Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Ранко Лончар: Граховски шофери

ГРАХОВСКИ ШОФЕРИ

граховски шофери

Чуо сам, још као дијете, причу о Бошку Арежини – Пињалу, возачу који је стално крстарио на релацији Грахово – Книн. Шпартајући старом цестом, која је вијугала низ стрма Дерала и код Засеока побједоносно излазила из кањона страве, редовно би зауставио свој камион на Лемића врелу и кренуо да га шминка. Није било исто ући у Книн прашњав и чист.

Вољели су граховски шофери своје камионе и аутобусе, тимарили их као Лујо Јаблана, пазили и свађали се са њима попут Ричарда и Елизабет у „Укроћеној горопади“. Прашили су по уским шумским путевима, просјецали грање, борили се са локвама, шлајфали у земљи и глини. Ишли су по нашим планинама и гудурама, окретали се у недођијама, свађали са фурманима, а онда, претоварени, охоло силазили на главни пут, који је водио према Комбинату.

А између, по нашим шумским радилиштима, бацили би дрјемку у хладовини радничке бараке, са руком испод главе, борећи се са ројевима мува, чекајући да кроз дрворед крене мирис пасуља са кобасицом и уништи воњ саткан од радничког зноја, заустављен у собама у којима се одмарао инсан, препуштен ћудима природе и тешкој судбини.

Причао ми је Ранко Иветић, док смо радили у Комуналном предузећу, како су га, када је био директор „Превоза“, пролазници спопадали причом да му радници, у сред круга, играју фудбал у радно вријеме. А он је, како рече, тада био најсрећнији, јер је све штимало и на каналу није било возила ни за лијек.

Ако се Грахово по нечему памти, онда су то оне чувене утакмице између шофера и механичара, на Деуриној ливади, граховској Маракани, обично по киши и тешком времену. Било је ту префињених потеза из времена мађарске „лаке коњице“, комедијаштва из Лолине „сервисне станице“, све до грубог крајишког хумора, када би лопта одлазила на једну, а играчи на другу страну. Све сте могли видјети на једном мјесту – Данчета у улози Јосипа Каталинског, Ниџицу Вукобрата у слалому достојном чувеног Шекија, Мому Шљивара како, на рукама, претрчава противничку одбрану, Сару и Лешу, умјетнике параде, одмор за очи и душу.

Граховски шофери су били и наша жељезница, на релацији од Стрмице до чаршије, у вријеме када смо, журећи кући, возом кретали од Книна, па негдје код Засеока хватали Нућу и братију, са оним чувеним „Фаповима“ чији је мјењач штрчао као клип кукуруза у богатој житници. И никада нам ниједан од њих није наплатио ту ванредну туру, него смо, најчешће, попили пиће на њихов рачун, опет на Лемића врелу, гдје се јела најбоља џигерица.

Лијепо је било, за љетних дана, отићи на граховску аутобуску станицу, без перона и билетарница, отворену као књига у рукама ђака. Ту, на голом асвалту, испред мотела Градина, падали су најбољи вицеви и досјетке, народ се гурао и вриштао, гледао како да се дочепа сједишта, док се зној сливао у литрима. А шофер, наш, граховски, за то вријеме би кулирао на тераси мотела, у папучама и сандалама, са флашом хладног „Нектар“ пива.

У Дрвару, на фудбалском стадиону, док су примали први избјеглички залогај, Граховљаци су са поносом гледали у колону аутобуса свог „Превоза“. Изишли су господствено из свог града, претоварени тугом и људима, бринући о својим Граховљацима, којима су ти чувени аутобуси одједном постали и кућа и кућиште. Ако је неко, у том злом времену, био дослједан и прибран, онда су то били граховски шофери. На путу до Петровца, Љубије, Приједора и Бањалуке, превозили су и Дрварчане, и Петровчане и све друге скрушене људе, па чак и војску и генерале.

Пробијали су се и на оној чувеној, Мрвичиној цести, између авио бомби, кроз муку и жамор, кроз плач и страх, возећи све добре људе, који су, преко ноћи, постали сиротиња. Ипак су они били мајстори свог заната, колико врједни, толико и храбри. Кажу да у нашем крају памет не иде без лудости, а мудрост без храбрости.

Аутор: Ранко Лончар

Ostavite komentar

Ostavite komentar