Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

NEBESA I PAKAO

„Nebesa i pakao“ je pesma iz viševekovne poetske tradicije Eskima koja se bavi jednim od suštinskih pitanja kojim se bavi i svetska književnost, a to je pitanje smrti.

eskimi

Kada konačno umremo,
toliko malo znamo o onome što se dešava kasnije.
Ali ljudi koji sanjaju
Često viđaju mrtve kako se pojavljuju
onakvi kakvi behu za života.
I zato verujemo da se život ne okončava ovde na zemlji.
Čuli smo za tri mesta gde ljudi odlaze posle smrti:
Postoji Nebeska Zemlja, blaženo mesto
gde nema tuge i straha.
Postojali su hrabri koji tamo odlaziše
i vraćahu se da bi nam o tome pričali:
Videše ljude s lopatam, srećne ljude
ljude od smeha i razonode.
Ono što mi odande vidimo to su zvezdama nalik
prozori na kućama u selima mrtvih
u Nebeskoj Zemlji.

Tu su i drugi podzemni svetovi mrtvih:
malo dublje nalazi se predeo sličan zemaljskom
s tom razlikom što se na zemlji gladuje
dok se tamo u izobilju živi.
Kraipski pašnjaci sa bezbrojnim stadima
i beskrajne ravnice
sočnih bobica ukusnih za jelo.

Sve što postoji tamo dole
je sreća i razonoda za mrtve.
Ali postoji još jedno mesto, zemlja Jada,
odmah ispod površine zemlje po kojoj koračamo.
Tu odlaze svi lenjivci, svi nevešti lovci
i sve žene što odbiše tetaviranje
ne želeći nimalo da se pomuče za lepotu.
Za života oni behu bez života
i zato sada posle smrti čuče zrbljeni
povijenih glava, sumorni i tihi,
gladni i dokoni
jer živote svoje proćerdaše.
Jedino kada leptir proleti kraj njih
tada podignu svoje glave
(kao što ptić beskorisno nejaki kljun otvara komarca loveći).
Ukoliko im pođe za rukom da leptira uhvate,
oblačić prašine izleti iz njihovih suvih grla.

Prevod: Ivana Milankova

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: