SMRSKA TE ŽIVOT DOK MISLIŠ DA TE MILUJE
Tako se valjda završava mladost i sećanje na lepotu… Uz noć, kišu i senke. Još jedan, poslednji pogled na mladost pre nego što krenemo! Na izlazu iz grada negde na kraju Knjaževačke ulice auto je pojurio u mrak.
Neko je jednom izjavio: „Emigracija je gora od robije“. Da li je gora, ne znam, još uvek nisam robijao. Ali siguran sam da imaju jednu zajedničku stvar. Sećanja su ta koja spasavaju i pomažu da se izdrži.
Na kraju dana robijaš odlazi u ćeliju, emigrant u svoj stan. I tu se u mraku obojici javljaju slike svega što je najdraže. Prijatelji, vesele noći, kuća, rodbina, miris sveže kafe, glas sa radija na maternjem jeziku. Ulice. Prolazi se ulicama u mislima i slika je toliko jasna da pomisle da ih slučajni prolaznici tamo sigurno vide kao utvare.
Posećuju se stanovi i sobe bivših ljubavi. Ko li sada tu navraća, koga li sada ljube? Zalazi u bircuze i kafane, zamišljaju se naručene ture, zagrljaji i prepričane priče „kad se vratim“. I sve tako dok se ne utone u san.
Izjutra, i robijaš i emigrant bude se sa istim strahom. Samo da me ne zaborave! Da se ne prorede posete, ne prestanu pozivi, samo da i dalje pristižu pisma. I broje se dani i godine do povratka kući.
Devet godina sam izdržao i sada, u tri sata izjutra stojim sam na pokisloj obali Nišave i gledam u Tvrđavu, Banovinu, centar i kej… Mesta koja sam stotinama puta budan sanjao. Gledam u noć i krv mi se ledi od pomisli. NIKADA VIŠE! Shvatio sam da je time jednom za svagda ubijena želja.
U taj grad ću svakako, ko zna kada opet doći, i telom i mislima. Ali nikada više sa istom željom.
Gde je nestao grad koji je jednom mladom i ludom čoveku koji se bacio u okean postojanja ne znajući šta ga tamo čeka godinama davao snagu? Kako se ubijaju uspomene i sećanja kojima čovek pobeđuje život?
Za taj grad sam se vezao pre nego što ću se preseliti u njega. Susreo sam ga sa nepunih šesnaest godina u očima jedne lepotice, kada sam na jednoj zaječarskoj klupi video mladu i lepu Niku. A par godina kasnije ću se u taj grad preseliti, studirati i pokloniti mu najlepši deo svoje mladosti, da bih nakon toga opijen ljubavlju prema svim ljudima koje sam tamo upoznao i prema svemu dobrom i lošem što mi se tamo desilo skočio u svet, u nepoznato.
Da li je moguće da život tako jako i nežno lomi ljude? Smrska te dok misliš da te miluje.
Kiša prska kroz noć a ja u mislima prelećem grad. Prijatelje sam uspeo da vidim ali ne i da okupim u celosti. Da li je to moj neuspeh? Ili tako mora? Ili tako treba? Dve žene – jedna koju sam želeo da vidim i nisam uspeo u tome, i jedna koju sam želeo da ne vidim i ne oprostim i uspeo sam u tome.
Da mi je još samo jedno ispijanje votke na ovom keju!
Tako se valjda završava mladost i sećanje na lepotu… Uz noć, kišu i senke. Još jedan pogled na mladost pre nego što krenemo!
Na izlazu iz grada negde na kraju Knjaževačke ulice auto je pojurio u mrak.
Autor: Predrag Rudović