UVEK ĆE DA SE NAĐE ŽENSKA RUKA
Uvek će da se nađe ženska ruka
blaga i laka, ko lek tvojih muka,
da žali te i malčice te voli
i, kao bratu, smiri tvoje boli.
Uvek će da se nađe žensko rame,
da umiriš na njemu dah svoj plamen,
da staviš na nj lakomislenu glavu
i poveriš mu moru grozničavu.
Uvek će da se nađu ženske oči,
da iz njih melem na tvoj bol se toči,
da iscele te sasvim, il bar malo
i sve zlo vide koje te spopalo.
No ima, znaj, i takva ženska ruka
što, kad ti takne čelo puno muka,
ko sudbina i večnost njega dira,
ko izvor sušte nežnosti i mira.
No ima, znaj, i takvo žensko rame
što, ko zna zašto, do večnosti same,
a ne za jednu noć je tebi dano,
i ti si sve to pojmio već davno.
No znaj, postoje takve ženske oči
što kao da ih uvek suza moči,
a pogled njihov, sve dok živš, to je
pogled ljubavi i savesti tvoje.
Ali sam sebi ti si izvor muka
jer malo su ti to rame i ruka,
te tužne oči, i pogled im mutan…
Ta izdao si njih toliko puta!
I kazna stiže – mira nemaš više.
„Ti izdajniče!“ – šiba te gnev kiše.
„Ti izdajniče!“ – granje ti put preči.
„Ti izdajniče!“ – odjek šumom ječi.
Koprcaš se i grcaš, duh ti stenje,
i ni sam sebi ne daš oproštenje.
Jedina, kraj svih uvreda i muka,
oprostiće ti ona čista ruka.
I sad, i opet, do večnosti same,
oprostiće ti samo ono rame
i one oči prepune žalosti
za svaki čin tvoj, čak i neoprostiv.
1961.