Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

MENI POGAČA, A ĆOSI…

Laž za opkladu je srpska narodna pripovetka koju je zapisao i sačuvao Vuk Stefanović Karadžić. Kako je umeo da kaže, on ih je „skupio i na svijet izdao“ u Beču, u štampariji Jermenskog manastira 1853. godine.

 

Posl’o otac dijete u vodenicu, pa mu kaz’o da ne melje nigđe u vodenici đe nađe ćosu. Kad dođe dijete u jednu vodenicu, a, to, u njoj sjedi ćoso: „Pomoz’ Bog, ćoso!“ – „Bog ti pomog’o, sinko.“ – „Bili i ja mog’o, tu, malo samljeti?“ – „Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izmljeti, pa onda melji koliko ti drago.“ – Ali dijete pomisli šta mu je otac rek’o, pa iziđe, napolje i pođe uz potok u drugu vodenicu.

laž za opkladu

A ćoso, brže-bolje, uzme malo žita, pa otrči drugim putem prije đeteta, pa i u onoj vodenici malo zaspe.

Kad dijete dođe u drugu vodenicu i vidi da je i u njoj ćoso, ono pođe u treću. A ćoso opet uzme malo žita, pa otrči drugim putem prije đeteta i u treću vodenicu, pa zaspe. Tako i u četvrtu.

Kad se, već, đetetu dosadi, onda pomisli, u sebi: valja da je u svakoj vodenici ćoso. Pa sprti svoju torbu s leđa i ostane da melje s ćosom.

Kad se ćosino izmelje, i dijete zaspe svoje, onda ćoso reče: „Ajde, sinko, da umijesimo kolač od tvog brašna.“

Dijete jednako drži u pameti, što mu je otac kaz’o, da ne melje u vodenici đe nađe ćosu; ali sad, već, misli: što je – tu je; pa reče ćosi: „Ajde de.“

Ćoso ustane, razgrne đetinje brašno u mučnjaku, a đetetu reče da donosi vodu u pregrštima. Dijete stane donositi vodu i ćoso počne pomalo zakuvavati; tako malo-pomalo dok se sve izmelje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda umijesi jednu veliku pogaču, pa razgrnu vatru, pa je zapreću da se peče.

Kad se pogača ispeče i izvade je iz vatre, pa prislone uza zid, onda ćoso reče đetetu: „Znaš, sinko, što je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već ajde da lažemo, pa koji kog nadlaže, onaj nek nosi svu pogaču.“

Dijete pomisli u sebi: već se sad nema kud, pa reče: „Ajde de, počni, ti.“

Onda ćoso počne koješta lagati, ovamo, onamo, a kad se već izlaže i umori, onda mu dijete reče: „E, moj ćoso! Ako ti više što ne znaš, to je sve ništa. Stani da ja tebi kažem jednu pravu istinu.

Kad ja bija u mlado doba star čo’jek, onda mi imadijasmo mnogo košnica, pa bi i ja svako jutro brojio, i sve bi čele prebrojio, a košnica ne mogu. Kad jedno jutro prebrojim čele, a, to, nema najboljega čelca Onda ja brže-bolje osedlam pijevca, pa uzjašem na njega, i pođem tražiti čelca. Kad doćeram trag do mora, a to on otiš’o preko mora, a ja za njim tragom. Kad pređem preko mora, a to čo’jek u’vatio mog čelca u ralicu, pa ore za sitnu proju. Ja povičem na njega: To je moj čelac, odkud tebi moj čelac?! A čo’jek odgovori: Brate, ako je tvoj, eto ti ga. Pa mi da i čelca, i još punu torbu proje od izora. Onda ja uprtim torbu s projom na leđa, a sedlo s pijevca prebacim na čelca, pa čelca uzjašem, a pijevca povedem u povodu, da se odmara. Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, pa se sva proja prospe u more. Kad pređem preko mora, u tom stigne i noć, a ja onda sjašem s čelca, pa ga pustim da pase, a pijevca svežem kod sebe, pa mu metnem sijena, a ja legnem da spavam. Kad ujutru ustanem, a to vuci došli, pa zaklali i izjeli mog čelca; leži med po dolu do članka, a po brdu do koljena. Onda počnem misliti u što ću pokupiti med. U tom, padne mi na um da imam jednu sjekiricu, pa je uzmem i zađem u šumu da ulovim kakvu zvjerku, da zgulim mješinu. Kad tamo, a to dvije srne skaču na jednoj nozi. Onda ja potegnem sjekiricom, pa im prebijem onu nogu, pa i u’vatim, pa zgulim s nji tri mješine, i pokupim u nji’ sav med, pa pritovarim na pijevca, i odnesem kući. Kad dođem kući, a to mi se rodio otac, pa mene pošlju Bogu po vodicu. Sad ja počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso, što se prosulo u more. Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto, pa uzraslo do neba; pa ja uza nj ‘ajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moja proja uzrela, pa je Bog požnjeo i umijesio od nje ‘ljeb, pa udrobio u vruće mlijeko, pa jede. Nazovem mu ja: Pomoz’ Bog! A on mi odgovori: Bog ti pomog’o! I da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to, mojom nesrećom, udarila kiša, pa došlo more i svu proju poplavilo i odnijelo! Sad se ja zabrinem, kako ću sići na zemlju! Dok mi padne na um da mi je dugačka kosa: kad stojim, do zemlje, kad sjedim, do ušiju, pa uzmem nož, pa sve dlaku po dlaku odrezuj, pa navezuj. Kad stigne mrak, a ja, onda, zavežem na dlaci jedan uz’o, pa ostanem na njemu da prenoćim. Ali šta ću sad bez vatre! Kresivo sam im’o, ali nemam drva! U jedan put padne mi na um da imam u zubunu jednu šivaću iglu, pa je izvadim, pa iscijepam, pa navalim vatru i sit se ogrijem, pa legnem pored vatre da spavam. Pošto zaspim, a mojom nesrećom skoči varnica, pa pregori dlaku, a ja strmoglav na zemlju, pa propadnem do pojasa. Obrnem se tamo-‘amo, ne bi li se kako izvadio, a kad vidim da se ne da, onda brže otrčim kući, pa donesem motiku, pa se otkopam, pa odnesem vodicu. Kad dođem kući, a to žeteoci žanju po polju. Prigrijala vrućina, voljani Bože, da pogore žeteoci. Onda ja viknem: Kamo što ne dovedete o’đe onu našu kobilu što je dva-dni dugačka, a do podne široka, a po leđima joj vrbe porasle; nek načini ‘lad po njivi. Brže bolje otrči moj otac, pa dovede kobilu i žeteoci lijepo stanu žeti po ‘ladu. A ja uzmem dž’ban, pa odem na vodu. Kad tamo, a to se voda smrzla; onda ja skinem svoju glavu, pa njom probijem led, i za’vatim vode. Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: Kamo ti glava?! Ja se mašim rukom, a to nema glave; zaboravio je na vodi. Onda se brže-bolje vratim natrag; kad tamo, a to lisica došla, pa vadi mozak iz moje glave, pa jede; a ja polagano ‘ajde-‘ajde, pa se privučem blizu, pa potegnem lisicu nogom u stražnjicu, a ona se uplaši, pa od stra’a pro…e, a ispu..i tefter; kad ga ja otvorim, a to u njemu piše: meni pogača, a ćosi g…o.“

Onda dijete ustane, pa uzme pogaču i otiđe kući, a ćoso ostane gledajući za njim.

Izvor: zvrk.co.rs

Priredio: Velibor Mihić, veb autor

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: