Ruske opomene Srbima u tri čina – Dragoslav Bokan

PRE ARČIBALDA RAJSA

Ruske opomene srpskom narodu o kojima govori Bokan tiču se istorijskih upozorenja Rusa na Evropu i evropeizam kojima Srbi teže.

ČIN PRVI

1860. godine je umro prvi veliki ruski hrišćanski filosof, Aleksej Stepanovič Homjakov. Veliki borac i polemičar, „ličio je na srednjovekovne vitezove koji su, čuvajući Bogorodicu, spavali pod oružjem“ (kako ga je opisao njegov možda i najtalentovaniji neistomišljenik, Hercen).

Najvažniji slovenofil, izrazito pravoslavne orijentacije, nepokolebljivi hrišćanin, Homjakov je dao crkvene nazore ruskim intelektualcima nacionalne orijentacije – i dok je bio student, i kasnije, čitavog života: i kao oficir i kao pesnik i kao lekar i kao slikar i kao sociolog i kao ekonomista i kao bogoslov i kao filosof i kao „istoričar civilizacija“…

On je romantične patriote ruskog „trećeg Rima“ prosto naterao i nadahnuo da čitaju crkvenu istoriju i idu redovno na liturgiju, ispovedaju se i pričešćuju, zajedno sa narodom koji su zastupali, branili i tako voleli.

Kod njega je SVE bilo u funkciji „ruske ideje“ i samo ga je ona zanimala, potpuno neosetljivog za precenjeni problem „razlika između naučnog i crkvenog pogleda na svet“. I ništa univerzalno, „opšte“ i apstraktno nije za njega postojalo van ruske istorije i duha Svete Rusije….

Ali da se vratimo na poslednju godinu njegovog života i temu iz našeg naslova.

Te, 1860. godine, Homjakov je, zajedno sa desetoricom svojih slovenofilskih saboraca-filosofa (braćom Aksakov, Samarinom, Pogodinom, Bjeljajevom, Bezsonovom, Bartenjevom, Čižovom, Košeljevom i Jelaginom) – a u dogovoru i saradnji sa genijalnim, harizmatičnim srpskim mitropolitom Mihailom Jovanovićem – napisao „POSLANICU SRBIMA IZ MOSKVE“.

Bio je to svojevrsni duhovni testament najvećeg hrišćanskog mislioca Istoka tog vremena, napisan kao bratsko i nedvosmisleno, pravoslavno upozorenje njegovim srpskim savremenicima, tek izašlim iz turskog ropstva – da iz fizičke okupacije ne uđu u još mnogo gore, duhovno porobljavanje!

Homjakov i njegovi istomišljenici, a u duhu „sabornosti“ (koji je u filosofski rečnik čitave te epohe uveo upravo Aleksej Stepanovič), naprosto preklinju svoju srpsku sabraću DA NE POĐU STOPAMA TADAŠNjE EVROPE. Da pokušaju da, dok je to još uvek moguće, izbegnu dvostruku sablazan:
1) sablazan „materijalne (a ne duhovne) kulture“ i
2) sablazan „političkog uređenja države ‘po evropskom uzoru’ i zapadno-liberalnom modelu’ – a na temelju upravo dobijenih ‘političkih sloboda’.

Jedanaestorica ruskih pravoslavnih (istinskih) prosvetitelja sasvim konkretno i zabrinuto pišu Srbima o realnoj „opasnosti od gordosti, kulta uspeha i materijalnih sila“ koja im se približava sa Zapada.

Savetuju nas da nikako ne pomislimo kako je „sticanje znanja“ istovetno sa „razvitkom moralnih i duhovnih načela“. Jer nije!

Oni su „prosvetitelji moralne svesti“, a ne tada uobičajenog odbacivanja vere, nacije i tradicije u ime pomodnog ateističkog „progresa“, bezbožnog i bezglavog „napretka“ i na sve to gledaju kao na fatalno „gubljenje duše“ i neizbežni kolektivni (ne samo srpski) put u propast.

„NE PODRAŽAVAJTE ZAPAD!“ i „BUDITE SVESNI SUŠTINSKIH RAZLIKA IZMEĐU VAŠEG I NjIHOVOG POGLEDA NA SVET!“, bile su osnovne i najvažnije poruke slovenofilskog (nažalost i do danas neposlušanog i prezrenog) saveta ruske – njihovoj srpskoj braći po veri, poreklu i CILjU (a on je: dolazak u Dom Oca, s one strane smrti).

Slovenofili, predvođeni Homjakovom, nam poručuju da se „borimo protiv moralne kvareži“, da insistiramo na pravdi i slobodi mišljenja-u-veri-pravoslavnoj, na jedinstvu običaja i celosti života, bratskoj jednakosti, Zavetima predaka, ljudskoj savesti i bogotražiteljskom duhu – a ne na bezličnim „ljudskim pravima“ i svemu onom što pravoslavni narod zakonomerno melje u bezličnu masu večno nezadovoljnih, obeskorenjenih individua (bez nekadašnje, plodotvorne „žive sile narodnog duha“).

Nažalost, sve je to bilo uzalud i ova slovenofilska, pravoslavna Poslanica je na kraju završila u ko-zna-kom-po-redu tomu „Sabranih dela Đure Daničića“ i u uzaludnim uzdasima određenih srpskih crkvenih krugova (svesnih veličine i značaja ovako olako propuštene prilike da pravovremenim razumevanjem i spasonosnim prihvatanjem dobronamernih slovenofilskih saveta izbegnemo strašnu cenu plaćanja svoje tvrdoglavosti)…

ČIN DRUGI

Slovenstvo (samo po sebi), bez pravoslavnog duhovnog i životvornog vezivnog tkiva, ne znači ništa. Kao što su i najveće pobede uzaludne ako su samo obično osvajanje a ne i PODVIG. Kao što je jedina istorija koja ima smisla – ISTORIJA SPASENjA. I kao što je samo i isključivo naše bezinteresno DAVANjE drugima – preduslov pravog dobitka, a ŽRTVOVANjE – suštinski uzrok svih uspešnih ličnih i otadžbinskih odbrana, obnova i vaskrsenja.

Bezlično, krvno i rasno „slovenstvo“ je besmislena varka, ideološka i politikantska fatamorgana koja je poslužila Zapadu da uspešno dehristijanizuje Srbe, pokatoliči Zapadne Slovene (a sve što je „slovensko“ – na kraju obezduši, razbije, obezboži i inficira smrtonosnom „komunističkom pseudo-religijom“).

Toga svega su bili i te kako svesni najumniji duhovi druge polovine XIX veka u Rusiji i Srbiji, ali bez dovoljno uticaja na glavna politička i društvena zbivanja u državi izgrađenoj na slavi Karađorđevog i mudrosti Miloševog ustanka.

Sa izuzetkom par proruskih i veri odanih državnika i crkvenih arhijereja, srpska elita je bila i gluva i slepa za upozorenja kako „Sloveni mogu da postanu najgori od svih Evropljana“, lakomi i provincijalni, pohlepni i naivni izdajnici svoje nekadašnje narodne veličine i večnih Zaveta hrišćanske prošlosti.

Ove reči (još jednog) upozorenja su potpisane imenom najvećeg mislioca „Trećeg Rima“ i ruskog carskog i evroazijskog vizantizma, Konstantina Nikolajeviča Ljeontjeva (1831-1891).

Njega su zanimale samo religiozne teme, gotovo isključivo: onaj krajnji i najvažniji – problem Spasenja. Carstvo i Crkva.

Ne izgubiti dušu i „ne prodati veru za večeru“, gotovo srednjovekovna crkvenost i doživotni otpor „idealima“ Francuske revolucije (bezbožne slobode, bezličnog bratstva i lažne jednakosti), to je, u najkraćem, definicija ideološkog stava najneobičnijeg i najneuporedivijeg (ma s kim, pre i posle njega) ruskog mislioca.

Ovaj lekar, diplomata i književnik, „pravoslavni Niče“ i „zaneseni Vizantinac“ (četiri veka posle pada Carigrada), obasjavao je najmudrije duhove svoje epohe idejom da je „suština slovenskih naroda – u njihovom odnosu prema ‘evropskim vrednostima’ i zabludama“.

Učio je da su „evropeizam“ i neverovanje („ateizam“) jedno te isto i da novovekovne pravoslavne države treba da izaberu „veru, državotvornost i hijerarhiju“ umesto sebičnog izbegavanja teškoća, prometejskog egoizma i buntovnog protestvovanja beslovesne rulje.

Ljeontjev prvi u ruskoj kulturi ne skrivajući se odlazi u Optinu pustinju, kod monaha-duhovnika i čudotvoraca, ispovednika i mudraca (za njim i sa njim kreću ka Optini – i Solovjev i Rozanov i Kirjejevski i Gogolj i Tolstoj i Dostojevski). Jer najvizantijski ruski Konstantin trajno postavlja „manastir“ u duhovni profil ruske stepe, spaja Svetu Goru Atonsku (gde odlazi na poklonjenje Bogorodici, u njen Vrt) i ruski književni život.
On govori o „blagoslovu hrišćanske pustinje“, „neraščlanjivosti pravoslavlja“, „duhu i blagoslovu manastira“, „moći Božije Majke“… uvek protiv savremene bezbožne Evrope što je izdala svoj duh i ono što ju je – davno pre toga – duhovno uspravilo i uznelo u drevnom „vremenu (njenih) katedrala i viteštva“.

Objašnjava neumorno kako je na Zapadu (i svugde gde se pojavilo divljenje prema takvom Zapadu) asketizam zamenjen „humanizmom“ (koji „meša lončiće“ i Boga Oca, Tvorca i Svedržitelja pokušava da, uzaludno, zameni čovekom), religiozna ideja – demokratijom, a ljubav prema Hristu i Svetoj Trojici – banalnim brigama za materijalno blagostanje.

Ultimativno traga za moralnom i duhovnom slobodom, pa makar bila i u lancima.

Piše: „Mučenika za veru bilo je pod Turcima, a pod belgijskim Ustavom – teško da će biti i prepodobnih!“, „Od društva ne očekujem ništa!“ i „U modernoj, liberalnoj Evropi uništava se sve veliko, lepo i sveto!“…

Odupire se „opštoj nivelaciji, licemerju i procesu raspadanja“, postavlja „viteštvo aristokratskog duha“ nasuprot „buntovništvu narodne mase“, insistira na „(jedino mogućoj) strogosti države“ uz „ublažavanje Crkvom i ličnom ljudskom dobrotom“ kao dopunom i neophodnom protivtežom.

Pre nego što je (pred smrt) primio monaški postrig, Ljeontjev piše hrabre i nepopularne misli o „sili države kao uslovu smisla nacionalnog i istorijskog života“, o „unutrašnjem glasu države“ i „njenim tajanstvenim putevima“, pa čak i o „ruskom caru na čelu moćnog hrišćansko-socijalističkog pokreta, novom Konstantinu Velikom koji će ga preobraziti i pravilno usmeriti“ (nagoveštavajući tako ulazak duhovnih sila u rusku i svetsku istoriju, čitav vek nakon njegove smrti, i onu meteorsku, vulkansku pojavu Vladimira Putina na istorijskoj pozornici). I upozorava da će u budućnosti „panevropska republikanska federacija – završiti u novom, antihrišćanskom despotizmu najgore vrste“.

E, taj i takav Ljeontjev je napisao čitave stranice i poglavlja iskrenog razočarenja stanjem duha i svesti srpske elite devetnaestog veka, okovane „primitivizmom nadmenog oficirskog mundira“, malograđanštinom po zapadnom modelu novoustrojenog društva i tipično balkanskim nerazumevanjem važnosti „duha vizantizma“ i hrišćanstvom prožetog, opojnog i privlačnog Istoka.

On bez trunke neprirodne i licemerne „bratske blagosti“ osvetljava sve ono što će i 1918-te i 1945-te i 2000-te Srbiju i srpski narod voditi i na kraju odvesti u sve dublju i dublju propast.

Ljeontjev ne upozorava (jer zna i oseća da u tadašnjoj Srbiji nema ko da ga čuje), već kritikuje i šiba, pravednim dijagnozama, sve ono izdajničko i neverničko, provincijalno i bezdušno u nama.

On nije fasciniran izvanrednom veštinom evropske imitacije svih onih bezbrojnih, pompezno-„prosvetiteljskih“ srpskih udvorica i ulizica KOJI SU SVETOG SAVU I SAMOG GOSPODA ISUSA HRISTA ZAMENILI DOSITEJEM, PA, ZATIM, KANTOM, GETEOM, DARVINOM, MARKSOM I DRUGIM GRAĐANSKIM I PROMETEJSKIM „HUMANISTIMA“ I BOGOBORCIMA.

Sve to se dešavalo u 19. veku, da bi svoju kulminaciju dostiglo u krvavom stoleću dva svetska rata i velikih, tragičnih istorijskih iskušenja.

I to je osetio i bez oklevanja izrekao i napisao Konstantin Ljeontjev, pre Arčibalda Rajsa i njegove očajničke i prekasne poslanice („Čujte, Srbi! Čuvajte se sebe!“) rođene u istom duhu i osećanju, poslanice kojom je simbolično završena jedna čitava epoha u srpskoj istoriji.

ČIN TREĆI

Možda je stvarno „brat mio, koje god vere bio“, kako to mi volimo da kažemo, ali se tako spoljašnje i pragmatično spojena braća ne mogu nikako i do kraja, trajno ujediniti i zatim harmonično uskladiti svoj hod, korak i držanje na zajedničkom (svetosavskom) srpskom Putu u Onostrano i jedino Spasonosno. Prosto, ne mogu.

Možda smo iste krvi, ali nemamo istog Oca i identični Cilj. Kad to shvatimo, vratićemo se putanji i Zavetu koje je pred nas JEDNOM ZAUVEK postavio naš „arhiepiskop u večnosti“, srpski princ i pravoslavni pastir, Sveti Sava (Nemanjić).

A u tome nam mogu pomoći upravo naši ruski savetnici, dobronamerni kritičari i učitelji iz ovde opisana „dva čina“.

Dok su Homjakov i Ljeontjev bili živi (a Srbi mnogo duhovno snažniji nego danas) nismo umeli da ih čujemo i poslušamo.

Možda to danas, posle svega, ipak uspemo.

Aleksej Stepanovič i Konstantin Nikolajevič po drugi put među Srbima, sa mojom neumrlom i neodustajnom nadom da ćemo ih bolje prihvatiti i konačno razumeti.

Red bi bio, s obzirom kakve su sve posledice usledile iz naše nerazumne neposlušnosti, kontinuiranog nepravoslavnog držanja i samoubilačke duhovne oholosti.

Autor: Dragoslav Bokan

Izvor: FB Profil autora