Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

МИЛИЦА И ЊЕНО ДРВО ПРКОСЕ НЕВРЕМЕНУ

„И када гром удара у старо дрвеће, а њено дрво остаје младо! За то дрво, конци сећања повезани су са мојим срцем. Па, и ако му вјетрови и скрше гране, остаће жиле које ће продужити живот.“

 

Из срца у колац преточи се сав јад, јед и чемер и букну помама бегова. Засикта у сваком срцу Сопиљача инат и понос. Али, бег збори и одлука је као ведро небо јасна: „…или ће престати ваш отпор, или ће се Сопиљачама и осталим крестјанима траг замести. Трећег нема.”

дрво над гробом

Беже, не соли памет горком човјеку као што сам ја, То је прво што хоћу да ти кажем господару. Леђа су ми крхка и погурена, а кости већ давно изједене. Не би се могло рећи да нисмо били добре комшије. А свашта нас је дјелило. Удаљио си засеок „у селу Солаковићи у својој Височкој нахији”. Мјесечине нема мени, али има теби. И сунце ме остави.

Ја, Никола Сопиљ, и ти, Омер Бегановић, никада више нећемо бити добре комшије и стари знанци. Поврх главе твоје господске свијетлиће се нишан. Бјељи ће бити од снијега на врху планинском. И твоји ће га такав стесати. Имаће рашта доћи мајстори стамболски. С нишана ти сикће сабља, само што још није крвава?

Говорим да теби и твојој кући ништа не смије мањкати. И није смјело бити друкчије него како ти кажеш.

И тако ти мени поче кидати један по један прст на десној руци. Кидао један по један и, од сваког, оста само патрљак. А са патрљцима свикли смо живјети. Знам како се са патрљцима пркоси невремену.

Из Турске, у освојене крајеве, навалиле муке источњачке и, терор. На ред је дошла и моја Милица, јединица. Упропастио си је беже! Зар мора младожења женидбу пријавити бегу, и прву брачну ноћ уступити мучитељу.

Знам одавно да је младожењином девојком названа. Тако млада у драгог се заљубила. Заљубљена, пјесме пјевушила и на танкој марамици цвијет везла. Невољеног пољубити неће и, на растанку, брише сузе своје.

Оста празан и нијем засеок Сопиљача. И сва околина. У њему је туга и мука.

Јеси ли знао, јеси ли бар знао да је гријех газити част сиротињску! И још, дјевојачку. Што ми је узе… Јеси ли бар свико да пред богом зазиреш и то да не чиниш.

И о дрво објешена личила је на најраскошнији цвијет. И, убрзо, никло је дрво из њеног гроба. Лијепо као што је она била. И здраво, као што је она била.

Милице, благо моје једино! Свјетлост и руменило живота мога. Уз тебе је вјетар био благ и меко цвијеће је мирисало око мене.

Што ми одсјече и другу руку, беже!! Сад знаш крвниче, зашто је ово дрво никло из њеног гроба. Олује се око њега мотају, савијају га, до земље. Сила није вјечна, буде и прође. Не може да му скрши гране.

Ујутро, у крошњи њеног дрвета птице пјевају. Она мирно почива.

Будим се кад цикне муња над нама и сретан кад видим да је понос њеног дрвета нетакнут.

И када гром удара у старо дрвеће, а њено дрво остаје младо! За то дрво, конци сећања повезани су са мојим срцем. Па, и ако му вјетрови и скрше гране, остаће жиле које ће продужити живот. Милица и њено дрво пркосе невремену.

А ти беже. Замутио си ријеку.

Окрећем се бистром потоку и ослушкујем. Гледам на коју страну тече. Јасно видим даје брз. Недавно је шуштала киша.

Враћам се у кућерак. Огњиште је топло. Дима на претек. Породица је бројна. Дјеца око мене. Из мрака се ваља слатка прича. Разговор је о родној години. Крушке хоће да се поломе од рода. Јабуке румене а шљиве модре. И све се то из потаје протеже према сунцу. Ријечи топле и меке сударају се изнад огњишта. Кућерак се сјаји као да су га сувим златом напунили. Па и ако покисне његов кров, неће престати прича укућана.

Беже, ниси изостављен из приче. Не смета ти што ће мој гроб бити прије твог завршен. Струнуће, као и ја, и она два дрвена кочића. Ни твоја тескоба неће бити боља од моје. Ту ће сваком припасти једнак посјед. Чак ће и мој посјед бити већи од твог. Зна се и зашто! И за живота, увијек сам био већи од тебе. Имао сам ријеч. Ти ниси. Имао сам поштење. Ти ниси. Био сам човјек, ти то никад ниси био.

Дужина одмјерена према теби. Ширина, и није то некаква ширина! Какав ли би свијет био да су сви такви даривани. Да су за живота даривани таквом ширином.

Неко прође поред гроба твога и драго му што нема зеленог бора. Далеко је од двора твога.

Нас двојица остајемо без приче. Чија ће гробница бити прва поплављена?

Слутим злу ноћ. Вода је хладна и мрка. Оловна и ледена. У сну, можда, и згоди гром. Беже, ти си се склонио. У тој тишини, надаш ли се свитању, бљеску ријечи комшијске?

Моје ћерке дрво расте. Чак ни жиле према твојој страни не пружају се. Бојиш ли се, беже!? Бојиш ли се да се њене гране не рашире, допру до твог гроба и нишан ти поруше!? Ни жиле се неће завлачити под твоје тијело. Зора ти неће пући. Жиле и корјење тврђе је од камена.

На твом гробу пуца камен стамболски. Опкољен си! Немаш куд. Долиј’о си беже.

Дрво личи на Милицу, на сироту моју Милицу! Дрво сасвим личи на Милицу.

Остало је записано:

Ја поп у селу Солаковићи, својом рукох записах: Има ли икакву сврху мој боравак у овој уклетој земљи…Мој народ ија упали смо у зачаран круг из којег излаза нема. Слиједи помјерање народа и сијање костију по свијету. Пуни су тврђевски подруми, даве нас да би за друге било мјеста.”

Опет сеобе! !

Аутор: Душан Совиљ

Илустрација: Никола Остојић

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: