Dragoslav Mihailović: Jugoslovenstvo će Srbe odvesti u propast

„DEBILNO RAZMIŠLJANJE“

Posle Golog otoka, slučaja „Kad su cvetale tikve” u kojem se dogodilo da Tito direktno zabranjuje predstavu, Dragoslav Mihailović je doživeo da ga jedna seljanka tuži i vodi 13 godina sudski spor jer je u „Petrijinom vencu” ukrao njenu sudbinu.

Nemoguće je naći u Srbiji umetnika na čija je dela pala takva politička, ideološka senka. Kao da je neki crveni režiser želeo da se zatvorima i zabranama pokrije delo jednog od najvećih pisaca koje je Srbija dobila u proteklom veku.

U čitavom političkom trileru o jednoj od najboljih srpskih drama i najvećem slučaju u domaćem pozorištu izdvaja se jedna rečenica samog pisca – da se te 1969. godine nije plašio svog hapšenja ili progona. Plašio se da komad ne bude dobar. Ovo je intervju Dragoslava Mihailovića dat „Politici“ pre tačno dve godine, ali nalazimo da je aktuelan i danas.

– Da taj komad nije valjao, to bi za mene bila jedna velika ironija života. Zamislite da vas napadne Tito, da čitava država bruji o vama i vašem delu, a kada ga pogledaju vide da tu nema ničega. Kada sam, pre desetak godina, bio u Upravnom odboru Jugoslovenskog dramskog pozorišta, izvodio se komad nekog kubanskog pisca koji je imao sudbinu veoma sličnu mojoj. Otišao sam da vidim, ali to nije valjalo ništa – ni režija, ni gluma, a tekst je bio najslabiji jer je ukraden iz francuske literature, čini mi se da je to delo kod nas odavno preveo Danilo Kiš. Taj umetnik je možda umirao od straha kada su ga napadali Kastro i drugovi, nije spavao. Ponovo sam razmišljao kako takva ironija može da uništi čoveka.

Plašili ste se umetničkog neuspeha više nego Udbe?

Ja sam, istini za volju, čuo da je Tito negde rekao da me više neće hapsiti dok je on živ, tako da se nisam plašio zatvora. Ali, danas ljudi izgleda ne razumeju šta znači kada kao mladić od 19, 20 godina prođete Goli otok. Kada vas to ne slomi, vi postanete otporni, bezobrazni. Pa, ako hoćete, i hrabri.

Može li se praviti neka paralela između vremena u kojima su izvođene predstave 1969, 1984. ili predstava koja je nedavno s velikim uspehom izvedena u Beogradskom dramskom pozorištu?

Danas su pozorišta slobodna da prave predstave kakve žele ili mogu. U vreme kada je Vida Ognjenović 1984. godine postavljala tu predstavu to otvaranje je tek počelo, ali zabrana predstave 1969. godine je imala užasne posledice od koje se JDP nije oporavilo 20 godina, a ja verujem da se ni tadašnji upravnik Bojan Stupica nije oporavio od toga jer je umro desetak meseci kasnije. Ja sam mu tekst slao u tri dela i on je, kada je pročitao treći deo, odlučio da mi udvostruči honorar. On je tako sjajno branio predstavu, ali je odlučio da je skine s repertoara noć pre nego što je Tito otvoreno napao u govoru jer nije izdržao pritisak svog ratnog druga Edvarda Kardelja koji je tada samo zbog toga došao u Beograd. Inače, pred sam raspad Jugoslavije, Slovenačko narodno pozorište postavilo je komad „Kad su cvetale tikve”. Zbog te atmosfere nisam otišao na premijeru, ali sam sa suprugom otišao da vidim 8. izvođenje. To je bila vrlo dobra predstava, ali duboko antisrpska jer se predstava odvija na slovenačkom jeziku, ali kada na scenu izađu vojnici da otpevaju neke pesmice, dosta lascivne i duhovite, to čine na srpskom. Kada su se pojavili, tačno sam mogao da čujem neki trzaj, huk u sali koja je bila puna. Posle su nas domaćini vodili na večeru gde se lako videlo da vas mrze kao psa, kao da sam tada došao da osvojim Sloveniju, a ne da pogledam moju dramu.

Vi dugo niste ulazili u JDP, ali kasnije postajete član Upravnog odbora pozorišta. Pošto ste došli do dokumenata iz Titove arhive koja su se odnosila na „Tikve”, predlažete upravniku Branku Cvejiću da se to postavi negde u pozorištu, ali to on odbija.

Odbio je bez ikakvog obrazloženja, iako je upravo on u „Tikvama” odigrao svoju prvu ulogu. Imali smo još jedan sukob kada sam video da je u pozorištu preko celog jednog zida stavljena fotografija Josipa Broza u JDP pred glumcima, koji pred njim onako servilno šene. Osetio sam se lično pogođen i napisao sam protest i tražio da se skine ta fotografija. Skinuta je posle šest meseci razmišljanja.

Tito je javno kritikovao samo dvojicu pisaca Branka Ćopića i vas. Šta vam se dešavalo, kako ste se osećali kada vas veliki vođa napadne?

Ja u tom trenutku imam samo dve tanke knjižice, „Frede, laku noć” i „Tikve”, ali se i one izbacuju iz svih biblioteka i knjižara. Ne mogu ništa nigde da objavim. Neslobodan režim ostavlja strašne posledice na narod i na državu. Kao ova poplava. Ne znate ko će sve da vas šutne, povredi, stalno vas nešto lomi. Kada se dogodio slučaj „Golubnjača”, u Novom Sadu je otkaz dobio dramaturg Petar Petrović Peca koji je posle dve godine umro. Teško je izdržati taj osećaj da svako ima dozvolu da vas udari, napadne.

A ko je vas u tim vremenima štitio?

Tada se nije dala ni srpska, pa ni hrvatska književna kritika, stalno su pisali o meni veoma afirmativno. Sećam se da sam baš tokom najveće gužve oko mene bio pozvan na Borinu nedelju u Vranje i da sam tačno video da me agenti Udbe prate i čekaju da čuju šta ću da kažem. Za mene je bilo dovoljno što je Ivo Andrić, uprkos toj hajci, seo i sa mnom popio kafu. Sećam se da je pored mene bio Stevan Raičković koji me je tešio da neće smeti da ništa urade protiv mene jer znaju da bi Andrić odmah napustio skup i vratio se Beograd.
A Velibor Gligorić, moj profesor koji je u Vranju ćutao, po povratku u Beograd me je grozno napao kao neprijatelja države ili naroda.

Kako ste se osećali kada ste posle toliko godina mogli da vidite svoj dosije?

Čitanje dosijea sam odbolovao šest meseci. Slomio se neki svet, shvatiš ko te je cinkario, kakvi su se konci vukli oko tvoje glave. Tamo su me vodili kao nacionalistu, informbirovca i francuskog špijuna pa sam ja svojevremeno pitao šefa DB-a Gorana Petrovića zašto su me tretirali kao francuskog špijuna. A dosije mi je pomogao da rešim dilemu koja me je mučila pola veka jer sam naime na Golom otoku, kada sam posle 10 meseci i deset dana mučenja bio na samrti, u takozvanoj trećoj dopuni pomenuo ime jednog školskog druga iz gimnazije. Bio sam 50 godina ubeđen da sam kriv za njegovu nesreću, mučio se zbog toga i razmišljao kako da se tom čoveku izvinim. Kada sam otvorio dosije, video sam da su njega dvojica pre mene otkrila i da nisam kriv za njegov dolazak na Goli otok.

Mislite li da nad vama i dalje visi neka senka političke nepodobnosti ili je problem što su bivši komesari postali mondijalisti?

Ne znam, ali na Prvom programu Televizije Beograd nisam bio najmanje 20 godina, a ni u vašem listu se ne sećam kada je objavljen neki tekst o nekoj mojoj knjizi. A na mondijaliste ne bih da trošim reči jer nema većih ljubitelja Tita od njih, oni veruju da je sve bilo divno, da je Tito i danas divan, da je bio simpatičan, šarmantan, da je svirao lepo klavir i igrao valcer odlično. Toliko o njihovom mondijalizmu.

Pre nekoliko godina, vi ste postavili pitanje smislenosti pisanja srpsko-hrvatskog rečnika na kojem SANU radi više od pola veka i tada je bilo obrađeno slovo M? Dokle se odmaklo u rečniku i toj polemici?

Nije nimalo. Predrag Palavestra, s kojim sam potpisivao razne peticije i koji je bio 20 godina sekretar Odeljenja SANU za jezik i književnost, smatra da i dalje mora da se brani jugoslovenstvo. On je pre nekoliko godina izjavio da će rečnik srpsko-hrvatskog jezika biti gotov za 20 godina, iako je prva sveska rečnika izašla 1953. godine. Ja sam uz pomoć nekih mladih ljudi uspeo da elektronski snimim 15 svezaka tog rečnika i konstatovao sam da 16 odsto odrednica potiče iz hrvatske literature. Ako svaka sveska košta SANU i srpski narod milijardu dinara, znači da sa svakom sveskom SANU dotira hrvatsku državu sa 160 miliona dinara.

I dokle je stigao rečnik?

Sada smo stigli do slova O.

A kako vi tumačite to istrajavanje na srpsko-hrvatskom rečniku?

Nadaju se da će Jugoslavija oživeti. Inače, u Odeljenju za jezik i književnost stoluje jedna organizacija koja se zove Krunski savet, Matija Palavestra, Dušan Kovačević, Matija Bećković, a članovi su bili i pokojni Milorad Pavić i Svetlana Velmar Janković. Reč je o veoma uglednim ljudima, koji imaju jak uticaj u SANU, posebno ako se ima u vidu i da je predsednik Nikola Hajdin takođe član Krunskog saveta. Sada je princ Aleksandar, koga povremeno titulišu kao prestolonaslednika, izjavio da želi da bude kralj, a njegov predak se zvao Aleksandar Prvi Ujedinitelj, iako ne znam šta je on to ujedinio, osim članove Krunskog saveta koji veruju da je zaista ujedinio Srbe, Hrvate i Slovence. Ja sam u više navrata na godišnjim skupštinama SANU rekao da je to debilno razmišljanje, ali kolege iz Akademije su se odlučili da budu samo uvređeni, a ne da razmišljaju o čemu sam to govorio.

Zašto srpski intelektualci i dobar deo građana stalno čeznu za jugoslovenstvom?

Ne mogu precizno da odgovorim, ali znam da će nas to jugoslovenstvo odvesti u potpunu propast jer ta stalna čežnja da budemo nešto što nismo, da nas voli neko ko nas nikada neće voleti nas je i dovela do toga da u našoj politici nema nikakve realističnosti. Sada se prvi put dešava da su sa ovom Srpskom naprednom strankom na čelo zemlje došli Srbi iz Srbije i meni to nešto obećava. Od dve demokratske stranke, koje su mnogi ljudi podržavali, a naročito inteligencija, Koštuničina stranka je bila za neprekidni savez s Crnom Gorom sve dok nas Crna Gora nije ostavila i vidite šta sve danas radi, a drugi DS je dugo bio predvođen čovekom Crnogorcem koji je imao dva ministarska mandata, a da nije bio državljanin Srbije…

Zar ne mislite da svaki ozbiljan narod na svetu ima tu potrebu da brine o celini svog korpusa i da pokušava da integriše druge zajednice?

Naravno da treba da brine, ali ne tako da uništi svoju porodicu. Nikola Pašić se i te kako brinuo o Srbima van Srbije, ali je vodio računa da politiku zemlje vode ipak ljudi iz Srbije. Ja ne verujem da je Srbija imala 4,5 miliona ljudi kada je počeo Prvi svetski rat jer krajem 19. veka vojvoda Putnik, koji je tada bio major, napisao je knjigu u kojoj navodi da je prema popisu iz 1891. godine Srbija imala 2.190.000 stanovnika. U Prvom svetskom ratu je mobilisano 706.000, a s Krfa se vratilo 140, 150 hiljada vojnika. Kada je počeo rat, moj deda je poginuo te jeseni na frontu, a njegova žena, moja baba, umrla je kada je čula tu vest. Ostavili su, praktično na ulici, četvoricu dečaka od 5 do 12 godina, a ja, kao jedini potomak od njih četvoro, imam troje unuka. Moja porodica se za 100 godina nije obnovila. A čini mi se da nije ni Srbija.

Izvor: Politika.rs