Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Јован Јовановић Змај: Видов-дан

ВИДОВ-ДАН

видов-дан

Хоћу л’ да плачем, или да певам?!
Ја не знам сам –
Данас је Видов-дан!
Пред душманима плакат мене је стид,
А невидивном јаду мелем је вид,
Што види судбе и милост и злост,
И за тренутак подигне мост,
Да скопча прошлост и будућност.

Данас је вид невољном штит,
Данас је сваки Србин видовит,
– И будућности лепше нагледа се сит,
– Ох, је л’ те, браћо, гуслари слепи,
Што негујете тај санак лепи, –
Е то нас држи, е то нас крепи,
Те ј’ многа хала у пропаст пала,
У пропаст, што је нама копала,
И још ће многи с недела свога
Запамтит силу сана српскога, –
А тај је сан
Наш Видов-дан.

Је л’ санак само, ил’ полујава,
Или само рука десница спава,
А мушко срце бије о груди,
Да десну руку из сна пробуди?
То не знам ја –
Ко ће да зна!
Свакога лета овога дана
Створе се чуда свету незнана –
Погледа бог
Србина свог.

Не пита: Ко је гди,
Већ: „Јесте л’ своји сви?
Ако сте вредни нада, ево вам над!“ –
************************************************
И тад се тргне, прене живи раскомад!
И сједине се ране неизвидане,
И саставе се жиле испрекидане, –
И кроз њих јурне, брале,
Једног жића сок,
Примајућ бурне вале
Један крвоток:

Једно се срце стани у груди’ средине,
И тад се разбацани уди сједине, –
И примакну се сузе жедно спојене,
И саставе се душе једнодојене, –
И загрле се чеда једне прошлости,
И моле бога слоге да им опрости, –
И безброј жеља једна другу прихвати,
И поче с’ један сан на југу снивати,
И молитве у једну сливати;
Молитве носе небу крила жељина, –
И српство ј’ тад у души једна целина.

Ох, немојте се плашит, наши злотвори,
То песник само тако у сну говори!
Та силно га је зан’о заносни сан –
Данас му је Видов-дан!

Васцело српство пред бога стаје,
Пред њиме старе грехове каје,
Од њега чека утешне речи,
Да му се рана смртна залечи.

А бог га пита: – „Ох, вељих мука! –
„Има ли и сад међ вама Вука?“
************************************************
И душе дркћу, и лица бледе,
И сузне очи плашљиво гледе,
И душа тоне у боле љуте,
Ледене усне ко камен ћуте…
– А мало јато вражија лова,
Несрећна чета блудних синова,
На земљу пада, па сузе лије,
Па косе чупа и груди бије,
И једва смеде да гласа даде:
„Удри нас громом, још нас имаде
– Не уби рад нас српско уздање,
Ил’ прими данас наше кајање!“

И опет наста света ведрина,
И чврсто стоји једна целина,
Душе се слиле бога молећи,
Једина душа пред богом клечи,
Да чује свете утешне речи;
Сузне се очи у будућност стреме,
– О саслушај им, боже, молитве неме!

Е, то је сан
На Видов-дан! –
Је л’ санак само, ил’ полујава,
Ил’ само рука десница спава,
А мушко срце бије о груди,
Да десну руку из сна пробуди?
То не знам ја,
Ко ј’ будан можда зна!

Ostavite komentar

Ostavite komentar