Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Muzika

Ranko Šemić: A za Prizren kad me pitaš…

Sa interpretatorom narodne pesme o životu posle Prizrena i najlepšoj posleratnoj tugovanki

Buduća pokoljenja treba da znaju da je Kosmet srce Srbije a Prizren „srpski Jerusalim“, da se nikada i nigde ne stide svojih korena, da nikada ne zaborave Vidovdan, grob Cara Dušana, grobove svojih predaka a ni svoj narod koji je ostao da zivi na Kosmetu, kaže Šemić.

 

Razgovor sa Rankom Šemićem, interpretatorom tradicionalne srpske narodne pesme, najčešće vezane za Prizren, grad u kome je rođen, rastao, proveo detinjstvo i mladost, motivisan je jednom pesmom. Ta pesma je najlepša posleratna tugovanka, koja se zove „A za Prizren kad me pitaš“, jer niko ne zna da tuguje za svojim gradom i da mu se vraća kao što to Prizrenci znaju. Oni Prizren nisu ni napustili, samo su ga ostavili za sobom i poneli sa sobom. I nose ga svuda, i ako im je teško.

prizren kad me pitaš

Ranko Šemić je rođen 1966. godine u Prizrenu, kao prvo dete Miroslava i Zorke Šemić. Tu je završio Višu pedagošku školu smer Srpskohrvatski jezik i književnost. Bio je veselo dete a njegovo odrastanje vezano je za Potkaljaju, naselje u kome je živeo i crkvu Svetog Spasa koja je bila udaljena od njegove porodične kuće samo nekoliko desetina metara.

Talenat ste nasledili od oba roditelja. Ispričajte nam kako ste počeli da pevate za javnost?

– Prvi susret sa muzikom desio se kada sam imao 10 godina. Braća i sestre od strica su me odveli u KUD „Budućnost“ koje je tada imalo više sekcija među kojim i narodni ansambl. Pošto sam prošao audiciju postao sam solista KUD-a i tada su počeli koncerti i gostovanja širom bivše SFRJ, a i Evrope. Na svakom koncertu sam bio atrakcija, uvek dočekan i ispraćen velikim aplauzom, a imao sam samo 10 godina.

Talenat za muziku i pesmu nasledio sam podjednako od roditelja koji su bili izvrsni pevači i koji su voleli muziku. Sećam se kako su oni sa zadovoljstvom i radošću pevali na svakom našem porodičnom slavlju a ja upijao sve što sam mogao i kasnije krišom pevao i imitirao ih.

Kako je tekla Vaša pevačka i muzička karijera?

– Moj rodni grad i Bistrica su sigurno imali uticaj u mom usmerenju kada je muzika u pitanju. U jednom trenutku počeo sam da pevam zabavnu muziku i osnovao svoj sastav koji je često svirao na svim gradskim zabavama i školskim igrankama. To je bila grupa „Most“ koja je dobro svirala. Osamdesetih godina prošlog veka su se u Prizrenu održavale razne manifestacije muzičkog karaktera.

Svake godine u čast 8. Marta održavala se revija zabavnih pesama koja je dala velika imena kosovskometohijske muzike i bila je, verujte, na nivou nekadašnjeg MESAM-a po kvalitetu i produkciji. Ja sam 1980. godine učestvovao i pobedio sa kompozicijom „Sonja“. To mi je dalo podstrek za nova iskustva i pobede u daljem radu i već 1981. godine sam bio učesnik festivala „Akordi Kosova“ gde sam dobio treću nagradu stručnog zirija. Pevao sam puno, radio sa mnogim poznatim instrumentalistima i umetnicima sa prostora bivše SFRJ i uvek se trudio da još nešto naucim od njih.

Godine 1994. u leto učestvovao sam na festivalu „Sunčane skale“ u Herceg Novom i „Pjesma Mediterana“ u Budvi gde sam kao predstavnik RTP predstavljao matičnu kuću čiji sam solista postao 1991. godine, Sa Narodnim Orkestrom Radio Televizije Priština, pod rukovodstvom Slavka Stefanovića snimam trajne snimke za arhiv radija a isto za potrebe Televizije i učestvujem u raznim emisijama zabavnog programa. Godine 1992. godine postajem i pevač Radio Beograda za čiji arhiv snimam i dan danas pesme za program Radija a to sve pod upravom maestra Ljubiše Pavkovića, Branimira Đokića i sadasnjeg šefa Vlade Panovića. Za sva ta moja ucešća na raznim manifestacijama i festivalima dobijao sam razne nagrade i priznanja a najdraže priznanje koje bih izdvojio je Prva nagrada stručnog žirija na festivalu „Stare staze“, koje je održano na Palama 2013. godine. Takođe sam na renomiranom festivalu „Moravski biseri“ 2014. dobio Specijalnu nagradu žirija. Bilo je i drugih nagrada.

Nastupao sam u raznim TV emisijama kao što su „Leti, leti pesmo moja mila“, „Žikina šarenica“, „Zapevaj uživo“, „Jedna pesma jedna želja“, „Nedeljno popodne“ TV Bn, a usput radeći snimio i 3 nosača zvuka a upravo radim i na četvrtom.

A kako ste nastavili posle progona iz Prizrena i da li ste se vraćali u rodni grad?

– Godina 1999. nije bila sudbonosna samo za Srbe sa Kosmeta, već je bila sudbonosna za celu našu državu jer je tokom NATO bombardovanja izgubila svoj živalj a kasnije i svoju teritoriju. Bilo je teško. Otići negde bez igde ičega, započeti nov život bez posla i ikakvih sredstava za život. Ali, moralo je tako. Odmah po dolasku u Beograd počeo sam da radim kako bih mogao porodici da obezbedim egzistenciju za dalji život. Pevao sam u Beogradu, po celoj Srbiji i Evropi i polako sanjao o povratku u Prizren.

Nisam odlazio na Kosmet mada sam Prizren često sanjao i svaki put imao veću želju da odem. A taj dan susreta stigao je 2012. godine. Posle 14 godina ja i moja supruga Nataša obišli smo Prizren. Ni dan danas ne mogu da nađem reči kojima bih opisao taj osećaj koji me je pratio sve vreme moga boravka. Bilo mi je jako teško, osećao sam se kao stranac u svom gradu, kao da nikada nisam živeo u njemu. Moj Prizren postao je drugačiji i tuđ, ništa nije bilo kao nekada. Teškom mukom smo stigli do grobova mojih predaka a izgled grobova vraćao me je u realnost i surovu istinu. Ovde ni mrtvim Srbima nema mira. Moja kuća je stajala kao avet, spaljena i polusrušena. Bio sam napet i nervozan i jedva sam čekao da napustim Prizren. Nažalost moj Prizren nije više onakav kakvog ga ja poznajem i pamtim.

Kada je i kako nastala pesma “A za Prizren kad me pitaš”?

– Pesma je, verujte, nastala sasvim slučajno. Evo ovako. Ja sam tog leta 2014. godine pripremao i snimao pesme za moj novi CD koji se od ostalih razlikovao po koncepciji jer su pesme bile modernije i komercijalne. Jednog dana mi je zazvonio telefon i javio se gospodin Dragan Ničić Cinoberski, lekar i pesnik, koji mi je ponudio da poslušam pesmu o Prizrenu koju je on napisao. Rekao sam mu da sam dosta pesama snimio o Prizrenu i da je ovaj CD drugačiji i po koncepciji i po pesmama i zahvalio sam mu se na ponudi. Međutim njegova upornost da ipak čujem pesmu bila je velika i ja odlučim da se vidim s njim i čujem pesmu. Pesma mi se svidela, ali sam bio u čudu i upitah ga: „Molim te reci mi, jesi li ti voleo ili voliš neku Prizrenku pa si svu vašu ljubav pretočio u pesmu?“ On se samo nasmejao i rekao mi je istinu. A istina nek ostane tajna.

Pesma “A za Prizren kad me pitaš” je snimljena u studiju „Ambitus“ u Beogradu, aranžman je uradio Dejan Đurović a ja je otpevao. I verujte mi dok sam je snimio i dok je pevam na nastupima u glavi imam fragmente, slike, ma ceo film mi prođe za tih 4 minuta kroz glavu… Mada je to novokomponovana pesma u etno stilu zaživela je u narodu i sve je traženija, a često je i Radio Beograd daje u svojim muzičkim emisijama. Hvala Draganu i Dejanu sto su napisali pesmu i aranžman, a napisati danas takvu pesmu i oplemeniti je takvom muzikom je retkost.

Prizren čuvate na umetnički način. Šta je ono što potomci svih proteranih i raseljenih Srba sa Kosova i Metohije ne smeju da zaborave?

– Jedino što sad mogu sa ovog mesta je to da Prizren i Kosmet očuvam kroz pesmu. Drugačije je nažalost nemoguće. Kroz svaki moj nastup želim da pokažem svima šta meni znači Prizren, Ljeviška, Manastir Sveti Arhangeli, Gračanica, Pećka Patrijašija, Manastir Dečani, Šar Planina, Bistrica i sve ostale znamenitosti moga Kosmeta gde se stvarala Srbska država. Buduća pokoljenja treba da znaju da je Kosmet srce Srbije a Prizren Srbski Jerusalim, da se nikada i nigde ne stide svojih korena, da nikada ne zaborave Vidovdan, grob Cara Dušana, grobove svojih predaka a ni svoj narod koji je ostao da živi na Kosmetu.

Gde ste sve gostovali u inostranstvu i kako ste primljeni?

– Gostovao sam više puta u inostranstvu. U Nemačkoj, Švajcarskoj, Slovačkoj, u regionu u bivšim Republikama SFRJ i nikada nisam naišao ni na kakvu neprijatnost zbog toga što dolazim sa prostora Kosova i Metohije. Uvek sam bio srdačno primljen i ispraćen jer sam u srcu nosio samo iskreno prijateljstvo i pesmu.

Prizren je grad – muzej u kome su nekada svi Prizrenci govorili tri jezika, srpski, albanski i turski. I svi su bili ponosni na to. Danas je, kažu, Prizren jedini grad pod upravom Prištine u kome sme slobodno i glasno da se priča i na srpskom. Kakvo je Vaše iskustvo?

– Prizren i jeste grad – muzej. Nije poznato nigde na Kosmetu da u jednom gradu postoji 19 džamija i 18 crkava, grad u kome se vekovima pričalo na tri jezika – srpskom, turskom i albanskom. Svaki građanin je znao da priča na sva tri jezika bez obzira koje je vere i nacije bio. Tako je ostalo i dan danas, jedino se u Prizrenu slobodno možete izražavati, trgovati, komunicirati na sva tri jezika. Nikakvih probema nikad nisam imao pa ni posle mog odlaska i ponovnog dolaska u Prizren. I dan danas se rado viđam sa mojim drugarima i poznanicima koji su ostali da žive u njemu. Popijemo često po koju kaficu i pitamo jedni druge, evocirajući uspomene iz detinjstava da li smo bili bolji tada ili sad. To je proizvod življenja u multietničkoj sredini, moji roditelji su me tako vaspitavali da poštujem tuđe a svoje da volim. Nažalost na Balkanu je takvih sredina sve manje, one polako nestaju. Države i teritorije pretenduju da postanu isključivo nacionalne.

Vi ste svoj dug prema rodu odužili i brojem potomaka koje imate sa suprugom Natašom, šestoro dece. Zašto se, prema Vašem mišljenju, bračni parovi odlučuju samo za jedno ili dvoje, ređe troje dece, a ne više?

– Moram da vam kažem da sam jako ponosan na svoju suprugu i na svoju decu. Moja Nataša i ja smo u braku 25 godina i iz naše ljubavi izrodilo se šestoro dece, tri sina i tri kćeri. Da je sreće i razumevanja svaki Srbin i Srpkinja bi trebalo da imaju makar troje dece. Međutim, vremena u kojima živimo su teška i turbulentna i veoma je teško odgajiti tako veliku porodicu posebno ako nikakve druge pomoći osim ličnih primanja nema, zato se i mnogi bračni parovi ne usuđuju za veće potomstvo. Ništa nije lepše u životu od velike i zdrave porodice koja je osnov za svaki uspeh u životu.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Ostavite komentar

Ostavite komentar