Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Sveti mučenik Bonifatije i njegovo stradanje

GRESI UMIVENI KRVLJU I SUZAMA

Sveti mučenik Bonifatije bio je sluga razvratne žene sa kojom je vodio bludnički život. Mučeništvo za Hrista je Bonifatija načinilo svetiteljem, dok su se oboje iskreno pokajali zbog života u grehu.

bonifatije

Bejaše u Rimu jedna žena bojarka, po imenu Aglaida; otac joj Akakije ranije beše načelnik grada Rima. Mlada i lepa, bogata vlasnica ogromnog imanja nasleđenog od roditelja, bez zakonitog muža, Aglaida provođaše dane svoje u bludočinstvu i gresima, pobeđivana strašću nemoćnog tela. Imađaše ona vernoga slugu, upravitelja njenoga doma i imanja; on bejaše mlad i vrlo lep; zvao se Bonifatije. Sa njim ona življaše u grešnim odnosima, zadovoljavajući svoju telesnu požudu. Govoriti o ovome nije sramno pošto će dalje biti reči o blaženoj i čudesnoj promeni njihovog života; jer kada hvalimo svetitelje, onda ne prećutkujemo i ranije grehe njihove, da se pokaže da nisu svi od mladosti bili dobri i pravedni, nego su, slično drugima, imali pokvaren život, ali se usavršiše istinskim pokajanjem, dobrom promenom duše i velikim vrlinama, i proslaviše svetošću. O tome se govori u Žitijima Svetih zato, da i mi grešni ne bi očajavali nego da bi pohitali da ispravimo sebe, znajući da i posle grehova, uz pomoć Božiju, možemo postati sveti, ako to samo sami poželimo i potrudimo se. I zaista divna je to i radosna srcu povest u kojoj čujemo kako grešnik, koji čak ni nade na spasenje nema, neočekivano postaje svet, a pritom i mučenik Hristov. Primer toga je ovaj sveti Bonifatije. On najpre življaše u nečistoti i beše pijanica, a potom postade ispovednik i sjajni podvižnik i slavni stradalac za Hrista. No Bonifatije i u vreme svog razvratnog življenja, mada robovaše grehu, ipak imađaše neke, dostojne pohvale, vrline: beše on milostiv prema siromasima, pun ljubavi prema putnicima, i žalostivan prema svima koji su u nevoljama; i on jedne obasipaše bogatom milostinjom, druge s ljubavlju zbrinjavaše, treće samilosno i saosećajno pomagaše. Imajući svagda u srcu svom želju da se popravi, Bonifatije često uzdisaše k Bogu, da ga On izbavi iz đavoljih zamki i da mu pomogne postati gospodarem nad svojim požudama i strastima. I Gospod ne prezre stvorenje svoje, i ne ostavi da ovaj delimično dobrodeteljan čovek i dalje tone u ubitačnoj pohotljivosti, niti dopusti da on dela milosrđa svoga i nadalje kalja nečistim gresima, nego blagoizvole urediti tako da skverna dela njegova biše omivena prolivanjem sopstvene krvi njegove, i time duša njegova bi ukrašena kao carskom porfirom i ovenčana vencem mučeničkim. A to se dogodi na sledeći način.

U to vreme bejaše silno gonjenje hrišćana, duboka tama idolska pokrivaše sav Istok, i mnoštvo vernih bivaše mučeno i ubijano za Hrista. Gospođi pak Bonifatijevoj sinu u glavi spasonosna misao, a srce joj obuze neodoljiva želja: da ima u domu svom mučeničke mošti. I pošto među slugama svojim ona ne nalažaše drugoga, sem Bonifatija, koji bi joj ovu zamisao verno i revnosno ostvario, ona pozva Bonifatija, otkri mu svoju želju i nasamo mu reče: Tebi je poznato, brate, kolikim gresima oskvrnavismo sebe ja i ti, ni najmanje ne brinući o buduđem životu, i kako ćemo predstati Strašnom sudu Božjem, na kome ćemo po delima svojim biti osuđeni na teške muke. No ja sam čula od jednog pobožnog čoveka, da ko ima kod sebe mošti mučenika Hristovih, i poštuje ih, taj dobija veliku pomoć ka spasenju, i u domu njegovom greh se ne umnožava; štaviše, takav se može udostojiti onog večnog blaženstva, koje su se udostojili sami sveti mučenici. A mnogi i sada, kako govore, izvršuju divne podvige za Hrista, i predajući tela svoja na mučenje dobijaju mučeničke vence. Stoga mi ti posluži u ovoj stvari: eto, došlo je vreme da ti na delu pokažeš koliku ljubav imaš prema meni. Otputuj brzo u one zemlje gde se vrši gonjenje hrišćana, i postaraj se doneti mi mošti jednog od svetih mučenika, da ih česno položim kod sebe, i da podignem crkvu tome mučeniku, i da njega svagda imam kao svog čuvara i zaštitnika i stalnog posrednika pred Bogom.

Saslušavši Aglaidu, Bonifatije s radošću pristade na njen predlog, sav gotov za takav pothvat. Gospođa mu dade mnogo zlata, pošto je bilo nemoguđe uzeti tela mučenika bez poklona i teškog zlata: jer neznabošci mučitelji, videći veliku ljubav i usrće hrišćana prema moštima, ne davahu ih zabadava nego ih prodavahu po skupu cenu, i time silne prihode sebi sticahu. Sa tog razloga Bonifatije uze od svoje gospodarice mnoštvo zlata, kako za otkup mučeničkih moštiju tako i za razdavanje milostinje ništima. Pripremi on takođe i razne mirise, platna i sve ostalo što je potrebno za uvijanje i prenos svetih moštiju. Uzevši sa sobom i mnogo slugu gospođe svoje, a prijatelje svoje, i konje, on spreman već krenu na put. No polazeći iz kuđe on smejući se reče gospođi svojoj: A šta će biti, gospođo, ako ja ne nađem nikakvo telo mučenika, pa tebi donesu moje telo za Hrista namučeno, da li ćeš ga primiti s čašću? – Aglaida se nasmeja, nazva ga pijanicom i grešnikom, i ukoravajući ga reče mu: Brate, sada je vreme ne za šaljenje već za pobožno strahopoštovanje. Potrebno je tebi da na putu strogo čuvaš sebe od svake nepristojnosti i neozbiljnosti; sveti posao valja obavljati česno i valjano, i putovati u krotosti i uzdržanju: imaj stalno na umu da ti ideš poslužiti svetim moštima, kojih nismo dostojni ne samo kosnuti se nego ni pogledati na njih. Putuj dakle s mirom: a Bog koji je uzeo na sebe obličje sluge i prolio krv Svoju za nas, neka nam prosti grehe naše i pošlje ti Angela Svog, i neka putovanje ustroji na dobro i napredak.

Bonifatije primi k srcu savet gospođe svoje, i krenu na put. Razmišljajući o tome čega se on ima doticati svojim oskvrnavljenim, grešnim rukama, Bonifatije stade tugovati zbog pređašnjih grehova svojih; i došavši u strah Božji on se poče postiti: ne jesti mesa, ne piti vina, nego se usrdno i često moliti. Jer strah je otac straženju, a straženje je majka unutrašnjeg spokojstva; spokojstvo produbljuje savest; savest čini to, da duša kao u nekoj čistoj i neuzburkanoj vodi gleda svoju nelepotu; a to sve poraća početak i koren pokajanja. Tako Bonifatije posadi u sebi koren pokajanja, počevši od straha Božijeg, i od straženja nad sobom, i od ispitivanja svoje savesti. Svojim postom i uzdržanjem i neprestanim molitvama on očigledno projavljivaše svoju želju za savršenim životom.

Kada Bonifatije stiže do Male Azije i uđe u znameniti Kilikijski grad Tars, u njemu tada, za carovanja Dioklecijana i njegovog saupravitelja Maksimijana, zateče žestoko gonjenje hrišćana. Ostavivši sluge u gostionici, on im naloži da se odmore od napornog puta, a sam, ne odmarajući se, odmah pođe da vidi stradanje mučenika o kojima je ranije slušao. Došavši na mesto mučenja, on ugleda mnoštvo naroda koji se bio slegao da posmatra mučenja, vršena na hrišćanima. Vide Bonifatije raznovrsna mučenja svetih: jedina krivica sviju njih beše hrišćanska vera i pobožan život. No stavljahu ih na nejednake muke: jedan je visio glavačke, a ispod njega je buktao oganj; drugi je bio krstoliko rastegnut, privezan za četiri stuba; neko je ležao prestrugan testerom; nekoga su mučitelji strugalp oštrim oruđima; jednome su oči vadili, drugome udove odsecali; jednoga behu nabili na kolac, koji mu do grla prolažaše; nekome behu kosti polomljene i smrskane, drugome ruke i noge odsečene te se kao klupče valjaše po zemlji. No svima njima beše zajedničko: junačko trpljenje, i na licima sviju njih videla se duhovna radost, jer ukrepljavani blagodaću Božjom oni podnošahu nepodnošljive za ljudsku prirodu muke.

Blaženi Bonifatije pažljivo posmatraše sve to, čas diveći se junaštvu mučenika, čas želeći sebi isti takav venac. Zatim, ispunivši se sav božanske revnosti, on stade usred mučilišta i poče grliti mučenike kojih već beše dvadeset na broju. Onda na sav glas uskliknu da ga svi čuju: Veliki je Bog hrišćanski, veliki! jer pomaže slugama Svojim i ukrepljuje ih u tako velikim mukama!

Rekavši to, on ponovo stade grliti mučenike i s ljubavlju im celivati noge; a onima koji ne imađahu noge on celivaše ostale delove tela. Grleći mučenike, on ih pritiskivaše na grudi, i nazivaše ih blaženima, jer će, junački pretrpevši kratkotrajne muke, oni odmah dobiti večni pokoj i utehu i beskonačnu radost. Pri tome Bonifatije se moljaše za sebe: da postane sadrug mučenicima u istom podvigu i zajedničar venaca koje će oni dobiti od Podvigostrojitelja – Hrista.

Sav narod uperi svoje poglede na Bonifatija, naročito sudija koji seđaše na sudištu i mučaše svete stradalce. Videći pred sobom čoveka došljaka i (nepoznata, sudija upita: Ko je ovaj i otkuda je? – I odmah naredi da ga uhvate i dovedu preda nj; i upita ga: Ko si ti? – Hrišćanin, odgovori sveti. – No sudija nastojavaše da on kaže svoje ime i poreklo. Svetitelj odgovori: Prvo i najmilije moje ime jeste hrišćanin, a došao sam ovamo iz Rima. Ako pak hoćeš da saznaš i ono ime koje mi roditelji nadenuše, ono glasi: Bonifatije.

Sudija onda reče: Bonifatije, dok ti nisam iskidao telo i polomio kosti, pristupi i prinesi žrtvu velikim bogovima. Prineseš li, udostojićeš se velikih blaga, umilostivićeš bogove, izbavićeš se od muka koje ti predstoje, i dobićeš od nas mnoge darove. – Na to Bonifatije odgovori: Ne bi trebalo čak ni odgovarati na tvoje reči, ali ipak ću reći ono što sam već mnogo puta ponovio: hrišćanin sam. I samo ćeš to čuti od mene; ako pak ne želiš slušati to od mene, onda čini sa mnom što ti je volja.

Kada Bonifatije to reče, sudija odmah naredi da mu svuku haljine, obese glavačke i silno biju. I svetitelj bi tako strahovito bijen, da mu od tela otpadahu čitava parčad mesa i kosti mu se provideše. A on kao ne osećajući bolove, ne obraćaše pažnju na zadavane mu rane, nego upiraše oči svoje jedino na svete mučenike, videći u njihovom stradanju primer za sebe i utešavajući sebe time što se udostoji zajedno s njima stradati za Hrista.

Potom mučitelj naredi da mu malo olakšaju muke, pa pokušavajući ponovo da ga rečima usavetuje, govoraše mu: Bonifatije, ovaj početak mučenja neka te urazumi šta je bolje za tebe izabrati: već si iskusio nepodnošljiva stradanja, zato se smiluj na sebe, jadniče, i prinesi bogovima žrtvu; inače ćeš odmah biti stavljen na najveće i najstrašnije muke. – Svetitelj odgovori: Zašto zahtevaš nepristojne stvari od mene, bezumniče? Ja ne mogu ni da čujem o tvojim bogovima, a ti mi nalažeš da im prinesem žrtvu!

Tada sudija, besan od gnjeva, naredi da mučeniku zariju oštre igle ispod nokata na rukama i nogama. A svetitelj, uzdigavši oči i um k nebu, trpljaše ćuteći. Zatim mučitelj izmisli opako mučenje: naredi da se rastopi olovo i ulije u usta svetitelju. Kada olovo topljahu, svetitelj podiže ruke k nebu i moljaše se govoreći: Gospode moj Isuse Hriste, Ti si me ukrepio u dosadašnjim mukama, budi i sada sa mnom olakšavajući mi bolove. Ti si mi jedina uteha: Pokaži očigledno da mi pomažeš pobediti Satanu i ovog nepravednog sudiju, jer kao što sam znaš radi Tebe stradam.

Završivši molitvu, Bonifatije se obrati k svetim mučenicima s molbom, da mu svojim molitvama pomognu pretrpeti tu strašnu muku. Mučitelji pristupivši otvoriše mu gvozdenim spravama usta i nališe mu olovo u grlo, ali to ne povredi svetitelja. A kada prisutni ljudi videše taku svirepost i mučenje, zgroziše se i stadoše vikati: Veliki si, Bože hrišćanski! Veliki si, Care Hriste! Svi verujemo u Tebe, Gospode! – Tako vičući svi krenuše ka obližnjem idolskom hramu sa željom da ga sruše, a protiv sudije vikahu i kamenjem se na njega bacahu da ga ubiju. Sudija pak napusti sudište i sa sramom pobeže svojoj kući, naredivši da Bonifatija drže pod stražom.

Sutradan izjutra, pošto se narodna vreva beše stišala i buna prestala, sudija se ponovo pojavi na sudištu, izvede preda se Bonifatija, i huljaše ime Hristovo i ismevaše način na koji je Hristos bio raspet. A svetitelj, ne podnoseći hulu na Gospoda svog, izgovori mnogo uvredljivih reči protiv sudije, i uzvrati mu rugajući se bezdahnim bogovima njihovim i izobličavajući slepilo i bezumlje onih koji im se poklanjaju. Time svetitelj ponovo razjari sudiju, i ovaj odmah naredi te uzavreše kazan sa smolom i u njega vrgoše svetog mučenika. Ali Gospod ne ostavi slugu svoga: Angeo iznenada siđe s neba, orosi mučenika u kazanu, a smola se prosu iz kazana, naokolo suknu silan plamen i opali mnoge od prisutnih neznabožaca; sam pak svetitelj iziđe potpuno zdrav, bez ikakve povrede od ognja i smole.

Tada mučitelj, videći silu Hristovu, uplaši se da i njega ne snađe neko zlo, i naredi da Bonifatija odmah poseku mačem. Vojnici uzeše mučenika i odvedoše na posečenje. Svetitelj, izmolivši dozvolu da se pomoli Bogu, okrenu se istoku i molja še se govoreći: Gospode, Gospode Bože! udostoj me milosti Tvojih, i budi mi pomoćnik sada, da mi vrag zbog grehova mojih u bezumlju počinjenih ne prepreči put k nebu, nego primi u miru dušu moju i smesti je sa svetim mučenicima koji proliše krv svoju za Tebe i očuvaše veru do kraja; a stado koje si stekao česnom krvlju Svojom, ljude Tvoje, Hriste, bliske meni, izbavi od neznabožja i zablude mnogobožačke, jer si Ti blagosloven i postojiš vavek!

Pomolivši se tako, Bonifatije prikloni pod mač glavu svoju i bi posečen; iz rane njegove isteče krv sa mlekom. Neverni, videći ovo čudo, odmah se obratiše ka Hristu, njih pet stotina pedeset ljudi, i odbacivši odvratne idole prisajediniše se vernima. – Takva beše končina svetog Bonifatija koji, polazeći od kuđe na put predskaza, smejući se, svojoj gospođi ono što stvarno dokaza i izvrši na delu.

Međutim prijatelji Bonifatijevi, a sluge Aglaidine, što behu s njim došli radi nabavljenja moštiju, ne znajući ništa o onome što se dogodilo, seđahu u gostionici i očekivahu Bonifatija. No videći da se on do uveče ne vraća, oni se čuđahu; ali kad on ne dođe ni svu noć ni sutradan, oni stadoše govoriti između sebe i osuđivati ga, – kao što kasnije sami pričahu -, pretpostavljajući da se on negde napio i s bludnicama zaneo. I smejući se govorahu: Eto kako naš Bonifatije traži svete mošti!

No pošto se Bonifatije ne vrati i druge noći, pa i trećega dana, oni se uznemiriše, i počeše ga tražiti po svemu gradu hodeći i raspitujući za njega. Slučajno, ili bolje reći po promislu Božjem oni sretoše čoveka, koji beše brat komentarisija koji vođaše zapisnik na sudu pri istjazavanju mučenika i donošenju smrtnih presuda njima, i upitaše ga da nije video jednog čoveka, stranca, koji je ovamo doputovao. On im odgovori da je juče jedan stranac na mučilištu bio mnogo mučen za Hrista, pa na smrt osuđen i mačem posečen. Pritom reče: Ne znam da li je to taj koga vi tražite. No recite, kakav izgleda taj čovek? – Oni mu opisaše spoljašnji izgled Bonifatijev: nije velikog rasta, ima smeću kosu; ukazaše takođe i na druge osobenosti njegova lica. Tada im taj čovek reče: Zacelo to i jeste taj koga tražite. – No oni ne verovahu, i rekoše: Ne znaš ti toga čoveka koga mi tražimo. – I razgovarajući među sobom oni spominjahu raniju narav Bonifatijevu, i ismevajući ga govorahu: Zar će pijanica i bludnik stradati za Hrista? – Međutim brat komentarisijev uporno ostajaše pri svome mišljenju, i govoraše: Takav po izgledu, kako ga vi opisujete, čovek juče i prekjuče bi istjazavan na sudu. Uostalom, šta vam smeta da idete i vidite njegov leš koji leži na mestu gde je on posečen?

Oni onda pođoše za tim čovekom i dođoše na mesto posečenja, gde stajaše vojnička straža koja čuvaše tela svetih mučenika, da ih hrišćani ne bi ukrali. I taj čovek koji iđaše ispred njih pokaza im posečenog mučenika i reče: Nije li to taj koga vi tražite? – A oni kada ugledaše mučenikovo telo, odmah počeše raspoznavati druga svog; naročito pak kada glavu njegovu koja je odvojeno ležala prisloniše uz trup, tada potpuno jasno poznaše i ubediše se da je to Bonifatije, i veoma se udiviše; ali se ujedno i postideše što o njemu rđavo mišljahu i govorahu; usto se i bojahu da ih ne postigne neko zlo što su osuđivali svetitelja i ismevali njegovo življenje, ne znajući pomisli srca njegova i dobru nameru njegovu.

Dok oni posmatrahu lice svetiteljevo i zaprepašćeni divljahu se, oni odjednom ugledaše gde Bonifatije polako otvori oči svoje i s ljubavlju gledaše na njih kao na prijatelje svoje, usta mu se osmehuju, lice mu sija, i on celokupnim izgledom kao da im govori da im oprašta sve čime su se ogrešili o njega. Oni se užasnuše i ujedno obradovaše, i lijući tople suze plakahu nad njim i govorahu: Slugo Hristov, zaboravi grehe naše, jer nepravedno osuđivasmo življenje tvoje i bezumno te ismevasmo!

Zatim oni dadoše neznabošcima pet stotina zlatnika, pa uzeše telo i glavu svetog Bonifatija; i pomazavši ih mirisima, uviše ih u čista, za to spremljena, platna, položiše ih u sanduk, i krenuše natrag u postojbinu, vozeći telo mučenika gospođi svojoj. Kada se oni približiše Rimu, Angeo Božji javi se u snu Aglaidi i reče joj: Spremi se te primi onoga koji ranije beše sluga tvoj a sada je brat naš i saslužitelj; primi onoga koji beše sluga a sada je gospodin tvoj, i pobožno ga poštuj, jer je on čuvar duše tvoje i zaštitnik živoga tvog.

Ona probudivši se prepade se: onda uze nekoliko uglednih crkvenih klirika, pa iziđe u susret svetom mučeniku Bonifatiju, koga ona ranije posla na put kao slugu, a sada pri povratku primi ga u dom svoj, kao gospodina svog, pobožno sa mnogim suzama radosnicama. I spomenu se ona svetiteljevog proročanstva koje on izgovori polazeći na put; i blagodaraše Boga koji tako ustroji te sveti Bonifatije postade blagoprijatna žrtva Bogu za svoje i njene grehe.
Zatim Aglaida na imanju svom udaljenom od Rima deset kilometara podiže divnu crkvu u ime svetog mučenika Bonifatija i položi u njoj sa velikom čašću svete mošti njegove, jer molitvama mučenika bivahu mnoga čudesa: isceljivahu se bolesnici, izgonjahu se đavoli iz ljudi, i ispunjavahu se molitve mnogih koji se moljahu na svetiteljevom grobu.

Potom i sama blažena Aglaida, razdavši sva svoja imanja ništima i ubogima, odreče se sveta, i požive osamnaest godina u velikom pokajanju, pa s mirom usnu u Gospodu, i pridruži se svetom mučeniku Bonifatiju, položena kraj njegovog groba.

Tako ovo dvoje svetih, na čudesan način promenivši svoj raniji život, dobiše dobar kraj; on, krvlju omivši grehe svoje, udostoji se mučeničkog venca; a ona, suzama i surovim življenjem, očisti sebe od skverni; i oboje se javiše opravdani i besprekorni pred Gospodom našim Isusom Hristom, kome slava vavek. Amin.

1 komentar

Ostavite komentar