Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Život i zdravlje: Bolest dolazi radi spasenja

„Oduzmi greh i neće biti bolesti, jer bolesti bivaju zbog greha“, sv. Vasilije Veliki

Gospod nam je dao neprocenjivi dar – život i zdravlje. I zavisno od toga kakav je naš način života, takvo će nam biti zdravlje. Neko na to može da odgovori kako ima ljudi koji ne piju i ne puše, u braku su verni, ne kradu, pa ipak nisu zdravi. Neverujućem čoveku je to neshvatljivo.

 

Ali čoveka koji živi duhovnim životom, bolest će navesti da se zapita, zašto sam se razboleo, šta sam učinio, mislio ili rekao, šta je uzrok moje bolesti? Kada se bolesnik obraća lekaru za pomoć, lekar, u pravilu, leči posledice – samu telesnu bolest. Međutim, neophodno je da proces lečenja započne otklanjanjem uzroka, skrivenih u duši čovekovoj.

život i zdravlje

Brige, uvrede, ljubomora, zavist, tuga, jad, uninije i mnoga druga pogubna duševna stanja jesu neki od osnovnih uzroka raznih oboljenja. Uz to, kao rezultat negativnih emocija, u krvi se stvara holesterol, koji se taloži na stenkama krvnih sudova te izaziva pojavu hipertonije (visoki pritisak), oboljenja srca i krvotoka, kao i bolesti nervnog sistema. U svojim istraživanjima naučnici su otkrili da zavidni, zli, nezadovoljni ljudi najčešće obolevaju na bubrege i jetru; uvredljivi ljudi, koji sve primaju k srcu, najčešće na bronhije, pluća i srce; čovek koji ne ume da prašta i mnogo brine o nepotrebnom oboleva od bolesti glave; ako je covek energičan i prestrog – od bolesti želuca.

Bolest se šalje i svetima i grešnima. Svetima da bi se još više osvetili, a nama grešnima da bismo se urazumili, da bismo se učvrstili u veri radi očišćenja naše duše, da bismo se obratili Bogu za pomoć, da bismo se neprestano molili… Sveti Teofan Zatvornik je pisao: „Bolest nije kazna i nije znak nemilosti Božje. Naprotiv, i ona je milost Božja. Sve od Boga je milost; bilo bolest, bilo siromaštvo, bilo kakva druga nesreća. Neka se sestra usrdnije moli Bogu, ali neka u molitvi ne govori: „Podaj mi zdravlje“, nego: „Budi volja Tvoja, Gospode. Slava Tebi, Gospode! Ako Ti je ugodno, Gospode, izbavi, ako Ti nije ugodno, neka bude volja Tvoja.“ Verujem da je i bolest dobra, kao sto je dobro zdravqe. I bolest i zdravlje Bog nam šalje radi našega spasenja. Primite stoga bolest kao od Boga vam poslanu. Znajte da blagodušno trpeći svoje bolesno stanje, vi idete pravim putem u raj. Na tom putu je tesno i teško, ali gledajte da ne propustite put u spasenje. Ko podnosi bolest s trpljenjem i blagodarenjem, tome }e se bolest uzeti kao podvig, čak i više od toga. Jedan starac je često bolovao. Desilo mu se da je cela jedna godina protekla bez bolesti. On se zbog toga zabrinuo i plačući govorio: „Ostavio me je Gospod moj i nije me posetio. Uspešno lečenje bolesnika u mnogome zavisi od:

– vere u isceljenje bolesnika, od vere pacijenta u svoga lekara
– nade bolesnika u ozdravljenje (dum spiro spero – „dok dišem, nadam se“). Tu nadu u srce pacijenta mora usaditi njegov lekar i stalno je podrzavati
– ljubavi lekara prema pacijentu, kao i pacijenta prema lekaru.

Otuda je jasno da uspešno lečenje zavisi od istovremenog delovanja i na dušu i na telo bolesnika. Ako lekovima lečimo posledicu – bolest tela, ne uklanjajući uzrok oboljenja – bolest duše, onda ćemo bolest iz jednog organa isterati u drugi.

Isceljenje duše započinje s pokajanjem, sa svescu o tome što je uzrok bolesti. Bolest – to je milost Božja koja čeka pokajanje i obraćenje. Prema tome, bolesnik pre svega drugog treba da počne s očišćenjem od greha i pomirenjem svoje savesti s Bogom. Time se otvara put za blagotvorno dejstvo lekova. Jedan znameniti lekar (u Rusiji, nap. prev.) nije pristupao lečenju bolesnika sve dok se ovaj nije ispovedio i pričestio Svetim Tajnama. I što je bolest bila teža, on je bio odlučniji u tom svom zahtevu. U isceljivanju bolesnika naročiti značaj ima jeleosvećenje. Ova Sveta Tajna potiče još iz apostolskih vremena. Dobivši od Gospoda Isusa Hrista vlast da u vreme propovedi isceljuju svaku bolest i nemoć, apostoli „pomazivahu uljem mnoge bolesnike, i iscjeljivahu“ (Mk. 6, 13). Naročito podrobno o ovoj Tajni govori apostol Jakov: „Boluje li ko među vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere će spasti bolesnika, i podignuće ga Gospod; i ako je grijehe učinio, oprostiće mu se. Ispovijedajte pak jedni drugima sagrješenja, i molite se Bogu jedni za druge, da ozdravite. Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika“ (Jk. 5, 14-16). U Svetoj Tajni jeleosvećenja oprastaju se čoveku oni gresi na koje je on zaboravio. Kada se bolesnik pokaje za svoje grehe i bude miropomazan, može dostojno da primi Sveto Telo i Krv Hristovu. Gospod popušta bolesti na nas radi očišćenja našega srca, zato je važno da tada primimo tu bolest kao blagodat, kao znak da nas Gospod nije ostavio! U sećanje mi dolaze rečenice iz duhovnog zaveštanja „To od Mene dolazi“ jeroshimonaha Serafima (Virickog): „Ako te je zadesila teška bolest, privremena ili neizlečiva, i ti si se našao prikovan za svoju postelju – to od Mene dolazi. Jer želim da ti Mene još dublje upoznaš, u svojoj nemoći telesnoj, i da ne ropćeš zbog ovoga iskušenja koje ti šaljem, i ne nastojiš da pronikneš u Moj plan o spasenju duša ljudskih raznim putevima, već da smireno i poslušno prikloniš svoju glavu pred Mojom brigom o tebi. Ako si mastao o tome da za Mene učiniš neko posebno delo, a umesto toga si legao u bolesničku postelju i onemoćao – znaj da i to od Mene dolazi. Jer ti bi bio zauzet svojim delom i Ja ne bih mogao da privučem tvoje misli k Sebi, a Ja želim da te naučim najdubljim mislima i naukama Mojim, da bi Meni poslužio. Hoću da te naučim da shvatiš da si – ništa bez Mene.“ O moralnom značenju bolesti Teofan Zatvornik piše sledeće: „Trpite blagodušno vašu bolećljivost i zahvaljujte Bogu za nju… jer da nje nema vi biste, može biti, ispravno hodili, a ovako i sedite i hodite kako treba. Druga korist od nje je što biste, da ste zdravi i da se stvarno želite truditi na svome spasenju, morali držati stroge postove, bdenja, duga molitvoslovlja, stajanja na crkvenim službama i druge podvige, a sada se sve to zamenjuje trpljenjem bolešljivosti. Trpite, a za ostalo ne brinite. Samo pazite na dušu. Duhovna strana je kod vas nedirnuta, sledstveno tome, vi ste dužni da služite Bogu u svoj punoti: sa trezvenjem i budnošću, da imate duh skrušen i smiren, prebivate u umno-srdačnoj molitvi, odgonite pomisli, čuvate krotost, ne osuđujete, s radosnima se radujete, s brižnima brinete, sećate se Boga i smrtnog časa… I eto vam spasenja. Sve je od Boga, i bolesti i zdravlje, a što je od Boga služi našemu spasenju. Tako i ti primaj svoju bolest i blagodari Bogu što brine o tvome spasenju. A na koji ti način ono što Bog šalje biva na spasenje, to ne treba da ispituješ, jer je lako moguće da nećeš ni doznati. Bog šalje jedno za kaznu – kao epitimiju, a drugo – za urazumljenje i opomenu; jedno da bi izbavio iz bede u koju čovek upada kad je zdrav, a drugo da bi čovek pokazao trpljenje i zaslužio veću nagradu; jedno da bi se očistio od strasti, a nešto drugo iz kakvih drugih razloga. A ti, kada se sećaš greha, govori: „Slava Tebi, Gospode, što si mi odredio epitimiju.“

…Nije greh lečiti se, mada je bolest od Boga, jer i znanje lekaru Bog daje i lekove je Bog stvorio. Prema tome, ako pribegavaš lekaru i lekovima, nećeš pribeći nečemu što je izvan Božjih puteva i promisli. … U bolesti se učite smirenju, trpljenju, blagodušju i blagodarnosti Bogu. To što dolazi nestrpljenje – to je ljudski. Kada dođe, treba ga odgoniti. A osećanja tegobnog položaja i treba da bude, da bismo imali šta da trpimo. Ako ne osećate tegobu, onda ni trpljenja nema. No kada naiđe osećanje tegobe praćeno željom da je se rešimo, tu nema ničega grešnog. To je prirodno osećanje. Greh nastaje onda kada se duša predaje netrpeljivosti i postaje sklona roptanju. Ako je došlo takvo čuvstvo, treba ga odbaciti. A Bogu zahvaljivati… Bolest smiruje, umekšava dušu, i olakšava njene tegobe. Postoje bolesti od kojih Bog ne dozvoljava ozdravljenje kada vidi da je ta bolest za spasenje potrebnija nego zdravlje. Hrišćansko Pravoslavlje je bogato primerima kada je posle pokajanja dolazilo do isceljewa bolesnoga (po njegovoj veri i po molitvi svetitelja na kojemu je bila Božja blagodat isceljivanja, ili od moštiju prepodobnih svetitelja). Hristovi učenici su se javili svetu i pokazali različite načine sticanja blagodati Duha Svetoga, označivši razne epohe u istoriji Crkve. U svetiteljima je sredotočje duhovnog života koje se nejednako pokazuje u razna vremena i u raznim narodima. I Duh Sveti na razne načine govori kroz Božje izabranike. Izvor večnog života i blaženstva pravednih je – jedan, ali su dejstva Božja, koja uzdižu dušu k bogolikosti – mnogostruka. Glavni iscelitelj duše i tela oboleloga jeste sam Gospod Bog. Kroz veru i pokajanje, On je nemoćne lečio i već upokojene vraćao u život. Apostol i jevandjelist Luka bio je lekar. Sveti Kozma i Damjan, besrebrenici, iskusni lekari, stekli su blagodat Duha Svetoga i dar lečenja; silom molitve lečili su duševne i telesne bolesti. Sa žarkom ljubavlju za Boga i bliznje braća su služila svima potrebitima. Od bolesnika nisu uzimali platu, strogo se držeći Božje zapovesti Gospoda našega Isusa Hrista: „Na dar ste dobili, na dar i dajite“ (Mt. 10, 8). Slava Sv. Kozme i Damjana nadaleko se čula i ljudi su ih nazvali besrebrenici. I nakon smrti činili su mnoga čudesa. Njima se posebno mole u slučaju boginja, te kao pomagačima u bračnom životu. Sveti velikomučenik i iscelitelj Pantelejmon posvetio je svoj kratki život stradalnicima, bolesnicima, ubožnicima i siromasima. I on je besplatno lečio sve koji su mu dolazili, isceljujući ih imenom Isusa Hrista. Posećivao je sužnje u prepunim tamnicama i lečio ih od rana. Zavidni lekari su ga prijavili te je bio podvrgnut strašnom mučenju i posle toga pogubljen. Kada su mučeniku odsekli glavu, iz rane je poteklo mleko. Maslina, za koju je svetitelj bio svezan, u trenutku njegove smrti sva se prekrila plodovima. Izvršenju kazne su mnogi prisustvovali, i potom poverovali u Hrista. Telo svetoga je bačeno na lomaču, ali je u vatri ostalo čitavo, pa su ga hrišćani sahranili. Svete mošti velikomučenika Pantelejmona su u česticama rasejane po celom hrišćanskom svetu; Njegova česna glava nalazi se na Svetoj Gori, u ruskom Sveto-Pantelejmonskom manastiru.

Sv. velikomucenik Pantelejmon se u Pravoslavnoj crkvi poštuje i kao pokrovitelj vojnika. Zapadni hrišćani poštuju ga kao zatitnika lekara. Veza između ovih svetiteljevih dvaju pokroviteljstava jasno je vidljiva u tome što vojnici češće od drugih bivaju ranjavani i najviše trebaju lekare-iscelitelje. Upravo zbog toga i hrišćani, koji vode duhovnu borbu, takođe pribegavaju ovome iscelitelju i mole ga da isceli rane duša njihovih.

Sveti i blazeni Agapit, besrebreni lekar, bio je monah Kijevsko-Pecerskog manastira. Lečeći bolesne zelenjem od svoje hrane, skrivao je svoju svetost. Nemoćni su mislili da ih leči lekovitim biljem, a on ih je isceljivao svojim molitvama.

Arhiepiskop Luka, kojem je svetovno ime bilo Valentin Feliksovic Vojno-Jasenjeckij, bio je hirurg i nosilac Staljinove nagrade I. stepena za stručnu razradu novih hirurških metoda lečenja gnojnih rana i upala, što je izložio u naučnim radovima „Izlaganje o hirurgiji gnojnih rana“ i „Kasno odstranjivanje inficiranih rana nanesenih vatrenim oružjem“. U svojoj knjizi „Duh, duša i telo“ arhiepiskop Luka razmatra teoriju akademika I. Pavlova o višoj nervnoj aktivnosti. Godine 1996. Sveti sinod Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije doneo je odluku o proglasenju visokopreosvećenog arhiepiskopa Luke mesno-poštovanim među svetima i ispovednikom vere. U slučaju da zajedno s nama živi bolesnik, to iskušenje nam je Gospod dopustio prizivajući nas milosrdju, sastradanju i ljubavi. Kada je umirao prepodobni Dositej, njegov nastojatelj ga je ispratio ovim rečima: „Čedo moje, idi s mirom Gospodu i moli se za nas pred Prestolom Njegovim.“ Bratstvo manastira u kojem se podvizavao Dositej sablaznilo se ovim nastojateljevim rečima i počelo da ropće na Dositeja, jer su svi znali da se prepodobni nije odlikovao strogim postom ni molitvenim bdenjem, da je često kasnio na bogosluženja ili ponekad sasvim izostajao. Kad je nastojatelj saznao za ova prigovaranja, sabrao je bratiju i sve okupljene upitao: „Kada me crkveno zvono zove u hram Božji, a na brizi imam brata koji strada, što da radim? Da ga ostavim nezbrinutog i odem u crkvu ili ostanem u keliji i utesim brata?“ Odgovorili su mu da Gospod u tom slučaju pomoć stradalnom bratu prima za istinsko bogosluženje. Sledeće pitanje je bilo: „Kada moje snage oslabe od posta i ne mogu da sluzim stradalnom, mogu li da se okrepim hranom, da bih neumorno služio bratu, ili da nastavim da postim bez obzira! Što bi radi toga potrpeli bolni?“ Monasi su odgovorili: „Preterani post u takvom slučaju ne bi bio toliko ugodan Bogu, koliko brižno staranje o bratu.“ „Vi pravilno prosudjujete“, rekao im je nastojatelj, „pa zašto onda osuđujete brata Dositeja koji je, po poverenom mu poslušnju, tako brinuo o bolesnima, pa zato nije uvek postio kao ostali? I sami ste bili svedoci s kakvim je usrđem, s kakvom revnošću pazio na bolesne, s kakvom je ljubavlju ispunjavao njihove zahteve, često i neopravdane. I ko od vas moze reci da je nekad od njega čuo ropot na trudove ili na umor?“ Takvo je bilo bogosluženje prepodobnog Dositeja. Da bi iscelio naše duše, Gospod na nas popušta telesne bolesti. Zato bi trebalo da uvek pamtimo reči: „I to od Mene dolazi…“ I da trpimo bez roptanja.”

Izvor: „Spasite naši duši!“, br. 4(19), Tamara Gromova, prevela s ruskog Dana B.

Priredio: Zoran Lazarević

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280