Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

OČAJANJE JE NAJGORE

Treba da osetimo radost za oproštaj naših grehova, jer Bog sve oprašta preko ispovesti. Ne treba padati u očaj i preterano tugovati zbog greha, jer to je satanina zamka kako bi čovek izgubio volju za duhovni život i upao u beznađe. Tako se stvara osećanje niže vrednosti, što je lažno smirenje. Čovek bez nade je čovek kojim je ovladao đavo. Sve žalosti treba staviti u molitvu.

 

Ne vraćajmo se u mislima na grehe koje smo ispovedili. Sećanje na grehe donosi zlo. Jeste li zatražili od Boga oproštaj? Gotovo je! Bog preko ispovesti sve oprašta. Ne treba da se vraćamo i da se zatvaramo u tamnicu beznađa. Pred Bogom treba da budemo smirene sluge. Treba da osećamo radost i blagodarnost za oproštaj naših grehova.

bog sve oprašta

Nije zdrava pojava kada čovek preterano tuguje zbog svojih grehova i kada buntuje protiv svog rđavog “ja” sve dotle dok ne upadne u beznađe. Očajanje i razočaranje jeste nešto najgore. To je zamka satanina, pomoću koje satana hoće da utiče na čoveka da izgubi volju za duhovni život i podvig i da ga baci u beznađe, pasivnost i čamotinju. Čovek tada ne može da čini ništa. Upropašćuje sam sebe. Govori: “Ja sam grešnik, bednik; ja sam ovo, ja sam ono; nisam uradio ovo, nisam učinio ono… Trebalo je tada, nisam učinio tada. Sad već ne mogu ništa… Protraćio sam svoje godine. Nisam dostojan, nisam ni za šta…”

U njemu se stvara osećanje niže vrednosti, neki oblik besplodnog samounižavanja. Za takvog čoveka, sve oko njega su samo ruševine. Znate li kako je to teško stanje? To je lažno smirenje.

Sve su to oznake čoveka bez nade, čoveka kojim je ovladao satana. Takav čovek dospeva dotle da ne želi ni da se pričesti, pošto misli da je svega nedostojan. Pokušava da obezvredi svoje delanje i samoga sebe. Postaje neupotrebljiv. To je zamka. Ove stvari su strašne, suprotne Duhu Božjem.

I ja mislim da grešim. Ne koračam dobro kroz život. Ali što god me žalosti, ja to stavljam u molitvu, a ne zaključavam u sebe. Odem duhovniku, ispovedim se i s tim je svršeno. Ne vraćajmo se i nemojmo govoriti šta sve nismo učinili. Važno je šta ćemo sada učiniti, od ovog trenutka pa nadalje. Kako kaže Apostol Pavle: “Što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom” (Fil. 3, 13).

Apostola Pavla je napadao duh strašljivosti kako bi ga odvratio od njegove privrženosti Hristu. Ali Apostol je ponovo stekao smelost i rekao: “A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos” (Gal. 2, 20). I još: “Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač? Kao što je napisano: Radi tebe nas ubijaju vazdan, smatraju nas ovcama za klanje” (Rimlj. 8, 35-36).

Car i prorok David takođe peva: “Neću umreti nego ću živ biti i kazivaću djela Gospodnja” (Ps. 117, 17). Izučavajte Sveto Pismo! Naslađujte se njime! Setite se i drugog lepog stiha iz Svetog Pisma: “Ja ljubim one koji mene ljube, i koji dobro traže, nalaze me” (Prič. Sol. 8, 17).

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: