotelu Dorobanti u Bukureštu. To je Tito dogovarao lično sa Čaušeskuom. I sada vi snimate njihovog agenta usred Beograda? I to van bilo kakve špijunske aktivnosti? Da biste je ucenjivali?”

“Druže Obrene, mi nismo znali…” – počeo je Slavče, ali mu šef nije dao da završi.

“Naravno da niste znali! Jer se niste ni potrudili. Sada ću ja umesto vas morati da idem na referisanje. Kao i uvek kad nešto zabrljate…”

Sa tim rečima, Obren je i otpustio petoricu nevoljnika. Zapravo, samo četvoricu. Jer, kada su već bili na vratima njegovog kabineta, šef je odjednom rekao:

“A ti mali, ostani. Treba još nešto da popričamo.”

Mladi operativac se zbunjeno vratio. Nije mu bilo prijatno što ga šef odvaja od njegovih starijih kolega; bio je zabrinut i zbog njihove reakcije: ljubomora se mogla očekivati; ipak, taj poseban znak pažnje mu je godio, ma šta da je bilo u pitanju…

“Hteo sam da ti kažem da si odradio dobar posao, sa identifikacijom te žene. I da si bio na odgovornijem položaju verovatno bi sve ovo bilo manje aljkavo urađeno. Nemoj da se brineš, nastavi da radiš svoj posao, niko te neće dirati.”

Obren je potapšao mladog čoveka po ramenu i ispratio ga do vrata:

“Uskoro ćeš dobiti nova zaduženja. Potreban nam je neko da vodi akciju infiltriranja u ekstremnu marksističku grupu u Trentu, u Italiji. Italijanske kolege veruju da se radi o ogranku Crvenih brigada. Vrlo su zatvoreni i nepoverljivi prema kontaktima sa Zapada. Procena je da bi Jugosloveni možda mogli da postignu neki uspeh.”

Tako je mladi operativac došao na raport zbog jednog neuspeha, ali je sa tog, na početku neprijatnog, sastanka izašao srećniji nego što je ušao…

U međuvremenu, sticaj čudnih okolnosti uticao je, kako se to obično u životu i dešava, da fijasko operativne akcije “Kluž” polako padne u zaborav mnogo brže nego što je to krajem 1977. izgledalo.

Početkom 1978. godine, na probnom letu u Rumuniji, srušio se jedan Orao – tadašnji mlazni avion razvijan u jugoslovensko-rumunskoj kooperaciji. Kako je tehnička greška bila u delu projekta koji su razvijali rumunski stručnjaci, zaoštravanje odnosa nije išlo u korist Bukureštu. Drugi čovek Sekuritatee, general-lajtnant Jon Paćepa je, u proleće te godine, predložio da se “incident u Beogradu” arhivira i odnosi sa jugoslovenskim kolegama izglade. Bilo je, doduše, predloga da se kompromitovana koleginica povuče iz Beograda – to je uostalom uobičajena praksa u tajnim službama u svetu odvajkada, pa i danas – ali je Paćepa samo odmahnuo rukom:

“Ima vremena. Neka je tamo. Ima još neka posla da obavi.”

Sedmog februara 1978. godine, Živomir Jovanović – Ciga, prvi i jedini Vranjanac do sada na čelu srpske tajne policije, iznenada je umro od infarkta, u pedeset trećoj godini. Najviše izgleda da ga nasledi imao je Obren Đorđević: uprkos ponekoj indiskretnosti njegovih operativaca – jer ona opisana u ovoj priči nikako nije bila jedina tih godina – tadašnje državno rukovodstvo Srbije smatralo je da na čelo SDB Srbije treba ipak da dođe profesionalac a ne neki političar. Po povratku sa posete SAD i Velikoj Britaniji, 12. marta 1978. godine, sa Obrenovim izborom saglasio se i sam Josip Broz Tito: na margini dokumenta kojim je bilo predloženo njegovo imenovanje napisao je crvenom grafitnom olovkom: “Odobrio.”

Obrenovim dolaskom u kabinet u kamenoj zgradi u ulici Kneza Miloša, 22. marta 1978. godine, konačno su zaustavljene i sve interne istrage koje su proteklih nekoliko meseci vođene po pitanju nezgodne afere sa suprugom rumunskog ambasadora. I svi ostali delići ove slagalice počeli su da dolaze na svoje mesto.

Virgil Kazaku i njegova lepa žena nastavili su da žive svojim uobičajenim životom: rumunski ambasador je prilježno radio svoj posao, a plavuša je birala uvek nove ljubavnike, među najlepšim muškarcima u Beogradu. Posle neuspeha prethodne jeseni, više niko nije smeo ni da je pomene, a kamoli da je prati i kontroliše čime se sve bavi. Ponekad bi od neke operativne veze došla informacija da je izvesna Stela, Paola, Valentina, Katalin ili Renata ponegde, sa ponekim viđena, ali bi operativci beogradske UDB-e takvu informaciju odmah bacili u korpu za otpatke:

“Pusti tu Rumunku, dobro smo živu glavu sa njom izvukli, neka se bavi time neko drugi.”

Baki, Ljuba, Cvika i njihov šef Slavče nastavili su da redovno odlaze na radne doručke u kafanu Savski venac u Birčaninovoj ulici. Mladi operativac je, međutim, sve ređe bio u njihovom društvu. On je shvatio da će se, uskoro, mnoge stvari promeniti i da će se karijera sve teže praviti za kafanskim stolom.

U slobodno vreme je čitao i učio, vežbao strane jezike, istraživao zanimljive predmete, razgovarao sa ljudima koji su znali više od njega. Upravo suprotno od onoga što su radili svi ostali.

Tu negde bi i naša priča o operativnoj akciji “Kluž” mogla da bude završena. I verovatno bi i bila, da se posle svega par meseci nije dogodila još jedna neočekivana stvar. Događaj koji junaci ove priče ne samo da nisu mogli da predvide, već ni da zamisle, čak ni u svojim najluđim snovima…

X  Crveni horizonti

Tek krajem oktobra te godine napuniće pedeset godina života. Ipak, korak svog života odlučio je da načini već krajem jula. Oniži čovek u naočarima sa debelim okvirom i velikom dioptrijom napravio je taj korak: prekoračio je kapiju američke ambasade u Ditmans aveniji u Bonu, u Saveznoj republici Nemačkoj. Zbunjenom marincu rekao je kratko:

“Moje ime je Jon Paćepa. Javite vašem trećem sekretaru Holmsu da sam ovde. On će znati ko sam.”

Bio je utorak, 25. jul 1978. godine. Drugi čovek rumunske Sekuritatee prethodnog dana je preneo poverljivu poruku Nikolae Čaušeskua lično zapadnonemačkom kancelaru Helmutu Šmitu. Komunistička Rumunija predložila je kapitalističkoj Nemačkoj komercijalni aranžman: u zamenu za trgovinske kredite od 368 miliona američkih dolara, oko dvanaest i po hiljada rumunskih građana, etničkih Nemaca, dobiće izlazne vize. Tačno trideset hiljada dolara po glavi…

U ponedeljak je Jon Paćepa bio čovek režima za specijalne zadatke, u utorak je odlučio da postane izdajnik. Ili heroj? Te dve stvari ponekad samo istorija može da razlikuje.

CIA je bila toliko zatečena Paćepinim bekstvom da u Bonu nije imala nijednog čoveka koji bi sa njim razgovarao. Pa čak ni u celoj Evropi. Posle samo nekoliko sati boravka u ambasadi, Paćepa je američkim vojnim vozilom – koje nije prolazilo nikakve kontrole – prevezen u vojnu vazu Ramštajn, a odatle specijalnim letom američkog ratnog vazduhoplovstva u vojnu bazu Endrjus, u SAD.

Tog utorka, 25. jula 1978. godine, u Bristolu u Engleskoj rođena je Lujza Braun, prvo dete na svetu začeto veštačkim načinom, “beba iz epruvete”. A u Bonu u Nemačkoj otpočela je operacija “Crveni horizonti”. Ali, pre odlaska, Paćepa je sasvim zbunjenom trećem sekretaru Holmsu dao jednu kratku instrukciju. Bio je to njegov prvi, a i poslednji, uslov za saradnju:

“Večeras u 22 časa, program Radio Slobodne Evrope na rumunskom počeće kompozicijom Bele Bartoka “Rumunske igre”, a završiti sa Bramsovim “Mađarskim igrama”.

Holms je klimnuo glavom i podigao telefonsku slušalicu. Redakcija “Slobodne Evrope” na rumunskom bila je navikla da ponekad u poslednji čas menja svoj muzički program: izbor kompozicija bila je pouzdana šifra za američke agente na terenu. Niko, ni u Bonu ni u Minhenu, odakle je program emitovan, nije znao koju poruku bi, i kome, trebalo da prenesu Bartok i Brams te večeri. Ipak, suvišna pitanja, kao ni bilo kada pre ili posle tog dana, nisu postavljana.

***

Te večeri, u rezidenciji na Dedinju fiktivni bračni par Kazaku provodio je uobičajeno vreme. Ambasador Virgil je čitao depeše iz Bukurešta, njegova zvanična žena i nezvanična kontrolorka ispred tajne policije slušala je Radio Slobodnu Evropu na rumunskom. Program je nervirao Virgila:

“Zar svako veče moraš da slušaš te antisocijalističke gluposti? Već mi je muka.”

Plavuša je, navikla na ovu primedbu, odgovorila kratko:

“Moramo dobro upoznati šta pričaju neprijatelji naroda da bismo mogli protiv njih da se borimo.”

Između Bele Bartoka i Johana Bramsa, program je bio uobičajena “kapitalistička propaganda”, kako je na kraju zaključio ambasador. “Ali bar su ovog puta izabrali lepu muziku.”

Sa tim rečima je ustao i krenuo u spavaću sobu.

“Da, vrlo lepa.” složila se plavuša odsutno i poljubila ga za laku noć.

Potom je u ostavi, iz tajne pregrade izvadila jedan beli Samsonite neseser. Proverila je njegovu sadržinu, za svaki slučaj, mada ga nije otvarala još od dolaska u Beograd. Izabrala je praktičnu odeću za sutradan. Kraj jula je u Beogradu bio topao, ali je ipak iz ormana izvadila i onaj plavi mantil koji je nosila prethodnog oktobra, u Maderi. Potom je u pepeljari spalila cedulje sa telefonskim brojevima sve petorice svojih ljubavnika koje je tada imala u Beogradu.

Doručak je protekao uobičajeno, i Virgil je oko devet krenuo u ambasadu. Upitao ju je želi li sa njim do grada.

“Ne, idem do frizera tek oko jedanaest. Rano mi je još. Ne moraš da mi vraćaš vozača, uzeću taksi i posle otići u kupovinu. Vidimo se popodne.”

Taksista je došao u deset do jedanaest. Vratio se sa rada u Iraku i odande dovezao Mercedes 200 D. Bio je ponosan na svoja kola – radilo se, uostalom, o modelu koji je i u samoj Nemačkoj bio u upotrebi nepune tri godine. Ambasadorova sekretarica zakazala je vožnju do frizerskog salona u ulici Proleterskih brigada. Ali, putnica se u toku vožnje predomislila:

“Odvešćete me na aerodrom.”

Taksista se zadovoljno osmehnuo, srećan zbog iznenadne mogućnosti za veću zaradu od one koju je očekivao:

“Naravno gospođo.”

Samo dvadesetak minuta kasnije, Narcisa Livija Kazaku izašla je iz taksija na surčinskom aerodromu. A još dvadesetak minuta kasnije, granični prelaz napustila je jedna sasvim druga osoba: američka državljanka rumunskog porekla, Mihaela Štajner.

U pola jedan popodne, poluprazan JAT-ov Boing 727 odlepio se od piste surčinskog aerodroma. Destinacija je bila Frankfurt. U biznis klasi, markantni stjuard se osmehnuo lepoj strankinji. Po navici u takvim slučajevima, pokušao je da flertuje:

“Hoćemo li imati to zadovoljstvo da se vratite sa nama u Beograd?”

“Na žalost ne.” – odgovorila je lepa putnica kratko.

Pre nego što je sakrila pogled, praveći se da ispod prozora gleda obrise ušća Save u Dunav, stjuardu se učinilo da je u njenom oku video suzu.

***

Ambasadorovu zabrinutost zbog nenajavljenog višečasovnog odsustva njegove žene prekinuo je uporni zvuk zvona na vratima rezidencije, oko 22 časa te večeri. Pomislio je da se nešto desilo i da su neočekivani gosti iz beogradske policije. Njegovo iznenađenje je bilo time veće kad je batler otvorio vrata. Na ulazu su se pojavilo troje ljudi, dva muškarca i jedna žena, svi prepoznatljivih grubih rumunskih fizionomija i još prepoznatljivijeg bahatog ponašanja:

“Drug ambasador Kazaku? Interna kontrola Sekuritatee. Ovo je depeša iz Bukurešta. Vaš mandat u Beogradu je završen danas u 12 časova, ukazom predsednika Čaušeskua. Otpravnik poslova će ujutro preuzeti Vaše dužnosti i o tome obavestiti jugoslovensko ministarstvo spoljnih poslova.”

Virgil je bio potpuno zbunjen:

“Ali niko me nije obavestio o tome? Sutra ujutro imam sastanak sa ambasadorom u SSIP-u, Miloradom Pešićem. A nema ni moje žene ceo dan…”

Troje posetilaca je, međutim, bilo neumoljivo:

“Drug otpravnik će se sastati sa ambasadorom Pešićem. On je već o tome i obavešten. Vaša supruga je danas u 18 časova prepoznata na aerodromu u Frankfurtu od jednog našeg agenta, kada se ukrcavala na let Pan American Airways za Njujork. Šta tamo misli da radi i kako je otišla imaćete prilike već da objasnite kome treba. Molimo Vas da se odmah obučete i spakujete samo najnužnije stvari. Nemamo mnogo vremena, na granici nas čeka helikopter. Do tri sata ujutro bi trebalo da budemo u Bukureštu. Tamo će Vas preuzeti drugi drugovi. Vaše saslušanje počinje čim stignete.”

XI   “Što na kurcu počne, na kurcu se i završi”

Iznenadni noćni odlazak ambasadora Kazakua iz njegove rezidencije, sa troje nepoznatih ljudi u rumunskim kolima diplomatskih tablica, nije prošao nezapaženo. Milicajac koji je čuvao rezidenciju podneo je detaljan izveštaj svojim starešinama već ujutro. A njegov kolega, pripadnik pogranične milicije na prelazu Vatin kod Vršca uredno je izvestio da je, negde između ponoći i jedan ujutro, SFRJ napustilo četvoro ljudi, tri muškarca i jedna žena, svi sa diplomatskim pasošima:

“Ambasador Virgil Kazaku i njegova supruga Narcisa Livija Kazaku, vozač Mugureanu i šef kabineta Baltazar.”

U beogradskoj UDB-i su registrovali ovaj, prilično neuobičajen, događaj. U tom trenutku, još niko u svetu nije znao za Paćepino bekstvo Amerikancima: prvu informaciju o tome CIA je dozvolila tek dve godine kasnije, 1980, kada je francuski Le Monde objavio Paćepino pismo ćerki Dani, u kojoj je pokušao da objasni motive za svoju čudnu odluku. Sve do tada, i Čauešeskuov režim prikrivao je udarac koji mu je zadat. Zato su svi rumunski kadrovi vezani za Paćepu bilo direktno bilo (kao u slučaju ambasadora Kazakua) indirektno, odmah povučeni iz inostranstva.

U kafani Savski venac, društvo iz beogradske UDB-e komentarisalo je odlazak glavne glumice iz operativne akcije “Kluž”:

“Eto, niko od nas nije tu ništa odradio, i žena otišla. Dosadilo joj da se petlja sa tim zubarima i novinarima.”

Baki je zasmejavao celo društvo, po svom običaju. Svi su se smejali, a Ljuba se zamalo ugušio prevelikim parčetom kobasice koji je u tom trenutku stavio u usta. Jedini je od svih bio ozbiljan mladi operativac. Posle dužeg vremena došao je na jedan od njihovih radnih doručaka. Sedeo je malo po strani i strpljivo slušao sve besmislene i lascivne komentare koje su četvorica starijih kolega imala da kažu. I onda, odjednom, rekao:

“Žena nam je zapravo poslala ponudu za saradnju, prošlog oktobra u Maderi. Ali tu poruku niko nije razumeo. Toliko ste svi bili opsednuti filmom. A taj film je u celoj priči bio sasvim sporedan.”

Umesto smeha, stolom je zavladala, gotovo grobna, tišina. Šef odeljenja Slavče je gledao u pod. Mladi kolega je nastavio:

“I, pošto nismo znali da razumemo poruku, ona je otišla. Kod onih koji su poruku u međuvremenu razumeli.”

Tog prepodneva, šestog avgusta 1978. godine u Rimu je umro papa Pavle Šesti. A u bašti kafane “Savski venac” u Birčaninovoj ulici najavljena je smena generacija u beogradskoj UDB-i, sa ove dve kratke rečenice mladog operativca. Ali, o tome nešto više na samom kraju ove priče…

***

Zanimljivo, neuspeh operativne akcije “Kluž” nije odvratio pripadnike beogradske UDB-e od njihove ambicije da snimaju porno filmove, koje bi kasnije koristili kao instrument za ucenu putem kompromitovanja, jednu od omiljenih tehnika svih tajnih službi na svetu. U narednih nekoliko godina snimljeno je više takvih filmova.

U kodnim nazivima iz tog vremena, muški glumac (ako je meta, kao u slučaju akcije “Kluž”, bila žena) zvao se Romeo, a ženski glumac (u obrnutim situacijama) Julija. Broj iza ovog imena označavao je o kojem se po redu filmu radilo.

Tako je, početkom osamdesetih, tadašnji šef detašmana UDB-e na beogradskom aerodromu, Zoran Mijatović, planirao gotovo identičnu operaciju sa izvesnom Irinom, mladom i zgodnom trećom sekretarkom sovjetske ambasade u Beogradu. Operaciji je bilo i dato sasvim maštovito kodno ime: “Prodor”. Uloga Romea četiri je, u tom filmu, bila namenjena jednoj operativnoj vezi UDB-e, našem građaninu zaposlenom u Domu sovjetske kulture (današnji Ruski dom) u ulici Narodnog fronta. Ali, sovjetske kolege su bile profesionalnije: čim su dobili informacije o ljubavnoj vezi koja je odjednom počela da se razvija, Irina je vraćena na nepregledne prostore Sovjetskog Saveza…

I sve ovo je trajalo do jednog letnjeg dana 1983. godine, kada je načelnik UDB-e Srbije, legendarni čika Obren, pozvao sve načelnike uprava i odeljenja na sastanak, posvećen “metodima rada Službe”.

“Vidim ja, drugovi, da se operativi dopalo to snimanje, i da se prosto utrkuju ko će pre, i ko će više, tih i takvih akcija izvesti. Ali ja nekako nisam za to, a reći ću vam i zašto. Ono što na kurcu počne, na kurcu se i završi, i nema tu nikakvog posla i nikakvog operativnog kombinovanja. A da operativa ne bi bila tužna, recite im vi lepo da je bolje da oni jebu te gospođe i gospođice nego da ih nameštaju tamo nekim spoljnim saradnicima.”

XII   Sudbina jednog filma: glumci, režiseri, publika i scenografija…

Narcisa Livija Kazaku, supruga rumunskog ambasadora u Beogradu? Ili Stela, Valentina, Paola, Katalin ili Renata, što su sve imena pod kojima je ova nimfomanka bila poznata u jugoslovenskoj prestonici u drugoj polovini sedamdesetih? Ili Mihaela Štajner, američka državljanka nemačkog porekla? Žena koja je nosila sva ta imena – rumunska državljanka i dvostruki agent Sekuritatee i CIA-e, Florijana Presečan, otišla je tog julskog dana 1978. godine iz Beograda, preko Frankfurta, za Njujork i Vašington, na put bez povratka – baš kao što su te iste večeri agenti iz Bukurešta i najavili njenom zbunjenom zvaničnom mužu. Petnaestak narednih godina bila je bliska saradnica – i ljubavnica – svog bivšeg šefa, general-lajtnanta Jona Paćepe, dok su različite američke obaveštajne službe obavljale njegov “debrifing”. Bila je zadužena da prati, danju i noću, njegovo ponašanje i prozre eventualne njegove skrivene planove. Tek sredinom devedesetih godina taj njen angažman je prestao, a sa njim i zajednički život sa Paćepom. Od 1997. godine vodi jedan mali pansion u gradiću Forsajt, nedaleko od Atlante, u Džordžiji. Danas ima 76 godina.

***

Dr Obren Đorđević, jedan od najboljih tajnih policajaca koje su Jugoslavija i Srbija imale u dvadesetom veku, ostao je na čelu SDB Srbije preko sedam godina, sve do juna 1985. godine kada ga je zamenio Dragutin Mitrović. U tom svojstvu dočekao je i sahrane svojih šefova: Josipa Broza Tita (1980) i Aleksandra Rankovića (1983). Po odlasku u penziju bavio se naučnim radom: autor je čuvenog Leksikona bezbednosti, naše prve celovite naučne studije u ovoj oblasti (1986). Umro je iznenada, od izliva krvi u mozak, u leto 1997. godine u svom stanu u ulici Ivana Milutinovića u Beogradu.

***

Virgil Kazaku, ambasador Rumunije u SFRJ, nije snosio nikakve konsekvence. Bio je tri meseca pod internom istragom Sekuritatee koja je na kraju zaključila da nije bio upoznat sa stvarnom prirodom odnosa svoje fiktivne žene Narcise sa generalom Paćepom, a još manje sa njenim paralelnim kontaktima sa Amerikancima koje je počela da razvija tek posle sastanka u Maderi, oktobra 1977. godine. Nije bio rehabilitovan, jer nikada nije ni bio zvanično optužen ni za šta. Prvih mesec dana koje je proveo u mračnom i hladnom podrumu Sekuritatee u Bukureštu vođeno mu je u radnom dosijeu kao “službeni put”. Ubrzo potom je imenovan za potpredsednika vlade – u vreme mandata Manea Maneskua – a zatim bio prvi sekretar KP Rumunije u Prahovu, osetljivom pograničnom distriktu blizu hidroelektrane Đerdap. Rumunsku revoluciju 1989. dočekao je kao deo Fronta nacionalnog spasa, i jedno kratko vreme vodio državni Zadružni savez. 1990. godine povukao se iz javnog života. Danas živi kao penzioner u Bukureštu i ima 89 godina.

***

Jon Mihaj Paćepa, general lajtnant i drugi čovek rumunske Sekuritatee, ostao je upisan u istoriju hladnog rata kao obaveštajac najvišeg ranga koji je ikada sa Istoka prebegao na Zapad. Njegov zahtev za politički azil odobrio je lično tadašnji američki predsednik, Džimi Karter. Informacije o strukturi, metodama, ciljevima, operacijama i mreži agenata rumunske tajne službe, koje je Paćepa preneo Amerikancima, praktično su uništile eksterne kapacitete Sekuritatee u poslednjoj deceniji njenog postojanja. U septembru 1978. godine rumunski sud osudio ga je čak na dve smrtne kazne, a rumunski predsednik Čaušesku raspisao je nagradu od dva miliona dolara za njegovu glavu. U znak solidarnosti, libijski i palestinski lideri, Moamer el Gadafi i Jaser Arafat, povećali su ovaj iznos, svaki za po još jedan milion dolara. Zadatak da izvrši smrtnu kaznu, za četiri miliona dolara, preuzeo je lično Karlos Iljič Ramirez, poznatiji kao Šakal, najpoznatiji terorista sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Međutim, Amerikanci su punih dvanaest godina uspeli da sačuvaju Paćepinu glavu, seleći ga sa jedne na drugu lokaciju. Rumunski sud rehabilitovao ga je tek 1999. godine, a čin general-lajtnanta vraćen mu je 2004. godine. 1987. objavio je knjigu “Crveni horizonti: hronika šefa komunističkih špijuna” a 1990. “Nasleđe Kremlja”. Njegova poslednja knjiga: “Dezinformacija: tajne strategije za podrivanje slobode i promociju terorizma” (2013) predstavlja jedno od remek dela u ovoj oblasti. I danas živi u SAD, ima 87 godina.

***

Operativna veza “Agora” nastavio je da uporedo sarađuje sa UDB-om, gradi jednu impozantnu novinarsku karijeru i bude čest i rado viđen gost po elitnim beogradskim kafanama. U proleće 1983. godine dao je neke ključne informacije posle ubistva turskog ambasadora kod poslovnice JAT-a u Beogradu. “Agora” je potom proveo nekoliko godina kao dopisnik svog lista iz više evropskih gradova. I danas je ugledan novinar i analitičar međunarodnih zbivanja i omiljeni sagovornik diplomatskih krugova u Beogradu… U arhivama UDB-e sačuvan je, kao kuriozitet, jedan račun iz 1987. u kojem je naveden maksimalni broj loza koji je neka “saradnička veza” ikada popila odjednom: devetnaest…

***

Vasilije Popović, zubar i plejboj, nastavio je sa svojim veselim životom. Ipak, jedno vreme je izbegavao ljubavnice koje bi imale bilo kakve veze sa stranim ambasadama. Sredinom osamdesetih konačno se smirio i oženio poznatom beogradskom glumicom. Njih dvoje i danas srećno žive u Beogradu.

***

Student Fakulteta političkih nauka iz sela pored Kruševca, mladi diplomata Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, nesuđeni pilot JAT-a Zoran Bogdanović, i glavni junak prvog porno filma koji je snimila beogradska UDB-a, nastavio je svoju karijeru u jugoslovenskoj diplomatiji, ali i redovnu saradnju sa službama bezbednosti. Ipak, kao urođeni egzibicionista, ponekad je potajno žalio što ga UDB-a nikada nije ponovo angažovala kao Romea… Posle nekoliko godina ipak se oženio tom prodavačicom iz trgovinskog preduzeća “Jabuka”. Već sredinom osamdesetih, iako još uvek mlad za konzervativne kadrovske kriterijume SSIP-a, po prvi put je postao ambasador. Kadrovska karakteristika UDB-e tih godina je još uvek nešto značila. Bio je ambasador u mnogim zemljama: najpre SFRJ, potom SRJ, pa SCG i na kraju Republike Srbije. Penzionisan je 2012. godine. Živi mirne i vesele penzionerske dane u Beogradu.

***

Mladi operativac UDB-e za grad Beograd, livrejisani vratar u hotelu Jugoslavija koji je prvi identifikovao tajanstvenu plavušu, zapao je u oko šefovima svojom pronicljivošću i veštinom koje je pokazao ne samo rešavajući ovu, po mnogo čemu bizarnu, priču nego i otklanjajući potencijalne negativne posledice neuspele akcije. Njegova karijera otad je krenula meteorskim usponom: postaje kontraobaveštajac za sektor Istok, potom prelazi u elitno odeljenje analitike, a zatim biva unapređen u pomoćnika šefa SDB Srbije. Od 1. januara 1992. Jovica Stanišić, stidljivi mladi operativac iz 1977. godine, postaje načelnik SDB Srbije. Na tom mestu ostaje do 26. oktobra 1998. godine. Od 2003. godine traje njegova odbrana pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za ratne zločine u Hagu. Ovaj proces i dalje je u toku.

***

Hotel Jugoslavija, ponos jugoslovenskog turizma sedamdesetih i osamdesetih, kultno mesto na kojem su bili Kraljica Elizabeta i Džimi Karter, Ričard Nikson i Vili Brant, Tina Tarner i kosmonauti sa Meseca, ostao je operativna baza jugoslovenske tajne policije skoro punih trideset godina. U noći između 7. i 8. maja 1999. godina pogodila ga je krstareća raketa, u toku agresije NATO pakta na Jugoslaviju. U krilu koje je te noći pogođeno, nalazila se i čuvena soba 313, sa opremom za tajno snimanje. Hotel Jugoslavija delimično je otvoren tek krajem 2013. godine: od njegovih nekadašnjih 258 soba, sada su u funkciji samo 104…

***

Četrdeset sedam minuta tonskog i video zapisa iz sobe 313 hotela “Jugoslavija”, svakako najinteresantniji deo operativne akcije “Kluž”, najpre su bili čuvani u sefovima. Potom u čeličnim ormarima, onda u fiokama, i na kraju u podrumima. Kroz trag kretanja ovog materijala mogli smo da pratimo i kretanja jedne službe i jedne države, kroz sve njihove ratove, raspade, bombardovanja, revolucije, reforme i demokratije…

Kada je, 2007. godine, Goran Petrović (načelnik SDB Srbije od januara do novembra 2001. godine) objavio svoju knjigu pod nazivom “Vesela Udba”, u kojoj je lična sećanja kombinovao sa lovačkim pričama starijih kolega, ponosno mesto u njoj zauzela je i kratka crtica o “operativnoj akciji Kluž”.

***

Nekada strašna UDB-a, sada je pomalo dosadna Bezbednosno-informativna agencija. Njeni pripadnici ne idu više na radne doručke u kafanu Savski venac, jer ni ona više ne postoji. Rumunska Sekuritatea je raspuštena 1990. godine i umesto nje postoji birokratska Serviciul Român de Informații (SRI). Porno filmove sa javnim ličnostima danas tajno snimaju, i na naslovnim stranama tabloida objavljuju, neki drugi ljudi. Žene ambasadora više nisu femme fatale – uglavnom su i one prilično dosadne.

***

Ova priča jeste posvećena Jovici Stanišiću ali isto tako i jednom – rekli bismo, sa ove distance, veselom, nevinom i nostalgičnom – vremenu u kojem se desila. Sam Jovica inače i dalje ostaje najbolji dokaz za našu hipotezu da dobri obaveštajci ne bi trebalo da se bave politikom, niti dobri političari obaveštajnim poslovima. Oni koji ni sami nisu raščistili da li bi da budu obaveštajci ili političari ne bi trebalo da se bave nijednom od ove dve ozbiljne delatnosti. Ali to se već odnosi na neke druge ljude i o tome neki drugi put. Ako naravno, kao što se nadam, jednog dana o tome ne budemo mogli da pročitamo ponešto i u Jovičinim memoarima…

Zoran Čičak

Izvor:  https://zorancicak.wordpress.com/

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280