BRIŽNE, ALI UBIJAJU
Narodne maštarije opredmetile su brojna bića, među kojima i čume, obične žene koje se ljudima ukazuju stravičnim. Ko je bila čuma i šta je prema starom verovanju značila čumina knjiga.
Čume žive na kraju sveta, u jednoj zasebnoj zemlji koja se zove Čumina zemlja ili Čumin vilajet. One tamo imaju svoje muževe i decu i svoje domove. To je lepa zemlja i to su sređene i uređene kuće. Stalno se tamo nešto pere, čisti i riba i bela se platna suše na suncu. Čume brinu o svemu u svom svetu.
Ako skupite decu čuma i pitate ih šta zameraju svojim majkama, ona najbrzopletija će vam odmah reći – strogoću. Promućurnija među njima potom će povikati, uglas, kao da brane majke: „Nisu one stroge, one su pravične„. Samo poneka od devojčica, od onih što ćute i ništa ne kažu, znaju da nije zec ni u strogoći, kao mani, ni u pravičnosti, kao vrlini – već u odsustvu. Njihovih majki nema, nisu s njima, jer one stalno žive u iščekivanju nečeg što će doći i što ih očito plaši. Tako čume ponekad gledaju u decu, a ne vide ih, spuste im ruku na kosu, a ne miluju je, već kao da im prenose predosećaj poslednjeg pozdrava. Tihe devojčice ne zameraju ništa svojim majkama čumama, niti ih slave, one ih jednostavno vole. I tako male – brinu za njih. I samo one će postati čume, jer su zaražene brigom.
A šta to čume iščekuju i šta ih brine?
Dođe, tako, neko vreme kad čume moraju da odu iz svoje zemlje i da rade ono zbog čega su stvorene – da ubijaju ljude. To je uvek neko opako vreme, kada zlo, pakost, gramzivost, pohlepa i zavist zacare svetom, a iščezne svaka vrlina. Tada čume dobijaju knjigu u kojoj su imena onih koje moraju da umore. I one krenu svetom. Mnoge se više nikada ne vrate u svoj vilajet. Stradaju u onom svetu zla, ili presvisnu od muke nad svojim delima. One koje se vrate gledaju u svoju decu, a ne vide ih, spuste im ruku na kosu i zaborave da je pomiluju. One čekaju sledeći poziv.
Čume su obične žene, ali se ljudima ukazuju kao stravične: sa dva para očiju, u koja niko ne može da pogleda, sa ogromnim baburastim, krastavim nosom, sa jakim rukama i snažnim šakama.
One mogu da ubijaju strelama, koje nose u tobolcu prebačenom preko ramena ili u nekakvom lončiću, ili samo dodirom jednog svog prsta – po čelu čoveka, ili ispod nosa, ili jednostavno pogledom. Ko je imao nesreću da mu se pogled zaplete u vrtlog čuminog dvostrukog para očiju, taj to sigurno nije pričao unucima. Jer, otišao je tamo gde ni priče, ni unuci ne postoje, gde ne postoji ništa.
Ljudi su nastojali da umilostive čumu. Tepali su joj i zvali je iz milošte i straha kumom i tetkom, ostavljali su za nju svežu vodu i češalj, jer su znali da čuma voli da se umiva i češlja, čistili su kuće u iznenadnim napadima urednosti, spremali su joj poklone u hrani i piću. Katkad bi te poklone ostavljali u susednom selu, nadajući se da će čuma pomoriti njihove komšije, a njih zaobići. Kada bi naišla na takve poklone čuma bi se uvek vraćala darodavcima. I gle čuda – njihova imena su bila u knjizi.
Ponekad su ljudi, u strahu, činili najneverovatnije stvari. Našli bi dva mladića, braću blizance i dva crna vola, rođena u istom danu, a onda bi momci uprezali u plug volove i oboravali selo, praveći zaštitni krug oko njega. Još čudnije je bilo kada bi u gluvo doba noći u plug uprezali devet nagih devojaka, a sam plug davali u ruke najstarijem čoveku u selu. Starac bi posrtao, jedva sposoban da hoda, a kamoli da ore, dok bi devojke unezvereno čekale da se završi njihova golgota. Ono što, pri tim obredima, nije slutio niko od ljudi, jeste da čuma sedi negde po strani i mirno ih posmatra, znajući da nikada neće uspeti da zatvore savršen krug. Uvek će ostati neki prolaz za nju, jer da nije tako njihova imena ne bi bila u knjizi.
Iz knjige „Prognana bića“ Milenka Bodirogića
Ilustracija: Dragan Bibin