Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Propast Bugarske u EU: Da li je ovo alarm za Srbiju?!

NESTANAK DRŽAVE POD PATRONATOM EU

Kako se desio propast Bugarske u EU? Kako je došlo do čerupanja i pljačkanja države posle pristupanja Uniji? Tekst o nestajanju Bugarske zbog integracije u Evropsku uniju dobio je veliku popularnost na društvenim mrežama. Ovaj članak autor je napisao još 2013. godine, ali je zbog aktuelnosti sadržaja ponovo počeo da se širi i tokom ove godine.

 

Kada su u njegovoj maloj Bugarskoj, krotkoj kao kunić, stvari krenule sasvim loše, trideset šestogodišnji fotograf, alpinista i revolucionar romantičnog imena Plamen, polio se benzinom i izvršio javni čin samospaljivanja na trgu ispred gradske administracije u gradu Varni.

propast bugarske u eu

U znak protesta protiv siromaštva, korupcije, nepravde i nebrige vlasti.

Ako njegova zemlja umire, zbog čega živeti?

Fotograf je odlazio dugo i mučenički, čitava Bugarska je ječala, plakala i molila se za njega u pravoslavnim hramovima.

„Plamen se ugasio“ – napisale su novine posle smrti Plamena Goranova.

Njegova smrt nije bila jedina. Pred kraj mučne zime još pet ljudi planulo je u žive baklje. Među njima – otac petoro dece, 53-godišnji Vencislav Vasilev koji je izgubio posao (sudski izvršitelji bili su dužni da popišu njegovu imovinu na račun dugova za komunalne usluge – 219 evra za vodu) i nezaposleni Trajan Petrov (imao je samo 26 godina).

plamen goranov
Žrtva nepravde i nebrige vlasti: Plamen Goranov

– Tako nešto nikad se nije dešavalo u bugarskoj istoriji! Ponavljam: nikad! – s gorčinom uzvikuje legenda bugarske žurnalistike, Valerij Najdenov. – Mi smo – hrišćanska zemlja kojoj su nepoznati ekstremizam i fundamentalizam. Samospaljivanje ljudi je nešto neočekivano i šokantno. Za hrišćane, uopšte, politički suicid je neprihvatljiv. A mi ne sumnjamo da su ta samoubistva – politička. Ako neko želi da se ubije postoji mnogo drugih, bezbolnijih načina. U slučaju samospaljivanja čovek ne umire odmah. To je dve nedelje mučenja i najstrašnija agonija na svetu.

Šta se desilo sa Bugarskom, nekada zadovoljnom i prosperitetnom zemljom?

I šta se desilo sa Bugarima – najtrpeljivijim i najpomirljivijim narodom Evrope?

Dobri starac Dobri Dobrev

Nije li Bog zaboravio Bugarsku? Ne, nije je zaboravio, ako 99-godišnji divni starac Dobri Dobrev u kožnim opancima i seljačkoj odeći još uvek stoji pored ulaza u crkvu Aleksandra Nevskog u Sofiji.

Stavljam novac u njegovu zdelu za milostinju, on me blagosilja, ali čim krenem da uzmem kameru, uznemireno maše rukama. Dedu su našli i poštovaoci i novinari.

Dobri Dobrev – pravi bugarski svetac. Godine 2009. čitava Bugarska bila je potresena vešću da je starac u dubokim godinama, duge sede brade kao kod patrijarha, koji je decenijama sakupljao milostinju pored ulaza u najznamenitiji hram Sofije, njegov najdarežljiviji darodavac.

Dobri Dobrev, koji živi u selu Bajlovo od penzije od 80 evra i hrani se povrćem i hlebom, poklonio je hramu 18.000 (!) evra. (Svu milostinju koju je sakupio tokom mnogo godina i koju je uredno stavljala na bankarski račun njegova rođaka.)

dobri dobrev
Starac koji je milostinju poklonio crkvama: Dobri Dobrev

Hram Aleksandra Nevskog podignut je u spomen ruskim vojnicima koji su poginuli za oslobođenje Bugarske od otomanskog ropstva. I zamislite, od 1912. nije se našao nijedan bogataš – preduzimač koji bi hramu poklonio više od siromašnog starca koji je 90 godina svaki dan iz sela dolazio peške do Sofije. (Sada, u svojih 99 godina, Dobri je postao toliko poznat da besplatno dolazi autobusom). Starac Dobri poklonio je crkvama Bugarske ukupno 36.000 (!) evra koje je sakupio kao milostinju.

Moja drugarica Svetla iz Bugarske, dirnuta do suza, takođe ostavlja novac u starčevu zdelicu i kaže: „Eto, sve dok imamo ovakve ljude, Bugarska je živa“. Odlazimo u kafić da popijemo šoljicu jake turske kafe.

Uz svaku šoljicu stavljaju zapečaćeno predskazivanje, a ljudi saosmehom i uzbuđenjem čitaju „čarobne“ zapise. Bugarima je, inače, svojstveno verovanje u čudesno spasenje. Na pitanje „Šta će spasiti Bugarsku?“ – čak i poznati ekonomisti u Sofiji podižu ruke prema nebu i uzvikuju. „Samo Bog!“.

Kako je frižider pobedio televizor

– U januaru smo potpuno zapali u neprilike – uzdiše moja drugarica Svetla. – Ljudi su dobili račune za električnu energiju, koji su dva puta bili veći od penzija. Odnosno, ako penzioner prestane i da jede, ipak, neće moći da plati račun. Kada je stvar došla do realne pretnje gladi i hladnoće (mnogi stanovi se greju na struju), desetine hiljada ljudi izašle su na ulice. Počela je „električna revolucija“. Kako se oštroumno izrazio jedan lokalni političar: prazan frižider konačno je pobedio televizor. Ne možemo nahraniti ljude pričama o „evropskim vrednostima“. Ali, došlo je proleće i izgleda da televizor opet pobeđuje.

– Kod nas postoji izraz „dočepati se zeleni“ – kaže ekonomista Dimitar Sebev. Kad otopli me se „uhvatimo za zelen“ i preživimo leto. Svi imaju baštu, svoje domaćinstvo ili makar rođake u selu. Ali posle jeseni, kad nestane „zeleni“ i počne grejna sezona, ponovo će početi protesti.

Jedini izlaz je – bežati iz zemlje

– Naše društvo živi robujući mitovima i magičnim formulama i prestalo je da kritički gleda na događaje. Zato smo se mi tako iznenadili što su ljudi odjednom spontano izašli na ulicu – kaže televizijski novinar, Ivo Hristov. Najviše se iznenadila vlada koja je odmah podnela ostavku i već u februaru ostavila protestante bez oponenata. To je bio vešt potez, odnosno, možete se ljutiti i vikati, samo -protiv koga? Proglašeni su hitni izbori da energija građana ne bi stigla da se prelije u osnivanje novih strukturai partija. Čitava politička klasa organizovala je svojevrsnu veštačku zasedu ostavljajući narodu samo nekolika meseca za razmišljanje. Odmah su proverenim političkim tehnologijama protestante razbili na manje grupe, ubacili mnoštvo falsifikovanih partija i pseudo-lidera, galamdžija koji dolaze niotkud i vode u nikud. Građani su izgubili hrabrost i umorili se.

– Nekako ste se prebrzo umorili – dodao sam.

Gnev je bio brži od momenta kad smo postali svesni problema. Ljudi su izašli na protest, ne kao građani koji imaju jasne ciljeve i vrednosti, nego kao ogorčeni potrošači. Oni su malo mahali rukama, malo galamili i umorili se. Mi, Bugari smo, zapravo, zakleti konformisti i imitatori. Mi nismo vodeći, mi smo vođeni. Obožavamo da kopiramo snažne i da idemo za njima,po njihovom tragu.

ivo hristov
Bugarska nikad bliža raspadu: Ivo Hristov

Do 1989., kada je SSSR bio na snazi, u Bugarskoj je milion (!) ljudi bilo u Komunističkoj partiji – pri tom je ukupan broj stanovništva iznosio 9 miliona. Sada lik raja nudi EU, mada se u tom pogledu odsustvo kritike veoma promenilo. Bugarska je rado htela da bude članica Evropske unije samo iz jednog razloga – možemo da pređemo granicu.

Bugari više vole da se spasavaju pojedinačno. Popularna je šala: „Bugarska ima dva izlaza iz krize – terminal 1 i terminal 2 na aerodromu“. Mladi, talentovani i uporni pakuju stvari i beže ne osvrćući se i ostavljajući stare da umiru u selima. Sever zemlje gde nezaposlenost (po zvaničnim podacima) iznosi 60% (!) – opusteo je. Retki turisti ga upoređuju sa mrtvom zonom Černobila.

Tokom poslednjih dvadeset godina Bugarsku je napustilo dva miliona ljudi, broj stanovništva smanjen je na sedam miliona. Zemlja je izgubila više ljudi nego u dva svetska rata. Ali, to nije kraj. Ekonomska kriza podudarila se sa zastrašujućom demografskom katastrofom. Uoči 2060. broj stanovništva Bugarske iznosiće svega 5 miliona ljudi (od kojih su 1,5 milion Cigani). Bugari, kao jedinstven narod sa starom pravoslavnom kulturom, osuđeni su na propast.

– Prošle godine rođeno je samo 62.000 dece, dodaje tv-novinar Ivo Hristov. To je najniži natalitet od 1945. Bugarska se topi brže od svih evropskih zemalja. Samo Estonija ima lošiji rezultat. Tokom svoje 1300 godina duge istorije naša zemlja nikada nije bila tako blizu raspada.

Mi smo navikli da čekamo dok nas spasu

– Zar je sad gore nego pod Turcima? – pitao sam začuđeno.

– Gore je. Demografska i ekonomska kriza podudarile su se sa moralnom degradacijom. Društvo je sada mnogo više izopačeno nego u vremenima turskog ropstva kada je čitav narod objedinjavala ideja borbe za oslobođenje.

A šta vi od nas hoćete? Bugari su – tih narod – u očima poznatog publiciste Svetoslava Terzijeva svetlucaju iskre ironije. – Kod nas je petsto godina bio turski jaram. Navikli smo. Zatim je došla Rusija i oslobodila nas. Kasnije smo se sporazumeli s Nemcima, ali su se oni pokazali kao loši saveznici. Od njih nas je oslobodila Crvena Armija. Zajedno s njom došao je SSSR, koji je 90-ih nas sam od sebe oslobodio. Sada su kod nas došli 300.000 Rusa i kupili ovde kuće. Mi smo veoma zadovoljni. Rusima će ovde biti lepo među ljudima koji ih razumeju i vole. Kakva je naša budućnost? Zašto bismo o njoj razmišljali? Preživeli smo dan do večeri, a to nije loše. Mi, Bugari, navikli smo da sedimo i čekamo da nas spasu.

Kako su oni došli do takvog života

Da, bila je Poljska koja je krah SSSR-a prihvatila likujući, kao izbavljenje od omrznute ruske dominacije. Ali, bilo je i takvih zemalja, kao što je bratska Bugarska koja je postojala na račun sporazuma veka: nafta u zamenu za paradajz, i odjednom je izgubila svog vodiča i hranioca.

– Bugarska je bila parazit SSSR-a – kaže sociolog Andrej Rajčev. – Mi smo živeli na vaš račun. Trebalo je samo na vreme aplaudirati na kongresima i ljubiti se s Brežnjevom. Svaki idiotski proizvod koji smo mi proizvodili vi ste obavezno kupovali. 86% industrije radilo je za Rusiju, a za to smo dobijali naftu. Postojala je čak i takva šala: kažu, Bugarska poseduje najveću koloniju na svetu u obliku SSSR-a, budući da ona pumpa besplatne resurse, a svoju robu izbacuje na beskrajno rusko tržište.

– Sovjetski Savez je imao svoj razlog da pomaže Bugarskoj – kaže sociolog Kenčo Stojčev. Zbog istorijskih razloga (u XIX veku 200.000 ruskih vojnika dalo je život za oslobođenje zemlje od turskog ropstva) Bugarska je bila jedini častan saveznik SSSR-a. Nama su toliko verovali daovde čak nije bilo sovjetske vojne baze. U vreme socijalizma Bugarska se pretvorila u moćnu industrijsku zemlju sa razvijenom vojnom, čak i visokotehnološkom industrijom. Mi smo bili jedina članica SEV (Savet za ekonomsku uzajamnu pomoć) koja je proizvodila kompjutere! Jačanje takvih industrijskih kapaciteta u tako maloj državi može da se nazove i hiper-industrijalizacijom. A sada zamislite: Gorbačov je izabrao drugi put i Bugarska je ostala sama. Sovjetsko tržište potpuno se zatvorilo za nas. U Bugarskoj se desio kolaps: sve fabrike su odmah ustale!

– Sećam se poslednje istorijske sednice SEV-a 1990. u Sofiji – priseća se novinar Valerij Najdenov. – Sovjetsku delegaciju predvodio je premijer Nikolaj Rižkov. On je mirno izjavio da se u zemljama SEV-a prekida trgovina putem transfera rubalja. Kao valuta treba da služi dolar, a cena svih roba ne sme da bude niža od svetske. Ljudi u sali bili su potpuno zbunjeni. Zapanjena češka delegacija izjavila je: „Ali, u tom slučaju, mićemo morati da izađemo iz SEV-a?!“. Riškov je odgovorio: „Pa, izađite. Izvolite!“ Jednom reči, srećan vam put. Nekoliko godina posle raspada istočnoevropskog bloka Bugarska je bila u ruševinama.

O, divni, novi svete!

Početkom devedesetih američki ekonomski savetnici i konsultanti pristizali su u uzastopnim grupama u zemlje SNG, Istočne Evrope i Rusiju. To su bili izuzetno vaspitani i lepo odeveni energični ljudi zrelih godina, po svojim pogledima svi kao jedan – uvereni libertarijanci krajnje desničarskog pravca.

U suštini, to je ekonomski darvinizam. Neka u slobodnoj konkurenciji prežive jaki, slabi neka umru.

Secite, secite, Vaše veličanstvo!

Strani konsultanti-neoliberali – to su „ribe-kormilari“ Međunarodnog monetarnog fonda. Vreme bede, gladi i izgubljenosti početkom devedesetih MMF je iskoristio za opštu ofanzivu na narode (neki blickrig!) i za ostvarenjesvoje svete misije: „oslobađanja“ države od njene svojine, ili, jednostavnije rečeno, njenog generalnog pražnjenja.

Bugari su veoma želeli da budu primerni učenici u školi „slobodnog tržišta“, koje će, kao što je poznato, „sve samo regulisati, ako mu ne smetamo“, i slepo se predali novim rukovodiocima poput američkog konsultanta Ričarda Rana. (Za takvo ponašanje obećali su im da će ih pomilovati po glavi i pustiti u EU).

Sem toga, imali su dovoljno pameti da zbog idiotskih sentimentalnih razmišljanja stave sebi na glavu bivšeg cara Simeona II (uopšte ne strasnog bugarskog momka, već mrzovoljnog Nemca po prezimenu Saksen-Kobur-Gotski) koji je vladao kao premijer od 2001-2005.g. (On je, naravno, odmah sproveo zakon o restituciji, vratio sebi dvorac Vrana u Sofiji i ogromne parcele zemlje). U vreme Simeona II kojeg su sve novine hvalile kao „efikasnog menadžera“ i „iskusnog finansijera“ (da li vas to podseća na nešto?), krenula je sveobuhvatna „privatizacija“ Bugarske.

– Godine 1997. kod nas se pojavio MMF i izjavio: mi ćemo vas da spasimo, ako budete ispunjavali naš program – kaže ekonomista Dmitr Sebev. – Osnovni uslov je: rasprodaja svega. Ogromne državne aktive koje su vredele milijarde dolara padale su u stečaj i odlazile za sitan novac, ponekad za jedan dolar! Uostalom, kome ja ovo govorim? Pa, vi ste iz Rusije! Vi ste sve to prošli. Samo, Rusija je velika, treba vreme da je rasprodaš! A Bugarska je mala. Ovde je sve završeno veoma brzo, i mi smo se probudili u svetu apsurda. Na primer, mi imamo bugarsku vodu, postoje bugarske cevi i bugarski potrošači. A ugovor o prodaji naše vode našim ljudima kroz naše cevi pripadne, na primer, Englezima! Kako to?! A možda nije Englezima.

Mi čak ne možemo da razjasnimo ko, zapravo, šta poseduje?! Ko su ti ljudi? To su međunarodne kompanije, ponekad of-šor, registrovane „bogu iza leđa“. Na primer, kompanija kojoj smo prodali za svega 2 miliona dolara najveći rudnik zlata Čelopeč, registrovana je u Kanadi. Bugarskoj pripadaju smešna 2% od dobijenog zlata. Pri tom, „suština“ je u tome da mi nemamo pravo da saznamo KOLIKO zlata se dobija u rudniku ni od čega da računamo ta dva procenta. Tokom 23 godine od vremena naše „perestrojke“ Bugarska koja je imala odličnu proizvodnju i najbolja poljoprivredna zemljišta u regionu pretvorila se u najsiromašniju zemlju Evrope.

Ruda – Belgijancima, vodovod – Francuzima

– U vreme cara-premijra Simeona II prodali smo elektrodistribucije Česima, Austrijancima i Nemcima, Francuzima je pripao vodovod i kanalizacija, a bakarna ruda, po svoj prilici otišla je Belgijancima – kaže jedan od lidera nacionalista, Angel Džambazki. – To su bili tajni uslovi za ulazak Bugarske u EU – sve stare države su se cenjkale da bi skuplje prodale svoj pristanak. Zahvaljujući izdaji na samom vrhu, Bugarska je prodata na licitaciji.

angel džambazki
Bugarska imala tajne uslove za ulazak u EU: Angel Džambazki

– Od početka 2000.-ih Bugarska je živela kao vesela udovica posle smrti bogatog muža – kaže, novinar Valerij Najdenov. – Ona rasprodaje kuće, zemlju, svu imovinu supruga i otprilike pet godina živi bolje nego pre. A onda glupa žena ostaje praznih šaka i ide da moli za milostinju. Polovinom 2000.-ih Bugarska je pokazala odličan rast BDP (koji računa svaki kupoprodajni ugovor). Odnosno, mi smo rasprodali nacionalne aktive, a u BDP to se odrazilo kao naš prihod. Svi su bili srećni: ah, kakve strane investicije!

Ja sam više puta pokušao da objasnim: ljudi, mi ne zarađujemo novac, mi samo puštamo niz vetar našu imovinu. Sada kod nas vole da se hvale da Bugarska ima mali državni dug. To je tačno. Ali je zato privatni dug stranim bankama porastao do 40 milijardi evra. Inače, naše dugove čak nema ko (!) da izračuna. Vlasti su uništile nacionalnu ekonomsku nauku i rasterali ozbiljne institucije. A sva istraživanja po nalogu vlade za novac poreskih obveznika izvode prozapadne NVO (nevladine organizacije). (Kod vas u Rusiji, pre Putina zakone su takođe pisali vašingtonski savetnici. Ja sam tada radio u Moskvi i odlično pamtim to vreme. Tek sada su kod vas NVO proglasili za strane agente i, naravno, pravilno su uradili).

Do 2013. Bugarska je izgubila 60% radnih mesta, ostala bez ljudi i pretvorila se u koloniju pod političkom upravom EU. U svetu najbolja „paradajz-republika“ prestala je da proizvodi paradajz!

Sahrana bugarske paprike

U današnjem receptu čuvene šopske salate nalaze se turski (ili jordanski) „plastični“ paradajz; „bugarska paprika“ iz Holandije i Makedonije, luk iz Kine i francuski sir. Na lokalnom tržištu više nema bugarskih sokova od paradajza, ali zato ima holandskih napretek. 80% svih vrsta povrća i voća su uvozni.

– Naši političari obožavaju pozive da presecaju vrpce na otvaranju inostranih lanaca prodavnica tipa „Bila“, Metro“ ili „Karfur“ – kiselo se osmehuje lider nacionalističkog pokreta Krasimir Karakačanov. Oni tamo u pozdravnim govorima nešto naklapaju o investicijama i radnim mestima, ali strani monopoli ne rade sa lokalnim proizvodima – danski sir je jeftiniji od bugarskog. Ja nemam ništa protiv uvoznog sira ili francuskog vina, ali onda i u francuskim prodavnicama treba da se nalaze, na primer, bugarsko vino i bugarski sir. Šoping-molovi i veliki lanci prodavnica dva puta pljačkaju zemlju. S jedne strane oni uzimaju novac od siromašnih Bugara i taj novac odlazi na Zapad gde radi za tuđe ekonomije. Sa druge strane to ubija lokalnu poljoprivredu, a zajedno s njom hemijsku (đubriva) i industriju za konzerviranje.

– Koliko dobija fracuska krava? 1.000 evra subvencija godišnje – dodaje novinar Valerij Najdenov. – A naša bugarska krava je -„nekoristoljubiva“. Bez obzira na nisku cenu radne snage, zbog nedostatka subvencija mi nismo konkurentni.

– Ali je zato kod vas visok kvalitet proizvoda. Paradajz koji rađa u sunčanoj Bugarskoj sto puta je bolji od zakržljalog holandskog – tešim ga i naivno pitam: – A je li moguće obavezati lance prodavnica, pošto im vi otvarate tržište, da 40-50% njihovog asortimana budu bugarske namirnice?

– Ma, kakvi?! Pravno je nemoguće! Odmah ćemo dospeti pod sankcije EU i STO. Uvek mi se plače kad dođem u bugarski grad Samokov, to je za krompir srce zemlje. Od tog krompira nema boljeg! Sada je tamo izgrađena „Bila“, a na njenim tezgama je… francuski krompir! Našeg nema.

Nakon što je sahranila bugarsku papriku zajedno sa paradajzom, Evropska unija posegla je na neprikosnoveno – na rakiju (nelegalna proizvodnja alkoholnog pića u privatnom sektoru), ali je kasnije utihnula. Bilo je jasno da tako grubo vređanje osećanja neće podneti čak ni najplašljivijiBugari. Rakiju proizvode u domaćim kazanima u čitavoj Bugarskoj. „Selo bez kazana je kao selo bez crkve“ – kažu u narodu.

Lopovluk sa „Kozlodujem“

Bugarskoj je trebalo ne samo zavrnuti ruke. Sovjetsku „drugaricu“ trebalo je spustiti ispod poda, lišiti je energetske nezavisnosti. Do ulaska u EU Bugarska je bila izvoznik električne energije u Tursku, Grčku, Makedoniju; Albaniju, čak i Italiju – zahvaljujući nuklearnoj elektrani koju je izgradio SSSR.

Sa stanovišta bezbednosti elektrana je radila besprekorno (što su i dokazali mnogobrojne, zlurado nastrojene komisije za proveru), ali, na nesreću, ona je bila sovjetska (!). I, EU je postavila surov uslov: Bugarska je dužna da zatvori četiri od šest blokova, a kasnije da potpuno zaustavi „Kozloduj“.

Još jedna direktiva EU predvidela je zamenu 16% standardne energije „zelenom“ – vetro-generatori i solarne baterije.

– Bugarska nije Sahara da može da radi na solarnim generatorima i nije ostrvo u Severnom moru gde neprestano duvaju vetrovi – kaže eks-ministar energetike, Rumen Ovčarov. – zato je neophodna osnovna energija. Sem toga cena megavata „zelene“ energije deset puta je veća od cene megavata „Kozloduja“, ali mi smo obavezni da je otkupljujemo!

Ali, „zelena“ energija je – pola nevolje. Čitava ekonomija Bugarske minirana je dugoročnim ropskim, nametnutim ugovorima.

– Vlada premijera Ivana Kostova 2001. veoma je želela da pokaže svoju prozapadnu orijentaciju, a sam gospodin Kostov sanjao je da mu američki predsednik pruži ruku – ironično kaže eks-ministar energetike, Rumen Ovčarov. I sve se desilo kao u bajci. Kostov je otputovao u SAD gde ga je primio potpredsednik Dik Čejni. Zatim su se vrata iznenada otvorila i ušao je Džordž Buš. Rezultat tog neobičnog susreta bilo je potpisivanje ugovora bez presedana: dve stare sovjetske termoelektrane „Marica-Istok 1“ i „Marica-Istok 3“ – pripale su nepoznatim američkim kompanijama.

„Mi smo – žrtva vaših razmirica sa Sjedinjenim državama“

– Ugovor nije bio jednostavan, naprotiv, imao je podmuklu zamisao. Država se obavezala da kod Amerikanaca otkupljuje svu (!) električnu energiju tokom 15 godina po izuzetno visokim cenama i u svim okolnostima.Amerikanci su se još efikasnije razumeli sa konkurentima u energetici – sa projektom nuklearne elektrane „Belene“ koja se gradi od vremena SSSR-a i nikako da je izgrade. U suštini, reaktor je već skoro gotov, a ruski „Atomstrojeksport“ više puta je predlagao Bugarskoj izuzetno fleksibilne i povoljne uslove plaćanja – samo da se projekat završi. Ipak, bez obzira što je za elektranu utrošena neverovatna količina bugarskog i ruskog novca bugarski parlament zatvorio je „Belene“ i time sav visokotehnološki sektor osudio na tihu smrt. Jer, zajedno sa „Kozlodujem“ i „Belene“ izumreće stari kadrovi stručnjaka za atomistiku. Parlament nije zaustavilo čak ni to što je „Atomstrojeksport“ zapretio da će podneti tužbu za milijardu evra. I podneo je.

– Odustali smo od odličnih investicija u „Belene“ samo pod pritiskom Amerikanaca – tvrdi sociolog Andrej Rajčev. -to je bila potpuno geopolitička odluka koja je povezana sa odnosima između Rusije i SAD. Sva američka politika svodi se na šalu: idi pogledaj šta rade deca u susednoj sobi i reci im da prestanu. Isto takvu logiku imaju Amerikanci: pogledajte šta rade Rusi i zapovedite im da to više ne rade. SAD apsolutno nije briga za Bugarsku, njima je glavno da – zaustave SVE ruske projekte. A Bugarska je – samo žrtva vaših razmirica sa Sjedinjenim državama. Sudbinu „Belene“ podelio je i drugi ruski projekat – cevovod Burgas-Alkasandropolis. I još uvek visi na koncu sudbina Južnog toka.

Zašto Rusija gubi na Balkanu?

– Prema sociološkim ispitivanjima 70% bugarskog stanovništva su rusofili, ali je pri tom Rusija izgubila političku i medijsku bitku u Bugarskoj. Paradoks! – uzvikuje novinar Ivo Hristov. – zašto je Rusija prepustila pobedu Zapadu? Dominantne ideje u medijima ubacuju takozvani lokalni think tank fondovi („trustovi mozgova“, „fabrikemisli“), koje finansiraju američki (ređe evropski). Sve te institucije samo citiraju jedni druge i u svom nazivu obavezno imaju nešto „demokratsko“ – Fond za istraživanje demokratije ili Institut liberalne strategije.

Oni nikada ne reklamiraju svoju proameričku usmerenost. Sa jedne stran to je deklarativna naivnost (svima je jasno odakle dolazi novac), a sa druge – to je efikasna, dobro razrađena tehnologija. Rusija iskazuje svoje interese preko organizacija koje sebe proglašavaju za rusofilske. Osećate li razliku? Čak i kada se podudaraju interesi Bugarske i Rusije sama činjenica definisanja tih interesa kao ruskih – njih diskredituje. A SAD su uzurpirale oblast demokratije i prosperiraju (one se, tobože, ne bore za sebe, nego za opšte dobro).

Šta je to današnja Bugarska?

To je pion za žrtvovanje na šahovskoj tabli. A njena privremena uloga je – da bude blokirajući pion za sve ruske projekte. Mi opslužujemo tuđe interese , kvarimo odnose sa Rusijom i gubimo novac za tranzit nafte i gasa. A naši američki prijatelji tapšu nas po ramenu i kažu: „Bravo, momci! Kod vas je demokratija!“ Jedan bugarski satiričar veoma precizno je definisao šta je to demokratija: „To nije vlast naroda. To je vlast demokrata“.

Prevela: Ksenija Trajković

Izvor: Fakti.org

Ostavite komentar

Ostavite komentar