RAVNICA

ravnica

To je to čije neomeđane krajine vidim
i sad kad sklonim oči iscurile,
kad na njih spustim kapke zmaja otežale,
i pođem mislima umornim duž tokova
Moriša, Tamiša, Begeja, Zlatice, Nere, i Tise,
duž mekih peskovitih obala kanala i begejaca,
kad se uvučem uspomenom u situ i rakitu,
duž bara prepunih roda i štrkova,
mudrih čaplja zamišljenih
i munjevitih vivaka.
To je ta ravna neomeđašena
na beskrajnom vidiku,
koja svaki čas u nebo zaluta,
pa se vrati da spoji kukuruze i pšenice
sa oblacima na sunčevim poljima.
Ona me i sad polumrtva uzima na njena nedra
i valja me i ljulja tepajući mi ovako starom
kroz oštre trave sočne i zeleni ječam,
i sveg me i sad isprazni i ispije,
uvek je ona u meni prepuno preobilno;
ni kad sam bio mlad nisam mogao od nje da dišem,
a sad me guši i u nesvesti baca duboke.
U njoj se krijem i nestajem velikoj,
majci mojoj na krilu koja sina vida,
tu čučim na nemoćnim nogama k’o vivak u trstiku;
u njoj sam bio najjači, zmaj i div,
i najslabiji kad su prošle osoke života.
Kako sam voleo njene tamne vode ševara
zamućene od prdavaca, sarki i divljih pataka,
tamnine njenih bunara i ponora u meni!
Ruke moje, krila izubijana i polomljena,
oči moje iskapane u mraku vida,
ravnico, majko moja stara i rastužena
nad zmajem–sinom tvojim, jedincem skršenim,
sve je na dnu tvojih močari što postoje u meni,
sve je u jamurama prastarih tvojih morskih tokova.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: