Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

DIRIGOVANI TV POSMATRAČI

Savremene TV emisije nisu šou programi, jer nemaju harizmatične voditelje koji bi pravili šou. Publika na dugme je karakteristična za sve ove programe, jer ona radi ono što producenti kažu – smeje se, tapše, zviždi i reaguje na svaki znak organizatora. Njihove plaćene reakcije nemaju veze sa stvarnošću.

 

Gledajući silom prilika televiziju, što zbog navike odmalena što zbog okolnosti u kojima sam, neminovno primećujem da kvalitet onoga što se može videti na ekranu sve više opada. Najvidljivije i najveće promene desile su se u delu zabavnog programa.

publika na dugme

Mnoge TV kuće uvrstile su u svoju šemu kvazi živi program. Tu pre svega spadaju brojna muzička takmičenja za velike i male jer je ta vrsta zabave mnogo gledana. Valjda poručuju: „ko peva zlo ne misli“. Za njima slede emisije o kuvanju i hrani – pesama imamo na pretek, dok hrane nemaju svi dovoljno. Na trećem mestu su političke emisije uživo. Ko o čemu, Srbi o politici. Nekada su, na sreću gledalaca, reklame bile prikazivane svega tri do četiri puta dnevno, a sada u jednoj zabavnoj emisiji daju tri bloka reklama.

Sećamo se svi osamdesetih godina i zabavnih emisija u kojima su „Sedmorica mladih“ svirali i pevali, a u pauzama skečevima donosili humor kroz satiru, viceve i šale. Neizostavna na meniju TV programa, a po sličnom receptu pravljena, bila je i kultna emisija „Obraz uz obraz“ sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem i njihovim gostima. Te i takve slične emisije bile su veoma gledane i urađene sa merom i ukusom.

Milovan Ilić Minimaks je u tom smislu bio preteča sadašnjim voditeljima, nazovi komičarima, koji pokušavaju da duhovito vode emisiju ali sa veoma slabim rezultatom i nivoom humora i duhovitosti, jer se mnogo toga svodi na prostakluk, seks, kič i humor svojstven srednjoškolcima.

Savremene TV emisije i programi prekopirani su iz Amerike i zapadne Evrope, a sve u svrhu veće gledanosti, odnosno doprinosa većem profitu. One podrazumevaju da, osim gostiju, u studiju obezbede poveći prostor za publiku, koja predstavlja narod, ali koja ne odgovara sasvim gledaocima iza ekrana. Čak i političke emisije sve više pokazuju tu tendenciju da u arenu oko gostiju uvedu publiku koja treba (a to i radi) da tapše po direktivi, onoliko koliko i kako im je za to dat znak.

Gledaoci koji se nalaze u studiju i aplaudiraju po direktivi su na tom mestu radi štimunga, da naprave atmosferu i nagrade aplauzima ono što je autoru ili reditelju potrebno, a po potebi zviždanjem i negodovanjem pokažu drugačiju emociju, takođe dirigovanu.

Posebnu obavezu ili zadatak imaju gledaoci u studiju koji učestvuju u zabavnim emisijama. Oni su tu „zaposleni“ i za to prisustvo dobijaju skromne honorare, a uloga im je da na znak za aplauz ili smeh to i čine. Ovom izrežiranom akcijom stvara se utisak da je reakcija publike u studiju spontana, a samim tim i istinita. Prosečni gledalac, koji nije upoznat sa načinom rada televizije ili nema razvijenu kritičku crtu prema onome što gleda, ovako biva uvučen u izrežiranu farsu od TV programa, predstavu za široke narodne mase u kojoj i on sam učestvuje. Na samo jedan znak ili dodir, mig ili treptaj, prisutni honorarni posmatrač u studiju stvara veštačke reakcije na ključne i kritične momente programa koji se prikazuje, izazivajući preko TV ekrana transfer istih ili sličnih reakcija kod publike sa one strane. Gledaoci kod svojih kuća su na ovaj način poneseni da reaguju slično, da podržavaju reakcije onoga koji to tamo negde uživo gleda, da tapše i kada tako ne misli, da zviždi i kada mu nije do toga.

Novi TV programi stvorili su gledaoce koji bi se mogli nazvati „publika na dugme“ – dovoljan im je jedan znak da bez imalo razmišljanja krenu u iskontruisanu potplaćenu akciju.

Autor: Zoran Lazarević

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: