BLAGODAT HODOČAŠĆA
Prema starom kalendaru, Srpska pravoslavna crkva 5. juna proslavlja svetog Petra Koriškog. Put u Crnu Reku, manastir u kom se mogu celivati mošti ovog svetitelja, navešće vas da nađete mir kroz razgovor sa monasima. Ovo je lična ispovest o putu u taj manastir i susretu sa tadašnjim igumanom, ocem Nikolajem.
Pozvao me Petar, da sa jeromonahom Vasilijem krenemo put svetinja, do manastira Crna Reka podno Raške. Rano u proleće, prvog aprila 2003. godine u 5 časova našli smo se na Novom Beogradu. Mojim kolima krenusmo put Ibarske magistrale. Otac Vasilije zamonašen u Crnoj Reci, mlad čovek oko trideset godina, Petar i ja. Usput se govorilo o duhovnim temama.
Kivot sa moštima svetog Petra Koriškog u manastiru Crna Reka
Stigli smo u Crnu Reku pola sata pre ponoći. Otac Vasilije, već umoran od puta, uzevši blagoslov igumana Nikolaja, udalji se u svoju keliju. Nas dvojica, nećemo nikad zaboraviti susret i način na koji nas je primio iguman. Iako smo došli veoma kasno, starešina manastira nas je primio srdačno i pozvao u trpezariju da sednemo i malo se okrepimo. Upoznavši nas ponaosob, upita nas da li hoćemo nešto da pojedemo. Rekosmo da nećemo, jer je kasno. Ali iguman se nije zadovoljio tim skromnim odgovorom znajući da nismo večerali. Ne trudeći se da se dalje opiremo zablagodarili smo na ponudi. Tada otac Nikolaj odlazi iz trpezarije napolje u hladnu i vetrovitu noć, silazi niz stepenice dole u kuhinju i donosi nam sok od paradajza.
”Morate probati ovaj paradajz koji mi gajimo, ali ga ne jedemo nego ga cedimo i pijemo”, rekao je. I zaista, bio je izvrstan. Malo kasnije opet je otišao dole u kuhinju i doneo nam, jedino što je ostalo, sočivo i crni luk. Naglasio je da bi valjalo probati taj luk, pa je Petar poslušao i počeo jesti, potvrdivši da je zaista odličan. Nisam navikao, niti mi prija da uveče kasno jedem luk. Zahvalio sam, ali sam odbio. Međutim, ipak su me ubedili da ga bar probam. I zamislite, jedete vrlo čorbasto skuvano sočivo i luk. Ali, ovo je iskustvo bilo nezaboravno, jer takav luk nisam nikada jeo! Male i vrlo sočne glavice, slatkog ukusa. Ljutine je bilo, ali ne one koja štipa. Pojeo sam tri glavice!
Nakon večere, iguman nam je doneo i bokal izvorske vode. Aprilska noć tu na planini bila je vrlo hladna i vetrovita. U međuvremenu dok je iguman po treći put izašao da donese vode i džem, nisam mogao sakriti svoje oduševljenje, da nas iguman služi sa takvom ljubavlju i usrdnošću da je izgledalo kao da mu je došao neki važan gost. Uitah igumana da li ima nekog mlađeg ko bi nas poslužio umesto njega.
“A ne, svako je zadužen za nešto, ja sam za primanje gostiju”, odgovorio je, na šta sam konstatovao da je veoma kasno.
“Za mene nema važnost u koje vreme dolazi ko”, u rečenici je opravdao svoje gostoprimstvo.
Nastavili smo druženje, a otac nam je besedio. Ono što je bilo neobično ili neočekivano da čujemo od duhovnika, sledi.
“Eto volim da čitam”, reče iguman Nikolaj i nastavi: “ali ne samo duhovne knjige. Eto, sada čitam knnjigu koju mi je poklonio jedan prijatelj a reč je o sudskom procesu đeneralu Draži Mihailoviću. Njegovo držanje za vreme tog izmontiranog procesa bilo je svedočanstvo prave hrišćanske-jevanđeljske trpeljivosti i smirenja. Na jednoj, levoj strani bili su oni, komunisti i udbaši, a bilo ih je na stotine, ispred sale za suđenje sa parolama i svim rekvizitama kao i svi prisutni u sali, obučeni u fotografe, novinare domaće i „strane“ i publiku. Na drugoj, desnoj strani bio je on sam! Bez ijednog svog ili ikog od ljudi koji bi mu pomogli. Sam protiv svih! I trpeo je sa smirenjem đeneral Kraljeve vojske sve nepravde i podmetanja, ćutao je đeneral Mihailović ne odgovarajući na klevete i vređanja. Tim svojim držanjem on je samo posvedočio Jevanđelje i suđenje Gospodu Hristu ili bilo kom ko je unapred osuđen na smrt, bez pravih i valjanih dokaza“, govorio je otac Nikolaj, posebno navodeći Dražino obraćanje u poslednjoj reči.
Prepodobni Petar Koriški bio je rodom iz hvostanskog kraja. Rođen je u selu Unjemir, početkom XIII veka. Roditelji su mu bili pobožni i čestiti hrišćani, koji ga po rođenju krstiše i kada je odrastao dadoše da se uči svetim knjigama. Mladi Petar se osobito trudio u postu, molitvi i pohađanju službi Božijih. Po smrti roditelja, sa mlađom sestrom koja je živela devstveno i u čistoti, povukao se iz svoga sela i otišao u obližnju crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, gde je primio monaški postrig od starca monaha koji je pri toj crkvi živeo. Kraj crkve prepodobni je sagradio posebne kelije sebi i sestri, da bi se u njima oboje revnosno podvizavali, trudeći se u postu i molitvi. Hranom su ih snabdevali rođaci iz sela, ali prepodobni nije time bio zadovoljan, želeći još veći podvig. Po upokojenju sestre uspeo se visoko u obližnje planine i tamo se istrajno podvizavao u mračnoj i vlažnoj pećini. Hranio se divljim biljem i korenjem. Kada je svoje podvige nastavio na mestu današnjeg manastira Crna Reka, oko njega se skupilo mnoštvo monaha koje je duhovno rukovodio. U starosti upokojio se u svojoj pećini u Koriši oko 1270. godine. One noći kada se predstavio, videla se svetlost od mnogo sveća u njegovoj pećini, i čulo se anđelsko pojanje. Mošti su mu do 1572. godine počivale u Koriši odakle su prenete u manastir Crnu Reku.
Igumanov prijem značio je da smo na delu videli i osetili istinsko Jevanđelje. Svedočio nam je otac Nikolaj na delu jevanđeljske redove: „Nisam došao u svet da mi služe nego da služim“. „Koji hoće da bude prvi neka bude poslednji od svih i svima sluga“. (Marko 9, 33-35)
“Hajdete da vas povedem do crkve koja je cela duboko u steni i da celivate kivot sa moštima Sv. Petra Koriškog“, pozvao nas je starešina.
Po potpunom mraku iza ponoći obišli smo crkvu koja je sagrađena u nekoliko nivoa i hodnika. Čudesno! Crkva je potpuno u planini u steni izdubljena i naravno, toplije je bilo unutra. Pomolivši se i celivavši kivot sa moštima Svetog Petra Koriškog, setih se da mi je iguman Ilija savetovao da provedem noć i zaspim pored kivota, jer je to i bio običaj za teže bolesnike. Mnoga su se iscelenja desila, po veri obolelog.
Vratili smo se već vidno umorni, pa nam je iguman rekao da odemo na spavanje. Uzevši blagoslov krenuli smo niz stepenice dok nas je iguman pratio.
”Oče, da Vam pomognemo da pospremite trpezariju?”, upitao sam. Odrečno odgovorivši, samo nam je pokazao sobu za goste.
Ujutru smo čuli zvona sa crkve koja pozivaju na jutrenje. No nisam bio kadar ni voljan da tako rano, u cik zore ustanem, jer nas je očekivao dug i naporan put za Beograd. Odspavavši još dva časa, spremni za pokret pozdravili smo se sa ocem Vasilijem, koji nas je video kako se spremamo za odlazak. Igumana nismo hteli da uznemiravamo, jer je bio na jutrenju. Puni blagodati i utisaka kao i razmene vlastitih iskustava došli smo bezbeedno kući. Nedugo posle ovog našeg puta u Crnu Reku, otac Vasilije je otišao u Svetu Zemlju i tamo do danas ostao.
Autor: Zoran Lazarević