Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Smrt na pozorišnim daskama: Ovako je govorio Manda!

IN MEMORIAM (1961-2016)

O tome kako je kao upravnik došao do para, kad postoji budžet „nula koma sramota“ za kulturu, kad je sve manje onih koji se bore, o pozorištu kao porodici, govorio je Milorad Mandić Manda, glumac i upravnik pozorišta „Boško Buha“.

 

U Beogradu je preminuo glumac Milorad Mandić Manda. Prerana smrt zatekla ga je na pozorišnoj sceni u toku predstave „Peta Pan“. Mandićevu karijeru obeležile su kultne uloge, ali i bogat rad na televiziji i pozorištu, naročito sa decom. Mediji sa posebnom emocijom podsećaju na lik i delo poznatog glumca, a mi izdvajamo jedan skorašnji intervju dat „Nedeljniku“.

milorad mandić manda

Na Trgu Republike, u broju tri, zaključana vrata na kojima piše: „Dobro došli u pozorište Boško Buha“. To što kroz vrata ne čujete nikakve zvukove samo je privid, jer je unutra pravo gradilište. Menja se sve, od struje do plafona, ne pomera se jedino gomila statua, nagrada dobijenih samo u ovoj godini, pre svega za „Gospođu ministarku“. Iako privremeno zatvoreno, bez ove sanacije, to je moglo i trajno da mu se dogodi. Zaposleni u Buhi, dok čekamo upravnika da završi sa ovim, pa sa onim majstorom, došaptavaju mi da se ništa ne bi uradilo, ama baš ništa, da se nije lično angažovao upravo upravnik, legendarni glumac Milorad Mandić Manda.

Rekli ste da je borba za Boška Buhu borba za svu našu decu? Izborili ste se da se vaše pozorište obnovi posle 64 godine?

To je borba za svu decu Srbije, da dobiju bezbedno i udobno pozorište kakvo odavno zaslužuju. Pozorište je mesto na kome se stiču dragocena iskustva i grade uspomene, na kom se razmenjuju saznanja, stavovi i emocije, na kraju krajeva u današnje vreme poslednja oaza suvislih misli. Pozorište za decu je još važnije, jer osim što priprema publiku za „večernje“ pozorište, ono i uči najmlađe životnim vrednostima i tome da jednog dana budu aktivni činioci društva i donosioci odluka, a ne samo pasivni posmatrači. Zato je svako ulaganje u njega ulaganje u budućnost. U Buhi je svojevremeno bio ustanovljen i internacionalni festival, TIBA, koji okuplja ne samo region već i Evropu i šire, ali u jednom trenutku shvatiš da je bilo potpuno svejedno da li ih odvedeš ispod Gazele, ili u pozorište, pošto je jednak tretman važio za ovo divlje naselje i za ustanovu kulture od nacionalnog značaja. Pošto nije bilo ni nagoveštaja o interesovanju da se nešto uradi, shvatili smo da moramo sami, i tako je počelo. Tokom majskih polava, u akcijama pružanja pomoći ugroženima učestvovalo mnogo kolega, među njima i naše pozorište. Video sam hiljade ljudi, svih starosnih doba, kako stoje u „lancu“ i po celu noć rade. To mi je bilo veličanstveno. Tada sam odlučio da prestanem da slušam priče o tome kako je omladina ovakva ili onakva, da nema budućnosti za ovu zemlju. Poneti tim optimizmom, krenuli smo najpre u izbacivanje svog đubreta starog 64 godine, a onda u prikupljanje sredstava. Zaista ne postoji niko kome smo se obratili da nas nije saslušao, i na kraju odlučio da pomogne. Svi su prepoznali našu misiju i zajedno sa nama krenuli ovaj težak, ali ispunjavajući posao. Nismo bili na teretu budžeta ni gradskog ni republičkog, niti smo sada.

Ali kakva je zemlja koja stalno gubi mlade u talasima?

U poslednje vreme mislim da nije više sve tako crno jer sve više ljudi ima svest da ovo što se radilo nije baš normalno, u najmanju ruku. Sve više mladih ljudi skreće pažnju nekim svojim postupcima i izjavama. Ne govorim sad o ostrašaćenosti ili ne daj bože politici, već o ličnom osećanju da nešto nije u redu. Na žalost, to shvatanje dolazi kao posledica godina života u neverovatno teškim uslovima, na ivici egzistencije. Ali, ako je tako moralo da bi se pojavila neka nova energija, i neki ljudi spremni za bunt, onda u redu. To je, uostalom, još jedan dokaz da mladima treba pružiti sve, jer će nas oni jednog dana voditi i odlučivati. To nam svima daje još više elana da nastavimo da se bavimo pozorištem za decu i mlade I da kulturu namenjenu ovoj ciljnoj grupi vratimo na mesto koje joj pripada.

Rekli ste ne daj bože politika, ali sve se svede na politiku?

Mogu i želim da pričam samo o kulturnoj politici, koja trenutno ne postoji, jer niko ne shvata koliko kulturu ima važno u svakodnevnom životu ljudi, ali i u stvaranju identiteta jednog naroda, i njegovom pozicioniranju na svetkoj mapi. Ko je i kada odlučio da učestvuje u uništavanju institucija, srozavanju kulturnih dobara, prepuštanju zubu vremena, bez učešća, bez borbe? Šta bih mogao da pomislim da je bio njihov interes, možda neki procenat? Ko je bilo šta uradio ili podigao glas zato što je Beograd ostao bez 19 bioskopa? Izvinite ljudi, ali mi imamo FDU, sa filmskim smerom, svake godine odatle generacije mladih talentovanih ljudi, koji treba nešto da snimaju. Gde će da ga prikažu, u Bugarskoj, Rumuniji? Zbog nedostatka prave kulture, počela je i ta ekspanzija kiča, a zašto da ne kažem, i gluposti i budalaština, u medijima.

Zar jedna nacija ne propada kad joj propada kultura?

Izgleda da to mnogi ne znaju. Sa jedne strane, postoji ta nemaština, čak i glad, za koju moramo da imamo razumevanja. Sasvim je razumljivo da se neko između ručka i karata za pozorište opredeli da jede. Ali, sa druge strane, ne smemo da zanemarimo i duhovnu hranu. Dolaze ipak generacije koje hoće da gledaju, studiraju i bave se filmom i pozorištem. Pitam se kako je moguće da u najvećem ansambl pozorištu za decu, Boško Buha, bar jedna stolica nije zamenjena za 64 godine? Koliko je klubova otvoreno, poslaničkih, ovih ili onih? Koliko kladionica? Iščuđavamo se ponašanju omladine, nasilju na ulicama, a tim mladim ljudima ne pružamo mogućnost izbora. Nažalost, sebičnost je u usponu, i svako gleda sebe i uopšte ga ne zanima šta će biti sa nekim generacijama koje tek treba da se rode. Šta ćeš im preneti, koje znanje, koji duh, koju zrelost. U medijima su prvo političari devalvirali jedni druge, a onda se prešlo i na ozbiljne ljude. Uspeh nekog našeg sportiste, umetnika, pisca, slikara nije više vest. To i nije uspeh, jer eto, već prognoziramo kako će sutra da izgubi. Namerno je sve srozavano i ubijana svaka volja za nečim dobrim. Ovde se ništa ne prašta, čak ni visina. „Znaš li ti koliko je on visok“? „Odakle mu ta visina, kao na rođenju je bio visok“, „Ne, on je krao, vidi sad koliki je“. Nije više bitno ni ko je, ni šta je, ni čime se bavi, samo da je najgori.

A „najgori“ je i glumac Goran Jevtić, koji igra Gospođu ministarku u Buhi, koga su razvukli na naslovnicama? Stali ste iza njega kao člana svog pozorišta?

Jesam. Šta znači to linčovati nekog na naslovnoj strani? Tako se devalvira društvo, ne samo čovek. To je poziv na uništenje. Sto demantija ne može da popravi ono što jedna neodgovorna i nesvesna osoba može da napiše. Ovde ljudi odavno nisu svesni moći javne reči. U tabloidima i časopisima odavno ne sede profesionalci i to što se svi bave tiražima i parama, niko se više ne bavi uređivačkom politikom, niti vizijama. Šta ćemo s neistinama što su izrečene? Ono „iz poverljivih izvora“, „sa dubine od dvesta metara javili su“… Ma ko se toga seća, važno je da sam imao prihod koji sam projektovao, a drugi put ćemo namontirati neku drugu žrtvu, pa treću.

Ne bojite se da ćete zbog onoga što govorite i radite postati nepodobni?

Nimalo nije lako raditi sve ovo, ne samo što je stresno i nezdravo za čoveka, ogromna energija se troši, ali na svu sreću, ne uzalud. Nije mi žao, niti će mi biti žao ijedne potrošene sekunde. Ne osećam nikakav strah, niti o tome razmišljam. Kada se posao završi on će govoriti više nego bilo čija reč.

Da li je naše društvo tragedija ili komedija, Nušić, koji se i igra u Buhi, bio je negde između?

Vidim ga kao grotesku, karikaturalnu i iskrivljena sliku stvarnosti, koja ne izaziva komična, već vi?e zastra?ujuća osećanja. I mi smo negde između. Neke stvari mogu u životu da izgledaju tragično, a da se za mesec dana već na tu temu pričaju vicevi. I to je okej, takav smo narod. Kad ne bismo od svega pravili dobar fazon, od većine stvari, mislim da bismo nestali odavno. Ionako kod nas sve izgleda kao nestajanje, samo postepeno.

A nestali su i Branko Kockica i vaša emisija „S one strane duge“, i još mnogo toga iz kulture.

Odavno takvih programa nema. To samo pokazuje da su se svi pretvorili u komercijalne programe. Pozorište nije profitabilna ustanova, ne može da pravi milione, trilione, a televizija može. Ali ne može sa dečjim programom, i prvo je taj program stradao. RTS je dugo držao nivo, ali platili su veliku cenu. Ostali, bez imalo stida i blama, počeli su da guraju različite programe, i moram da kažem, oni su najviše uživali u tim programima, a ne gledaoci. Ne mogu da kažem imenom i prezimenom „taj je kriv“ jer je dozvolio. Niko nije dozvolio, ali niko nije ni zabranio.

Hoće li pobediti Zvezda, makar bioskop?

Navijam da pobedi. Mislim da sva ta deca imaju pravo na jednaku priliku kao što smo imali i mi kad smo počeli da se bavimo ovim poslom. Niko nema prava da im to oduzme, proda, otuđi…Ne možete da uzmete i precrtate nešto a da niste pitali građane. Ako ih pitate samo kad treba da glasaju, znači da su vam samo tada i važni. Mandati ne postoje da bi neki poličar obezbedio sopstveno blagostanje, nego da bi vodio ka boljem, da bi obezbedio ljudima uslove za život i rad. Neko je to pogrešno protumačio. Ima i onih koji sad hoće da pogrešno tumače, poučeni iskustvom prethodnika. Ali doći će i to vreme kad će se debelo naplaćivati kazne, kao kad čovek bezobrazno parkira pa ga pauk odnese. Iskreno se nadam, verujem u to, da ću kad prođem, i pogledam naslovnu stranu, videti mlada i nasmejana lica. Pobedu, uspeh…

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280