Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Uslužni duh – plašljivi i odani čovečuljak

BIĆE IZ SRPSKE MITOLOGIJE

Uslužni duh je gotovo nestao iz naših krajeva, istrebljen je na najmonstruozniji način. Ima ga još samo u Pančevu i selima oko njega. Tamo se on skriva po ritovima i mrtvajama, gde njegovu malu figuru retki srećnici mogu videti kako se pentra i ljulja na stabljikama trske.

 

Čim ugleda čoveka, ili ga nanjuši, a njemu čovek smrdi na užeglo ulje, uslužni duh prekida igru i beži koliko ga kratke noge nose i u tom begu njegovo sićušno srce lupa kao poludelo, ne zbog besomučnog trka, već zbog straha.

uslužni duh

Sad se vraćamo mnogo, mnogo vremena unazad, gotovo na sam početak, kako bismo otkrili korene tog straha, a s njima i razloge ljudskog vonja na užeglo ulje.

Uslužni duh je čovečuljak, ne veći od palca, odeven samo u čakšire i sa crvenom kapicom na glavi. Njegove ruke su jako spretne i, mogli bismo reći, srećne, jer on uspeva da ostvari sve želje svog gospodara, pogotovu one koje se odnose na bogatstvo i sreću u zlatu. Ali, o tom potom!

Uslužni duh nastaje iz jajeta koje snese petao, a to je vrlo retko jaje. Onaj ko želi da ima uslužnog duha mora da nosi ovo jaje, zamotano u neku tkaninu, najbolje u crnu svilu, sedam, ili četrdeset dana pod levim pazuhom. Za to vreme ne sme da se umiva, kupa, brije (ako je muško), češlja, da seče nokte i odlazi u crkvu. Ako sve ovo ispoštuje iz jajeta će se izleći njegov uslužni duh, kojeg uvek može da nosi sa sobom i koji će mu ispunjavati sve želje.

Priča se kako se davno, pre sto i više godina, uslužni duh mogao kupiti u nekoj apoteci na starčevačkom drumu, koji vodi od Pančeva ka Starčevu, i u jednoj u Smederevu. Ti apotekari, znalci starih vračarskih zanata, plaćali su neke sirote žene da nose jaja pod pazuhom i potom skupo prodavali malog duha u apotekarskim flašicama. Onaj koji ga kupi morao ga je odneti kući a da se nijednom ne osvrne. Flašice su bile tamne, neprozirne, a ljudi su, još od Orfeja, skloni osvrtanju. Kada bi došli u svoj dom, od uslužnog duha u flašici ostajali su samo apotekarski mirisi.

Da bi uslužni duh ispunjavao svoje zadatke čovek je prema njemu morao biti dobar. A kako su ljudi shvatali tu svoju dobrotu? Tako što su mu ostavljali hranu ispod stola, kao da je miš. Uvek to tako biva. Čovek misli da je dobar samim tim što dopušta da neko drugi živi, kao da je gospodar svega, kao da je gospodar života i smrti. Slep, gluv, glup i osion ne vidi on vlastitu smrt kako mu diše za vratom.

Vremenom, ljudska gramzivost je rasla. Uslužni duhovi su morali da navlače sve više zlata, a zlato je voda od koje se žedni. Nije se nazirao kraj mukama čovečuljaka sa crvenim kapicama. Gospodari su sve više i više želeli, njihovim prohtevima se nije moglo udovoljiti. Hteli su da progutaju svet, a nema te male ruke i crvene kapice, nema mađije koja bi to mogla ispuniti.

Tu negde, u tom velikom zevu između gospodarevih prohteva i čovečuljkovih mogućnosti, nastala je odluka o pomoru uslužnih duhova. Gospodari su mislili da su uslužni duhovi izgubili svoju moć i da su one mrvice hleba i sira, koje su im bacali pod sto, samo bespotrebno razbacivanje. Nema besplatnog ručka, ponavljali su.

Uslužni duh je bio otporan i jak, u toj liliputanskoj pojavi krila se neverovatna snaga i samo jedna mana – nije mogao da odbije želju gospodara, ako ga ovaj hrani.

Pomor je počeo nekako u isto vreme i svugde u svetu odigravao se na isti način. Gospodar je u lonac ključalog ulja bacao zlatnik i naređivao uslužnom duhu da ga izvadi. Čovečuljak bi, požrtvovan i odan, skakao u uzavrelo ulje i sigurno bi uspeo da izroni onaj prokleti dukat da se nad njim nije zatvorilo metalno nebo. Iznad tog metalnog neba stajao je gospodar, pritišćući svom snagom poklopac na loncu, osluškujući krike uslužnog duha i poslednje udare zlatnikom.

Zato, ako u Pančevu, ili u Starčevu, ugledate izdaleka čovečuljka sa crvenom kapicom i ne pokušavajte da mu se približite. Poštedite ga svog smrada na užeglo ulje i pustite ga da se mirno igra, da jaše miša, jer miš je njegov odani zelenko. Pustite ih da, slobodni, jure kroz trsku.

Iz knjige „Prognana bića – srpska mitologija“, Milenka Bodirogića

Ilustracija: Ivica Stevanović

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280