Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

VEZA KARAĐORĐA I HERCEGOVAČKIH SRBA

„…Mi smo videli poslednji konac iliti kraj bijednoga našega življenja, koje je bilo došlo, ili svi da poginemo ili da pošteno živimo. I to je nas nagnalo da podignemo svi oružje naše protivu našijeh mučitelja i da se od zla branimo…“ Ovakvu proklamaciju dobio je arhimandrit Arsenije od vožda Karađorđa – pismo u kome mu poručuje da se Srbi konačno dižu na ustanak protiv Turaka. Ko je bio arhimandrit Arsenije Gagović i kakva je bila njegova uloga u Prvom srpskom ustanku?

 

Gagovići su jedna od starijih i uglednijih familija u Pivi. U njoj je uvek bilo dobrih i otresitih ljudi koji su bili poznati i izvan Pive. Svakako najpoznatiji među njima je Arhimadrit Hadži-Arsenije Jovanov Gagović koji je živeo krajem 18. i početkom 19. veka. On je igrao važnu ulogu u Prvom srpskom ustanku, održavajući vezu između Karađorđa i hercegovačkih Srba.

arhimandrit arsenije

Arsenije Gagović se prvi put pominje 1783. godine kao jeromonah Hilandara. Dva puta je isao na hadžiluk. Od 1788. je nastojatelj manastira Piva, koji je i obnovio.

Godine 1803. otputovao je u Rusiju, gde je ruskom dvoru izložio plan za oslobođenje Južnih Slovena od Turaka i tražio pomoć za otvaranje bogoslovsko-učiteljske škole u Pivi. U povratku se zadržao kod karlovačkog Mitropolita Stratimirovića s kojim je razmatrao mogućnost ustanka protiv Turaka. Gagović je bio aktivan u pokretu otpora Turcima.

Posle ustanka, tačnije 1811. godine, arhimandrit Arsenije putuje u Rusiju, ali su ga Rusi iz Bukurešta po zadatku vratili u Hercegovinu. Tada se sastao i sa Karađorđem. Pred kraj 1812. ponovo polazi u Rusiju, gde je ostao četiri godine. Ruska vlada dodelila mu je za zasluge penziju, a manastiru Pivi pomoć u novcu i knjigama. Poslednji put se spominje 17. marta 1817. godine, kada se nalazio u Odesi. Pretpostavlja se da je pri povratku uhvaćen od Turaka i te godine ubijen u Mostaru.

Karađorđe je, zajedno sa svojim starešinama, upravo arhimandritu Arseniju te 1804. godine poslao proklamaciju da se Srbi dižu na ustanak protiv Turaka.

Ovo je tekst te proklamacije!

“Nije potreba, ljubezna braćo moja, da vi ja prostrano pišem kako se mi s Turci bijemo, jer je to danas svemu svetu poznato i čuveno. I zašto se mi bijemo, to niko ne može verovati ni znati nego oni ljudi koji pod teškijem igom i jarmom turskijem žive, kako i vi svi, ljubezna moja braćo Serblji. Mi smo videli poslednji konac iliti kraj bijednoga našega življenja, koje je bilo došlo, ili svi da poginemo ili da pošteno živimo. I to je nas nagnalo da podignemo svi oružje naše protivu našijeh mučitelja i da se od zla branimo, i hvala Gospodu Bogu, sve gradove i kasabe od Morave do Drine osvojismo, osim Biograda. I njega bismo osvojili, ali dođe Bećir-paša ter uhvati veru među nama i Biograđanima. I sad se dogovaramo, kako i na čem ćemo ostati i u čim će rukama Biograd ostati. Zašto mi svi u ime Božije namislili i zdogovarali se da nam više Turci — jaramazi ne sude, nego mi sami da se sudimo i da caru našemu budemo verni, i odsekom da mu dajemo na godinu koliko je pravo i kako on zapoveda…”

Na kraju proklamacije stoji: “Pisato podú Błogradomú u taboru serbskomú KZ (27) avgusta aωd (1804)”, i na njoj je deset potpisa: “prvi Karađorđe Petrovićú a poslednji kapetan Radićú Petrovićú u ime cele Serbłe”.

Izvor: “Kalemegdanske senke”, Simo C. Ćirković/Montenegro-canada.com

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: