Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac

 

SVETI VASILIJE OSTROŠKI

Žitije svetog i bogonosnog oca našeg Vasilija, ostroškog čudotvorca, mitropolita Zahumskog. Sveti Vasilije Ostroški se slavi 29. aprila (po novom kalendaru 12. maja)

 

Svakom narodu i u svakom vremenu Svečovekoljubivi Gospod daje Crkvom Svoje svetitelje, koji će njegov verni narod prosvećivati i osvećivati i na zemaljskom putu njegovom ka Carstvu Nebeskom rukovoditi. I u Srpskom narodu, od kako on postade Hristov, Gospod neprekidno davaše Svoje svetitelje, u kojima se Bog proslavljaše i posvedočavaše, a pravoslavni ljudi kroz njih spasavaše i bogougodno prosvetljivaše. Mnoge i velike svetitelje Gospod dade svakom kraju zemlje Srpske u svakom vremenu njegove istorije, i u prvo doba slobode i u kasnije doba ropstva. Tako i Zahumskoj zemlji Srpskoj, a kroz nju i svemu rodu svetosavskom, dade Bog u teško doba Turskog ropstva ovog svetog i bogonosnog oca našeg Vasilija, novojavljenog čudotvorca Ostroškog i Zahumskog.

Sveti otac naš Vasilije, nazvan Ostroški, rodi se u humskoj zemlji, današnjoj Hercegovini, kojom ranije vladaše Sveti Sava pre svog odlaska u Svetu Goru. A po povratku iz Svete Gore, kada ustanovi Srpsku Arhiepiskopiju, Sveti Sava u toj zemlji osnova Zahumsku episkopiju, kojom kasnije upravljaše i ovaj sveti otac naš Vasilije kao mitropolit njen. Ali treba prvo izložiti po redu njegovo sveto žitije.

Manastir Ostrog i Sveti Vasilije Ostroški
Manastir Ostrog u kome se podvizavao Sveti Vasilije Ostroški

Sveti Vasilije rodi se u selu Mrkonjić u Popovom Polju 28. decembra 1610. godine, od pobožnih i blagočestivih pravoslavnih roditelja Petra Jovanovića i supruge mu Anastasije. Roditelji na krštenju dadoše detetu ime Stojan, a zatim ga naučiše strahu Božjem i svakoj dobroj mudrosti. Blaženi Stojan od detinjstva beše bistrog uma i vrlo pametan, a dušom beše sav okrenut ka Bogu vrlinom pobožnosti. Prvu školu vrline i pobožnosti Stojan izuči u svojoj kući, jer se u njegovoj porodici više mislilo o Bogu i duši, nego o zemaljskim i prolaznim stvarima. Druga škola njegove pobožnosti beše mu post, molitva i stalno pohađanje bogosluženja u crkvi. Iako mlad, prepodobni je redovno išao na sveta crkvena bogosluženja. Stupajući na prag hrama Božjeg, on je pravio metanija i pobožno celivao najpre crkveni pod, a onda i sveti Krst i svete ikone u hramu. Na svetoj Liturgiji je stajao sa strahom Božjim, verom i ljubavlju, kao da stoji pred prestolom Božjim. Odlikovao se svagda smirenošću i ozbiljnošću, a takođe i milostivošću srca i duše. Njegova porodica beše siromašna i jedva da hleba imađaše koliko treba. No on, ni ono malo hleba što je jeo, nije nikada jeo sam, nego je uvek delio sa drugima, osobito kada je kao čobanin čuvao ovce zajedno sa drugim čobanima.

Njegove roditelje mržahu neki zli susedi, otpadnici od vere i poturčenjaci, pa tu mržnju svoju okrenuše i protiv mladog Stojana zbog njegove pobožnosti i mudrosti. To behu prva iskušenja za mladu dušu njegovu, koja će kasnije imati da trpi još mnoga takva iskušenja. Da bi dete sklonili od neprijatelja, a ujedno želeći da se on i knjizi i pismenosti nauči, roditelji ga odvedoše u najbliži u tom kraju manastir zvani Zavala, koji beše posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, i u kojem iguman beše Stojanov stric Serafim.[1] Manastir beše poznat u hercegovačkom kraju i imađaše poveće bratstvo. U manastiru beše i učenih monaha, a imađahu tamo i dosta knjiga. Ovde se blagorazumni mladić Stojan nauči mudrosti Svetoga Pisma i Svetih Otaca, a takođe i korisnim svetskim naukama. Čitajući knjige i reči Svetih Otaca duša mu se raspali ljubavlju prema Bogu i svetom podvižničkom življenju, te zato željaše da se zamonaši.

U manastiru Zavali prepodobni ostade neko vreme, pa onda preće u manastir Uspenja Presvete Bogorodice, zvani Tvrdoš, u Trebinjskom kraju, u kome beše i sedište Trebinjske eparhije.[2] Živeći u ovom manastiru, blaženi još više zavole monaški život i zato uveća svoje podvige, jer sada konačno odluči da ovde primi sveti i anđeoski čin monaški. Svo vreme on ovde provođaše u postu, bdenju i molitvama, i u telesnim trudovima. Kada zatim bi zamonašen, na monašenju dobi ime Vasilije. Ovo mu ime beše znak da se u budućem podvižništvu i episkopstvu svom ugleda na svetog i velikoj jerarha Crkve Božje Vasilija Velikog. Posle nekog vremena prepodobni bi udostojen i đakonskog i svešteničkog čina. I služaše od tada pred prestolom i žrtvenikom Božjim sa svakom pobožnošću i čistotom. Pošto provede još neko vreme u ovom manastiru, on otide u Crnu Goru kod tadašnjeg mitropolita Cetinjskog Mardarija, koji ga zadrža kod sebe na Cetinju. Ali uskoro izmeću njih dvojice dođe do neslaganja oko jedne veoma važne stvari, o kojoj ćemo sada progovoriti.

U to vreme beše se proširila u zapadnim pravoslavnim krajevima usiljena latinska propaganda. Klirici rimski zvani jezuiti, poslani iz Rima od rimskog pape da koriste teško stanje robovanja i stradanja pravoslavnih eda bi ih obratili u svoju Latinsku jeres i potčinili papskoj vlasti, behu nasrnuli u to vreme na krajeve Primorske, Crnogorske i Hercegovačke. Na njihov podmukli rad protiv pravoslavnih skrenu pažnju mitropolitu Mardariju revnitelj Pravoslavlja blaženi Vasilije, ali mitropolit ne hajaše za to i beše popustljiv prema unijatskoj propagandi. Blagodareći svojoj veri i privrženosti Pravoslavlju, a takođe i revnosnom delovanju prepodobnog Vasilija protiv unije, pravoslavni narod i sveštenstvo ne podlegoše latinskoj propagandi. A prepodobni savetovaše mitropolitu da borbeno istupi protiv neprijatelja Crkve i da se ničega ne plaši kad je u pitanju odbrana vere i istine Hristove, ali to mitropolit ne posluša. Šta više, on poče da spletkari protiv svetog Vasilija i da ga lažno okrivljuje pred narodom. Narod nije poverovao tim klevetama mitropolitovim, jer je dobro znao za sveto i bogougodno življenje Vasilijevo, i mnogo ga je poštovao i voleo. Ali, želeći da se udalji od zlobe i spletkarenja, prepodobni se vrati natrag u svoj manastir Tvrdoš. No ni tamo on ne prestade da se bori za očuvanje Pravoslavne vere i za zaštitu svoga naroda od opake tuđinštine. Zato i bi od naroda nazvan revniteljem Pravoslavlja.[3]

Živeći u Tvrdošu, svetitelj nastavi svoje podvige, ali ne samo na spasenju svoje duše, nego još više na spasenju svog pravoslavnog naroda Božjeg. Iz svoje molitvene kelije u manastiru on je sagledavao sve nevolje i bede koje podnosi njegov narod, grcajući u preteškom ropstvu agarjanskom, u nemaštini i sirotinji, u strahu od turskih zuluma i bezakonja, u opasnosti i kinjenju od unijatske propagande. I zato je neprestano uznosio Bogu tople molitve za spasenje svoga naroda. Iako u to vreme već beše arhimandrit, on se ne zaustavi samo u manastiru, nego krete na evanđelsku službu u narod, da kao duhovnik i pastir obilazi hercegovačka sela i kuće i tako propoveda Evanđelje Hristovo. Idući po narodu kao nekada njegov praotac Sveti Sava, on svršavaše sva sveta bogosluženja i svete tajne po narodu, i hrabraše ljude u veri i trpljenju, i pomagaše nevoljnima i ucveljenima. Pod imenom „rajina bogomoljca“, kako su ga Turci zvali, on služaše kao pastir naroda Božjeg i njegov evanđelski prosvetitelj.

Ovakav njegov apostolski rad izazva protiv njega tamošnje poturčenjake, i oni gledahu da ga ubiju. Da bi se uklonio od te opasnosti, i da bi svom narodu više pomogao, sveti krete na put u pravoslavnu zemlju Rusiju. Vrativši se posle nekog vremena iz Rusije, sa sobom donese mnoge i bogate crkvene darove, svete odežde i crkvene knjige, a takođe i nešto novaca za svoj narod. Ovim darovima on snabdevaše osiromašene crkve po Hercegovini, a takođe i pomagaše i nevoljnike i potrebite. Takođe se dade na popravljanje mnogih zapustelih i oronulih hramova, i otvaranje narodnih škola u Tvrdošu i pri parohijskim crkvama. Za ovaj nemanjićski ktitorski i prosvetiteljski rad on prizivaše u pomoć i tvrdošku sabraću jeromonahe i parohijske sveštenike. Ali lukavi vrag roda ljudskog ni ovoga puta ne ostavi ga na miru. Ranija mržnja njegovih neprijatelja i sada se opet razbuktavaše. S jedne strane, to behu poturčenjaci, a s druge agenti latinske unije. Njegovo neustrašivo revnovanje i neumorno apostolsko pastirstvovanje samo povećavaše mržnju i nasilje bogoprotivnika, tako da svetitelj bi ponovo prinuđen da se ukloni iz toga kraja.

Ovoga puta on odluči da otputuje u Svetu Goru, u taj svetionik Pravoslavne vere i vrlinskog života. Zato krete iz Tvrdoša preko Onogošta (Nikšića) i Župe Nikšićke i stiže u manastir Moraču. Iz Morače pređe preko Vasojevića i Budimlja i dođe u manastir Đurđeve Stupove, pa odatle produži sve do Peći. U Peći se javi svjatjejšem patrijarhu pećskom Paisiju Janjevcu (1614-1647. g.) i ispriča mu podrobno o tužnom i čemernom stanju pravoslavnih Srba u Hercegovini, o njihovom stradanju pod nasiljima i zulumima turskim i o lukavoj propagandi latinskoj. Zatim izloži svetom patrijarhu svoju želju da otputuje u Svetu Goru, i zatraži za to njegov blagoslov. Mudri patrijarh Paisije odmah uvide da arhimandrit Vasilije ima velike duhovne vrline i sposobnosti, i diveći se njegovom dotadašnjem pastirskom radu, odmah namisli da ga proizvede za arhijereja. Ali ga najpre pusti u Svetu Goru i posavetova mu da tamo ne ostane, nego da se vrati njemu u Peć. Patrijarh je ocenio Božjeg čoveka Vasilija i izveo zaključak da samo takav čovek može pomoći teško ugroženom pravoslavnom narodu u Zahumskim krajevima.

Vasilije doputova mirno u Svetu Goru i zadrža se u njoj godinu dana. Obišao je tamo mnoge manastire i skitove, i poučio se od mnogih podvižnika i pustinjaka atonskih. No najviše je vremena proveo u srpskom manastiru Hilandaru, meću srpskim monasima. Po povratku iz Svete Gore on svrati opet u Peć i javi se patrijarhu. Svjatjejši patrijarh tada sazva otačastvene arhijereje i na Sveto Preobraženje Gospodnje 1638. godine hirotonisa Vasilija za episkopa, i postavi ga za mitropolita Trebinjskog sa sedištem u manastiru Tvrdošu.[4] Iako beše još mlad, sa nepunih trideset godina, on bi udostojen episkopskog čina zbog svetosti svoga života i zbog velike potrebe Crkve u tim teškim i preteškim vremenima.

Iz Peći on otputova istim putem natrag u Tvrdoš, gde sa radošću bude primljen od svega pravoslavnog naroda. Odmah po dolasku u svoju episkopiju on nastavi svoj od ranije započeti pastirski rad. Bez obzira na sve opasnosti, koje mu ponova odasvud počinju pretiti, on putuje svuda po eparhiji i neostupno vrši svoju arhipastirsku službu. Glavno oružje u njegovom radu beše reč Božja i molitva. Moć njegovih molitava beše tako velika, da je već tada počeo činiti čudesna isceljenja i uopšte projavljivati znake i dejstva čudotvorstva. Narod ga već tada smatraše za svetitelja, jer se mnogo puta beše uverio u njegov sveti život i molitve i u dar prozorljivosti koji beše dobio od Boga. Pri tome, ne samo da on iđaše u narod, nego i narod stade dolaziti k njemu, tražeći od njega sebi pomoći i utehe u različitim nevoljama i iskušenjima svake vrste. I svetitelj milostivo pomagaše svakome svojim svetim molitvama i duhovnim poukama, a često puta i milostinjom. Na milostinju on pobuđivaše i druge ljude, a takođe i na obnavljanje svetih bogomolja i manastira. Tako on pokrenu bogatog narodnog dobrotvora Stefana Vladislavića i sa tadašnjim igumanom tvrdoškim Venijaminom oni popraviše i dovedoše u red manastir Tvrdoš u kome boravljaše.

U to vreme, Turci ubiše mitropolita istočno-hercegovačkog Paisija Trebješanina, čije sedište beše u okolini Onogošta (Nikšića). Tadašnji srpski patrijarh u Peći beše svjatjejši Gavrilo Rajić (1648-1656. g.), koji kasnije postrada kao sveštenomučenik. On tada postavi svetog Vasilija, dotadašnjeg mitropolita Zahumskog, za mitropolita ove upražnjene eparhije, i o tome napisa svoju patrijarašku gramatu (pismo).[5] U toj gramati on pisaše:
„Smernost moja piše u bogospasaemu eparhiju, koja se zove Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morača, to jest kadiluk prijepoljski, vama prepodobnim igumanima, sveštenoinocima i inocima, blagovernim protopopima, i česnim sveštenicima, i svima u Hristu Bogu blagovernim hrišćanima. Blagodat Božja i pomoć Svetih Srpskih Prosvetitelja neka je sa svima vama! Ovim da znate kako dadoh i blagoslovih višerečenu eparhiju Vladici Zahumskom, kir Vasiliju, što je držao pokojni Vladika Maksim i svetopočivši Vladika Paisije, neka im je večan spomen. Primite sa usrđem višerečenog Vladiku i odajite mu čast onako kako treba svome zakonitom Mitropolitu, da bi dobili blagoslov i blagodat Gospoda Boga i pokrov Prečiste Bogorodice na vas i na decu i domove vaše pravoslavne“.

Mitropolija istočno-hercegovačka, koja se još nazivaše i Mileševska ili Petrovska,[6] na koju sada bi postavljen svetitelj Božji Vasilije, u stvari je istočni deo drevne Zahumske eparhije, jer je patrijarh Makarije Sokolović (1557-1574. g.) pri obnovi Pećske patrijaršije, Zahumsku eparhiju razdelio na istočnu Mileševsku, i zapadnu Trebinjsku, sa sedištem u Tvrdošu. Sveti dakle Vasilije preuze sada istočnu, takozvanu Onogošku, mitropoliju, ali ne preće odmah u Onogošt (Nikšić), nego za neko vreme upravljaše iz manastira Tvrdoša, gde je do tada živeo. Posle toga on otide sasvim u svoju mitropoliju i produži tamo svoj arhipastirski rad.

U to vreme Turci još više otpočeše mučiti srpski narod i pljačkati domove po selima, a ljude odvoditi u ropstvo. U tome su naročito prednjačili zli vojnici Ali-age. Oni opljačkaše crkve i manastire, i svu zemlju opustošiše, jer narod u strahu pobeže u zbegove, i sve pritište takva beda da ni Izrailjcima u Egiptu nije bilo gore od toga.[7] Obesni pak hercegovački sandžak-beg pohvata tih godina sve narodne prvake i pogubi ih sve po redu. Iako ljubljaše da živi u manastiru Svetog Apostola Luke u Župi Nikšićkoj, a uz to beše već obnovio i manastir Svetog velikomučenika Dimitrija u selu Pope kraj Onogošta gde takođe obitavaše, svetitelj bi prinuđen da se udalji iz ovog novog svog sedišta, jer beše pritešnjen ovim i drugim turskim zulumima. Zato on nađe jedno skrovito mesto, u koje nameravaše da se povuče. To mesto beše jedna pećina u Pješivcima pod planinom Zagaračom. Tamo on uredi sebi keliju i htede ostati duže u njoj. Doznavši za to, dođoše k njemu stariji ljudi iz okoline i usavetovaše mu da je bolje da pređe odatle u manastir Ostrog, što svetitelj odmah i posluša.

O Ostrogu je svetitelj već bio čuo i za njegove podvižnike znao, osobito za vrlinskog igumana ostroškog, prepodobnog starca Isaiju. Ovaj vrlinasti starac podvizavaše se veoma strogo i bogougodno u jednoj pećini iznad Gornjeg manastira Ostroga. Kada se prestavi iz ovog života, Bog proslavi njegove svete mošti, ali ih Turci ubrzo pronađoše i na ognju spališe. Došavši u sveti manastir Ostrog, sveti Vasilije se najpre zaustavi u podnožju Ostroške planine, zatim ode u Gornji Ostrog i nastani se u pećini ovog prepodobnog podvižnika Isaije. Od tada on sa toga mesta upravljaše svojom mitropolijom, i to punih petnaest godina.
U Ostrogu on poče okupljati oko sebe i druge monahe i podvižnike, i sa njima obnovi crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, koju ranije behu sagradili prethodni ostroški podvižnici. Nešto kasnije on podiže i ukrasi i crkvicu Časnog i Životvornog Krsta u Ostroškoj steni, koja se zatim i živopisa i sačuva se do današnjeg dana.[8] Jednom rečju, on nastojaše da se njegova Ostroška pećina pretvori u pravi manastir, te da po ugledu na ostale pravoslavne manastire bude rasadnik duhovnog života za narod. Kada se bratstvo u manastiru uveća, on tada postavi za igumana Isaiju, unuka onog prepodobnog Isaije iz sela Popa kod Onogošta. Sam pak svetitelj odade se ovde najstrožijim podvizima, jer nalagaše na sebe podvig za podvigom, sve teži od težega. Iako zidaše crkve i kelije, i sopstvenim rukama nošaše kamenje za građenje, on uz to brinjaše i o svojoj eparhiji i o poverenoj mu pastvi, pri tom nikako ne umanjujući svoj podvig neprestanog bogomislija, molitvenog bdenja i isposništva. Hranjaše se samo voćem i povrćem, i svršavaše metanija i ostale podvige monaškog života. Telom bejaše suv, a licem žut kao vosak, i sav beše hram Presvetoga Duha.

Sveti Vasilije Ostroški ikona St Basil of Ostrog
Sveti Vasilije Ostroški ikona

Ipak, svetitelj nije boravio samo u isposnici. Sa svojih ostroških duhovnih visina silazio je i u narod i delio sa njim mnogovrsna stradanja njegova kao pravi pastir njegov. K njemu stadoše dolaziti ljudi sa svih strana, i to u velikim masama, i tražiti njegovu pomoć i duhovnu i telesnu utehu. Još za života narod ga smatraše svetim, i zato mu sa svih strana priticahu. Mnogi tada osetiše čudesnu moć njegove molitve i proslaviše za to Boga. Proganjana i zlopaćena hercegovačka raja sklanjaše se ispred turskih zločina k svetitelju u Ostrog, i mnoga starci, žene i deca ostajahu duže vremena kod svog vladike.[9] A blaženi duhovni otac njihov, i pred Bogom molitvenik, brinjaše o njima i hranjaše ih blagodareći i pomoći okolnih sela.

Iz ostroške isposnice on održavaše redovne veze sa srpskim patrijarsima u Peći, i sa njima se dopisivaše, a kad mogaše i posećivaše ih. Njima se žaljaše sveti vladika mitropolit na veliku zlobu ljudsku, koja ga okruživaše. Naime u blizini manastira Ostroga živeo je neki knez Raič sa svojih šest sinova, koji svetitelju i manastiru činjahu mnoge i velike nepravde. O tome je ovako pisao sveti Vasilije u svom zaveštajnom pismu[10]: „Pišem radi potvrde istini da znaju hrišćani da bejah neko vreme u Ostrogu u pustinji, i priložih tamo sav svoj trud usrdno i sve svoje imanje, i ništa ne poštedih Boga radi i milosti radi Svete Bogorodice. I sa nekom bratijom uz pomoć Božju obnovih tamo ono što se i na samom delu vidi. I mnogi mi pakost činiše, ali mi Bog bi pomoćnik u svakom dobrom delu. A ovo pišem da znaju crkveni služitelji koji će posle mene služiti Bogu i Svetoj Bogorodici u Ostrogu, u studenoj steni toplote radi Božije, da znate i vi i hrišćani koji posle mene budete“.

Zbog nasilja kneza Raiča i zbog silne zlobe ljudske, svetitelj pomišljaše da se preseli iz Ostroga na neko drugo mesto, gde bi nastavio svoje podvige. Pomišljao je tom prilikom da otide na svagda u Svetu Goru. Ali u sebi osećaše da je ta zloba delo demona, eda bi ga omeli u njegovom vrlinskom podvigu. Uz to ga umoliše i susedni Bjelopavlići, predvođeni svojim duhovnikom, sveštenikom Mihailom Boškovićem, da ih ne ostavlja same bez njegove blagodatne pomoći i molitvene zaštite. Svetitelj. odluči da ne napušta Ostrog, i da do kraja trpi nepravde. Ali ipak pođe (1667. g.) blaženom patrijarhu Maksimu u Peć i ispriča mu svoje tadašnje i narodno stanje. Svjatjejši patrijarh napisa pismo knezu Raiču i narodu Bjelopavlićkom, i u njemu opominjaše narod da čuvaju i pomažu manastir Ostrog, a prećaše prokletstvom svakome onome ko bi se drznuo da i dalje pakosti svetitelju i monasima.

Ovome knezu Raiču i sam Sveti Vasilije proreče, da zbog nasilja koje čine manastiru, svi će mu sinovi poginuti. Ovo proroštvo svetiteljevo ubrzo se i ispuni. Ožalošćen, knez Raič pođe tada svetom ocu Vasiliju i ispriča mu nesrećnu pogibiju svojih sinova. Svetitelj uteši kneza, i savetovaše mu da se kaje za grehe svoje i grehe svoje dece. Tom prilikom on mu proreče da, ako se bude iskreno pokajao, Gospod će ga utešiti i opet će ga blagosloviti velikim muškim potomstvom. Ovo pretskazanje Svetiteljevo uskoro se i ispuni, i knez opet dobi nekoliko muške dece. Još mnoga druga pretskazanja Svetiteljeva obistiniše se za vreme njegovog života, a takođe i mnoga se čuda molitvama njegovim dogodiše.

Neumoran u podvizima molitve, posta, fizičkog truda i rada, kao i mnogobrojnih briga za zemaljska i nebeska dobra svoje pastve, Svetitelj Ostroški dostiže polako i do kraja svog ovozemaljskog života. Upokoji se mirno bez bolova i patnje lako predavši dušu svoju u ruke Gospoda svog, 29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice. Iz stene pored koje se upokojio, docnije je izrasla jedna vinova doza, iako u steni nema ni malo zemlje. U času Svetiteljevog blaženog prestavljenja kelija se njegova zablista neobičnom i nadzemaljskom svetlošću. Telo Svetog Vasilija ostroški monasi sa hraniše u grob ispod crkvice Svetog Vavedenja Majke Božje.

Odmah po prestavljenju Svečevom narod poče dolaziti na njegov grob i moliti mu se, kao što mu dolažaše i za vreme njegovog zemnog života. A na grobu se počeše dešavati mnogobrojna čuda, koja ni do danas u Ostrogu ne prestaju. Sedam godina posle upokojenja (1678. godine) Svetitelj se javi u snu nastojatelju manastira Svetog Luke u Župi kod Nikšića, igumanu Rafailu Kosijerevcu, i naredi mu da dođe u Ostrog i otvori grob njegov. Iguman ne pridade ovome snu poseban značaj, i ne otide. Isti san se ponovi i drugi put, i iguman ponovo ne otide. Treći put se javi Sveti Vasilije igumanu obučen u vladičanske odežde i sa kadionicom u rukama. I dok Svetitelj kađaše kadionicom ispade žar iz kadionice i opeče igumana po licu i rukama. Iguman se tada probudi i sa strahom velikim ispriča to viđenje svoj bratiji. Onda se dogovoriše i kretoše u manastir Ostrog. Došavši u Ostrog i sve po redu ispričavši ostroškim monasima, udariše najpre svi u strogi post, svakodnevno držeći svo molitveno pravilo i služeći svete liturgije. A sedmoga dana okadivši Svečev grob, otvoriše ga. I pred njima se ukazao Svetitelj u proslavljenom telu, koje beše žuto kao vosak i svo mirisaše kao bosiljak. Onda monasi uzeše njegovo sveto telo, položiše u kovčeg i prenesoše u hram Vavedenja Presvete Bogorodice, gde ono i do danas počiva.

Glas o proslavljenju tela Svetog Vasilija brzo se proneo na daleko, i narod u sve većem i većem broju poče dolaziti njegovim svetim moštima. Od tada do danas ne prestaju, milošću božjom i svetošću Svetog Vasilija, dešavati se mnoga preslavna čuda nad njegovim svetim i čudotvornim moštima. Ka velikoj i mnogocenoj ostroškoj svetinji stadoše dolaziti ne samo pravoslavni, nego i ostali hrišćani, pa čak i muslimani. I, po veri njihovoj i milosti Božjoj i Svetog Vasilija, nalažahu utehu i dobijahu blagodatnu pomoć. Među mnogim poklonicima koji dođoše Svetitelju u Ostrog na poklonjenje beše i poslednji patrijarh srpski u Peći[11] Vasilije Brkić-Jovanović (1763-1765. g., umro 1772. g.), koji, proganjan od Turaka, nađe sebi sklonište u Crnoj Gori. On u Ostrogu provede kraj moštiju Svetog Vasilija šest meseci u molitvi i postu, i tom prilikom sastavi Službu i Žitije ovom svetitelju[12]. A u teškim ratnim i poratnim godinama, boraveći kraj Svečevog kivota i tu nalazeći sebi utehu i zaštitu, prezviter Vasilije napisa (1947. g.) Akatist Svetom Vasiliju, koji se nalazi u rukopisu u manastiru Ostrogu.[13]

Poklonici i danas dolaze u velikom broju iz svih naših krajeva Ostroškom Čudotvorcu, bez obzira na veroispovest i nacionalnu pripadnost. Dolaze, štaviše, i iz inostranstva. Kraj kivota Svetiteljevog uznose se molitve i na našem i na stranim jezicima. Mnogi donose decu da krste baš ispred moštiju Svečevih, i mnogi nazivaju decu imenom Vasilijevim, a mnogi tu sklapaju brak, ili se ispovedaju i pričešćuju, ili traže da im se čitaju molitve za zdravlje, za isceljenje, za spasenje. Mnoge se žrtve i prilozi donose Svetom Ocu pod Ostrog, ali su najveće one žrtve iskrenog pokajanja i očišćenja srca pred Bogom i Svetim Vasilijem. Njega čak i bezbožnici poštuju, i sa strahom njegovo ime spominju. Jer svi znaju da se sa Svetim Vasilijem nije moglo šaliti, ni za života ni posle smrti. Pred milostivim Svetiteljem Ostroškim sav srpski svetosavski rod izliva sve svoje tuge i boli, i prinosi tople molitve za žive i umrle svoje srodnike. Praznikom i radnim danom, iz bliza i iz daleka, ka Svetitelju hrle poklonici, pripremani prethodno postom i molitvama, da bi se pred svetim kovčegom njegovim izjadali, isplakali, ispovedili i blagoslov izmolili. Pored redovnih crkvenih postova narod uzima i posebne zavetne postove, i taj post zove „nedjelja Svetog oca Vasilija“. Ovo osobito biva pred njegov praznik Vasiljev-dan. U krajevima Crne Gore ljudi se kunu imenom Svetoga Vasilija da bi dokazali istinitost svojih reči i postupaka. Pred Svečevim moštima nekada su polagali zakletvu i zavetovali se. Poklonička putovanja narodna u Ostrog počela su još za zemaljskog života Svetog Vasilija, i po proslavljenju njegovih svetih moštiju nikako ne prestaju do danas. Pored praznika Svetog Vasilija, dani sabora u Ostrogu su Trojičin-dan, Petrov-dan, Ilin-dan i dan Uspenja Presvete Bogorodice. U te dane u Ostrog se okuplja i po deset i dvadeset hiljada pobožnih poklonika.

Kao što Svetitelj ne imađaše mira za zemaljskog života, gonjen od mnogih neprijatelja Božjih i od glavnog neprijatelja ljudskog spasenja – đavola, tako ni njegove svete mošti ne ostadoše u Ostrogu poštećene od nečastivoga. Tako, prvi put su ostroški kaluđeri morali da skrivaju mošti Svetog Vasilija 1714. godine, kada je Numan-paša Ćuprilić harao po Crnoj Gori. Monasi su tada zakopali Svetiteljeve mošti niže manastira kraj reke Zete. Ostale su tu zakopane čitavu godinu. Reka je plavila ovo počivalište, ali se voda na čudesan način nije dotakla ni kovčega ni moštiju njegovih. Drugi put to beše u vreme opsade manastira Ostroga od strane Omer-paše u zimu 1852. godine. Omer-paša je tada opkolio Crnogorce u Gornjem manastiru i opsada je trajala devet dana. Svega trideset Crnogoraca, na čelu sa velikim vojvodom Mirkom Petrovićem, ocem crnogorskog kralja Nikole, branili su hrabro manastir od Turaka. Kada su najzad, s pomoću Svetog Vasilija, odbili Turke, otslužili su blagodarenje Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Vasiliju u crkvi Svetog Vavedenja. A onda Crnogorci uzeše sa sobom Svetitelja i poneše ga sa sobom na Cetinje, i položiše ga u crkvu Roždestva Presvete Bogorodice, pokraj moštiju Svetog Petra Cetinjskog.[14] Mošti Svetog Vasilija ostadoše na Cetinju do proleća 1853. godine, kada su opet vraćene u Ostrog. U tom ratu manastir Ostrog bi opljačkan i popaljen od Turaka, a mnoge dragocenosti ostroške, kao i dokumenta iz doba Svetiteljevog, nestadoše i propadoše. Treći put biše nošene mošti Svečeve iz Ostroga u ratu 1876-1877. godine, i to opet na Cetinje, gde ostadoše oko godinu dana. Sa velikom svečanošću vraćene su u Ostrog 1878. godine.[15] Februara 1942. godine, prilikom bombardovanja Ostroga neprijateljskim granatama, monasi su iz straha da granate ne poruše crkvu Svetog Vavedenja, gde Svetitelj počiva, preneli njegovo sveto telo u malu pećinu u steni iza manastirskih konaka. Ovo strahovanje pokazalo se izlišnim. Jer su granate doletale, padale oko manastira i rasprskavale se, ali manastiru nikakvu štetu nisu nanele, niti koga od bratije povredile. Svetitelj je i tada, kao i ranije, a i danas, bdio nad svojom obitelji.

Poštovanje našeg naroda prema ovom Božjem Ugodniku ogleda se i u podizanju u njegovu čast mnogobrojnih hramova u zemlji i inostranstvu. Osobito je divan hram podignut njemu u njegovom gradu Onogoštu – Nikšiću. Godine 1935. otvorena je u Beogradu bolnica pod imenom Svetog Vasilija Ostroškog; u crkvi Sv. cara Konstantina i Jelene na Voždovcu čuva se danas njegov sveti omofor. Najviše pak proslavlja se Sveti Vasilije u samom manastiru Ostrogu, gde se, kao što rekosmo okupljaju mnogobrojni poklonici sa svih strana naše zemlje. U Ostrog se ide sa strahom i pobožnošću, pešačeći, a često i na kolenima idući od Donjeg do Gornjeg manastira. Iz Ostroga se nosi osvećena vodica, ulje i tamjan, nafora, ili vata sa kivota Svetiteljevog, da se onda time namažu i poškrope oni koji nisu mogli doći Svecu na poklonjenje. Pred kivot Svetiteljev donose se bolesnici, bolesni od raznih i neizlečivih bolesti, i Svetitelj ih milostivo isceljuje i ozdravljuje i od duševnih i od telesnih bolesti. O tome svedoče mnogobrojne štake, i lanci, i verige, i nosila, i skupoceni darovi ostavljeni Svetitelju u Ostrogu u znak zahvalnosti za čudesno isceljenje i ozdravljenje. O tim mnogobrojnim isceljenjima, i o onima od duševnih bolesti, ludila i đavoimanosti, svedoče mnogi zapisi u manastirskim knjigama, i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih. Mnoga od tih čuda Svetog Vasilija narod prepričava i kazuje širom naše zemlje. Neka samo od tih čuda, i to onih najnovijih, spomenućemo i mi ovde.

Ava Justin Ćelijski

Ostavite komentar

Ostavite komentar