INTERVJU: Aleksandra Jevtović – arhitekta, likovna umetnica, ilustratorka
Ne mogu da smatram normalnim da se savet pravnika plaća a ideja umetnika ne. Umetnost me fascinira na najširi mogući način a istorija umetnosti pomaže tom razumevanju. Istoriju umetnosti posmatram kao alat za što bolje razumevanje i snalaženje u sadašnjem trenutku. Na komediju sa Uneskom sam gledala samo tako, kao na jeftinu komediju, kaže Aleksandra Jevtović.
Kako najkraće predstaviti devojku koja je tek prevalila 30-tu a već je master arhitekture, doktorand na istoriji umetnosti, iza sebe ima ogroman broj nagrada, izložbi, učešća na naučnim skupovima… Asistent je na Visokoj poslovnoj školi strukovnh studija u Blacu i član je Mense sa koeficijenom inteligencije 156. Ta devojka je Aleksandra Jevtović, rođena 1985. godine u Prištini. Pohađala osnovnu školu „Aca Marović“ u rodnom gradu i već tada bila nagrađivana za uspehe na takmičenjima iz raznih predmeta. Još u osnovnoj školi pohađala je ŠAF – Školu animiranog filma, prvu ikada osnovanu na prostoru Kosmeta.
Posle napuštanja Kosova i Metohije 1999. godine, osmi razred završila je u Podgorici u osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ kao dobitnik diplome Luča, za odličan uspeh iz svih predmeta. Tokom leta 2000. godine učestvovala na likovnom Kreativnom kampu u Kikindi i Letnjem kampu o pravima deteta na Ivanovim Koritima. Završila je Gimnaziju „Slobodan Škerović“ u Podgorici, smer prirodno-matematički. Od 2002 do 2004. godine bila je polaznik istraživačke stanice Petnica iz oblasti fizike kojom prilikom je nagrađivana. Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu upisala 2004. godine. Osnovne akademske studije završila 2007. godine i iste godine, na istom fakultetu, upisala Master akademske studije. Završila ih 2009. godine (sa prosekom 9,67). Već 2010. godine upisala doktorske studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri – Istorija umetnosti – usmerenje istorija arhitekture. Od 2010 do 2011. godine bila je zaposlena u firmi „Srbijaprojekt a.d.“ kao projektant saradnik. Učesnik je brojnih naučnih simpozijuma u Srbiji i zemljama u okruženju.
Kao ilustrator sarađivala sa Politikinim zabavikom, srpskom redakcijom Deutche Welle, portalom Tarzanija, Javniservis.me, Novosti Enigmom, izdavačkom kućom Klet … Nedavno je imala izložbu ilustracija u galeriji „Štab“ u Beogradu. Sa Aleksandrom Jevtović, arhitektom, likovnom umetnicom i ilustratorkom, razgovaramo o njenim talentima, karijeri, Kosovu i Metohiji…
Kako ste doživeli bombardovanje i proterivanje sa Kosova i Metohije imajući u vidu da ste tada bili u osetljivom uzrastu?
– Sa ove distance mislim isto što i tad, da sam ga dočekala spremno, u onoj meri u kojoj je čovek uopšte sposoban da sebe pripremi za takav sled događaja. Potresnije sam doživela prvu decu izbeglice koja su u našu školu pristizala iz Bosne i Hercegovine. Pamtim prvi odlazak u njihov smeštaj. Boravili su u krajnje nehumanim uslovima i do tog trenutka, ni na filmovima, nisam videla toliko nesreće na jednom mestu. Od tog dana pa do konkretnog marta nisam prestajala da sanjam da me snalazi isto i šta u tom slučaju pakujem. Stalno sam se u snovima pakovala, da slučajno ne zaboravim da ponesem neki album sa slikama. Kada su nam konačno rekli da ujutru bežimo i da se ujutru spakujemo, tačno sam znala šta nosim i gde se šta nalazi. Pa uradila sam to već nebrojeno puta.Tog jutra mi nije padalo na pamet da se ja tu više neću vratiti. Koliko me je to sve pogodilo tada, saznajala sam sukcesivno u etapama. Prvi put, tek nekih 5-6 godina kasnije, pamtim kako sam potpuno bezbrižno za potrebe istraživanja na fakultetu ukucala na Guglu Narodna biblioteka u Prištini. Pa „kad sam već tu“ krenula da pogledam još po nešto. Ulica Bila Klintona. Skulptura Bila Klintona. Danima nisam izlazila iz kuće, jer sam se tek tu osvestila šta nam se zapravo desilo i da nema nazad. I da to mene zapravo jako boli.
Crtali ste još u predškolskom dobu, i te Vam je crteže objavljivalo prištinsko „Jedinstvo“ a nosili su ih za objavljivanje Vaše komšije, novinar Radojica Barjaktarević i njegova supruga Nena. Kada ste osetili da je umetnost Vaše životno opredeljenje?
– Moja bukvalno najranija sećanja u životu vezana su za crtež i stripove. Umetnost je nekako oduvek bila tu. Mama je imala talenta, vremena i živaca. Bila je student medicine i sve su joj sveske i beleške bile iscrtane portretskim skicama devojaka. Uglavnom je svaka imala prateći komentar tipa „Evo, ovakva ćeš ti biti kad porasteš“. Prvo sam počela nju da kopiram. Do treće godine sam crtala devojke u najrazličitijim pozama. Uglavnom su imale bisere oko vrata, mini suknje i duge noge. Prvi crteži objavljivani u Jedinstvu su upravo bili iz te faze. Šestogodišnjakinja koja crta na temu „Moj rođendan“ a na tom rođendanu su tri manekenke od po 20+ godina. U trećoj godini sam naučila da čitam i pišem i roditelji su počeli redovno da mi uzimaju Mikijeve zabavnike, da bih vežbala čitanje i slova, a otvorili su mi taj novi idealni svet kojim sam doslovce bila oduševljena. Onda smo počeli da crtamo stripove. Tata je odlazio na posao a mama mi je kod kuće iscrtavala princeze i bajke koje čitam ali sa sve oblačićima za dijalog, jer običan crtež više nije prolazio. Brzo potom su me učlanili i u biblioteku, iz koje pamtim da sam opet uzimala samo knjige sa Diznijevim junacima i ilustracijama. Tu je i bibliotekarka videla šta radim pa me je, iako u vrtić nikada nisam išla, povela tamo par puta da učim decu da crtaju. Kada smo ostali sami, tata se snalazio inženjerski. Njemu mašte nije manjkalo, ni pedantnosti, ali slobodne ruke da. On je tada počeo da mi nadoknađuje propust pausima. Prectavao bi na pausima sve crteže iz Mikijevih zabavnika, sa po kojim izmenjenim detaljem, ali je priča bila potpuno nova. Što je bilo na neki drugi način pojednako zanimljivo i inovativno. Ne pamtim period života, ma nedelju života, u kojoj nisam crtala. Nikada o tome nisam razmišljala kao o budućem pozivu. To je bilo neko konstantno moranje. Potreba i nagon.
Kako su se na Vaš umetnički rad odrazile smrti Vaših prerano preminulih roditelja i bake koja je jedno vreme vodila brigu o Vama?
– Svaka od tih smrti je bila lekcija za sebe. Životna lekcija koja je menjala smisao svega i kao takva se nužno oslikavala i na to što radim. Maminu smrt sam doživela sa pet godina, bolje reći preživela, jer sam bila u autu u kom su poginuli i ona i njena oba roditelja. Ja nisam imala ni modricu, samo te slike. U tom momentu je smešno i govoriti o nekom doživljaju na svesnom nivou. Tada nisam čak ni plakala. Zbog nje sam želela da nastavim da crtam, čak i kada je to podrazumevalo šunjanje po kući dok ostali spavaju i iscrpljenost od svih školskih obaveza. Ona je crtala mene, kakva ću biti u budućnosti, ja sam želela da crtam nju, kakva je bila u prošlosti. Baka je vodila brigu o meni mojih prvih pet razreda škole. Dugo se borila sa bolešću, bila sam prinuđena da sve to gledam i preživljavam sa njom i tek kad je i ona umrla ja sam počela da plačem. Za svima. I tek sam tada smogla hrabrosti da sve to i crtam. Krv i bol. Otvoreno i beskrupulozno. Više me nije bilo briga i bila sam jako ljuta. Osećala sam da je to neki višestruki zločin koji nikako nije fer i koji meni ne sme da se događa. Poslednji udarac, kada se i tata razboleo i preminuo, kada jesam ostala potpuno sama je bio u prvo vreme šok. Ali su onda spontano stari motivi na slikama počeli da se menjaju, i sve žene koje krvave oduvek, sada su „prokrvarile“ svetlost. I prestale su i ljutnja i agresija jer sam osetila da mi se toliko tragedija nije desilo da bih ja i dalje kruto kao Kalimero tražila neku odmazdu i odštetu. Ko sam pa ja da to meni ne bi smelo da se događa? Sve sme. Trebalo je samo obrisati iz glave suludu ideju o kosmičkoj pravdi, jer ona je pravila najveći kolaps. Čim sam to uspela da odbacim i da se samo pustim, stvari su dobile novi i lepši smisao. Poslednja izložba od pre par nedelja je bila jedna velika simbolična tačka na sva ta dešavanja, kojima sumnjam da ću se ikada više vraćati na tom nivou. Crtanje i samo crtanje je pomoglo da se sve to prevaziđe. I hvala mu.
Puno ste postigli u životu sa samo 30 godina. Koliko čovek sam gradi svoj život a koliko je to sudbinski predodređeno?
– Ne volim da verujem da sam puno toga postigla, a sve češće to čujem. Da sam uspešna. Ta ideja me plaši jer znam da zapravo podrazumeva snalaženje unutar sistema, sa previše mana. Ja lično to ne vidim kao svoje bitno životno postignuće. Ako je tu, baš lepo, ne može da škodi. Sudbina me je naučila toj najvažnijoj stvari da je sasvim dovoljno postignuće – biti živ. Ja u sudbinu zaista verujem. Ali mnogo više verujem u ljudsku volju i mentalnu snagu. Nema te loše sudbine koju ljudska volja ne može da svari i preradi u nešto lepo i korisno. Niti ima te dobre sudbine koja može da nadomesti karakterne rupe. Imala sam tu sreću da mi je otac, na svaki moj pokušaj argumentovanja da nešto svi imaju i nešto svi rade, postavljao pitanje da li ja zaista samo želim da budem kao svi. Jako rano sam shvatila da nije, niti će ikada biti. Utapanje u masu je kukavičluk prema sebi. Nema tog prezimena, novca, titule niti mase iza koje možeš da se sakriješ od sopstvenog odraza u ogledalu. Čovek gradi prvo svoju ličnost a kroz taj proces kreira i svoj život. Tako bi makar trebalo da bude, jer sve je drugo nestabilna tvorevina na klimavim nožicama. Sudbina nam potom na put baca barijere i olakšice, a šta će čovek uraditi sa njima, samo je u njegovim sopstvenim rukama. Sam si jedini glavni i odgovorni urednik samo tvog života. Sudbina je tek scenograf u filmu.
Sve što radite, uglavnom je vezano za olovku i liniju. Šta je linija u Vašem životu?
– Linija je sami početak. Baza i suština. A kao ultimativni izraz se oblikovala za vreme studija arhitekture a da to nisam ni osetila. Tih pet godina sam privatno najviše slikala u ulju. U četiri godine srednje škole imala sam te tri glavne teme koje su me okupirale, strip se uvek provlačio; maske koje su bile tema moje prve samostalne izložbe, rađene u tehnici pastela, u tom periodu su me okupirale ideje o poigravanju identitetom, o njihovom izgrađivanju i sakrivanju; tema druge izložbe su bili ekspresivni pejzaži rađeni u temperi, sa previše slojeva i boja, inspirisani Egipatskom knjigom živih i mojim prvim dodirom sa istočnjačkim učenjima. Na fakultetu je tehničko crtanje bilo svakodnevica. Tada sam privatno, imala potrebu da se preslišavam. Vadila sam radove iz osnovne škole, sa temama i simbolima koji su toliko bili iskreni u svom nastajanju da su u mom životu i dalje bili aktuelni, i obrađivala ih ponovo. Stari početnički radovi su služili kao skice za ulja na platnu. Isti motiv, drugo odstojanje. Da vidim gde sam stigla za svo to vreme u svojoj glavi. A kad su sva ta teška ulja izašla napolje, kada je i studiranje postalo prošlost, linija je izronila jača nego ikad. Pet godina je zlostavljana lenjirima, šestarima i šinama i više joj nije padalo na pamet da se povuče. Videćemo šta će doći sledeće, ali za sada – linija sam ja. Kriva linija, naravno.
Spadate u one retke osobe koje rade ono što vole. Koliko vremena dnevno provedete radeći, stvarajući i kako provodite slobodno vreme?
– Još uvek ni ne znam da li više volim rad sa studentima ili da sedim sa sobom i stvaram. Volela bih da nikada ne dođem u situaciju da biram između ta dva. Dnevno provodim previše vremena radeći. To pokušavam da kontrolišem i smanjim ali mi još uvek slabo ide. Zbog posla često putujem van Beograda, i zato u danima koje provodim kod kuće imam osećaj da moram nadoknaditi propušteno. To slobodnog vremena kojim se i častim povremeno provodim uz knjige, filmove i najpozitivnije ljude koje sam uspela da sakupim za ovih 30 godina života. Imam sve manje tolerancije za tuđe netolerancije, i ta mi vrsta opterećenja više nije neophodna u životu. Po tom principu su se i najbliži prijatelji sami iskristalisali. Ono najvažnije i najslobodnije vreme provodim sa Vanjom, najmlađim od sve mlađe braće u familiji. On me već skoro osam godina ponovo uči suštini.
Gde nalazite inspiraciju?
– Najpre u unutrašnjem životu čoveka. U mrakovima koje potiskuje i čeka da izrone i pojedu ga. U snagama koje poseduje a ne ume da ih prigrli. U svoj literaturi bez koje ne mogu da zamislim život. U filmovima. U muzici i uopšte svemu što je umetnost stvorila do danas. U deci, jedinim oazama najčistije svesti i duše. Oni su najoptimističniji dokaz da su svi ljudi napravljeni da budu dobri. Samo imaju problem da to i ostanu. U svim stvarima koje me okružuju zapravo, u životu kao takvom.
Život i smrt su kao teme prisutne na Vašim slikama i ilustracijama, ali su boje i pozadina uglavnom tople, bajkovite, čarobne… Koliko je važno sačuvati pozitivan svet mašte i dete u sebi?
– To je najzahtevniji od svih mentalnih treninga. Kako Vladeta Jerotić kaže, truditi se da budeš mudar kao zmija i bezazlen kao golub. I napipavati svakodnevno gde je ta granica. Trudim se, i u životu i na slikama, da suštinu koja jeste brutalna i često bolna, (pri)kažem na prijatan način. Način je važan. Svi ćemo umreti to je najizvesnije; život ume da bude niz malih paklova, moj verovatno i jeste bio, ali ne vidim šta tu sme da bude opravdanje da se kroz život ne ide najveselije moguće. Nije to naivan optimizam, to je samo način na koji zaista umem da opravdam sve loše u svetu. Dok te neko ne izudara, nemaš ni potrebu da se boriš i lako sklizneš u ravnodušnost. Dete u meni svakodnevno me spašava i otkriva mi neki novi smisao. Ubeđena sam da je čak i mudrije od mene danas, a hrabrije jeste nesumnjivo. Ono je moj jedini pravi idol.
Šta Vas ispunjava a šta zabavlja u stvaralačkom radu i da li je i koliko arhitektura ozbiljnija stvar od slikarstva i ilustracije, kojoj ste se predali?
– Arhitektura je preozbiljna stvar. Loše naslikana slika nikoga ne ugrožava, ali greda koji bi pala na nečiju glavu i te kako bi je ugrozila. U apstrahovanom smislu arhitektura je dokaz čovekove zastrašujuće moći nad prirodom. Ima u njoj nečeg i pretećeg. Mislim da je iz prevelikog divljenja samoj ideji o njoj proisteklo i moje nezadovoljstvo stanjem u struci. Fakultet sam završila u nezgodno vreme i bez obzira što jesam imala priliku da projektujem unutar „zvučnog“ biroa, to me i nije ispunjavalo. U tom trenutku se malo toga novog gradilo, a konkretno moja firma je opstajala zahvaljujući ugovorima sa bankama i firmama kojima je uređivala enterijere poslovnica. Ništa posebno kreativno, dobijemo gotove elemente, šaltere i police i raspoređujemo ih po objektima širom zemlje. Poslovi za koje je sasvim dovoljna prosečno završena srednja arhitektonska škola a ne pet godina ozbiljnog studiranja.
Ispunjava me proces meditacije nad idejom i nastanka nečeg novog. Zabavljaju me ljudi koje smo ubedili da je to sasvim lagan radni proces, te su stoga skloni i da ga ne vrednuju dovoljno. Imamo mašte i inovativnosti, treniramo veštinu godinama, skoro kao i u sportu, i onda dođe neko i traži da mu eto poklonimo svo to svoje vreme, koje smo godinama ulagali u trening. Zbog? „Ti svakako uživaš u tome što radiš.“ Kamo sreće da ste svi imali volje i snage da istrajete u poslovima koje volite, ne mogu više da se osećam krivom što ja jesam. Niti mogu da smatram normalnim da se savet pravnika plaća a ideja umetnika ne. Takve situacije su beskrajan izvor zabave, kao uostalom i svaka ljudska glupost, ali na ovu glupost smo često direktno upućeni.
Doktorand ste na istoriji umetnosti, kako je došlo do tog izbora?
– Taj izbor je došao najprirodnije moguće. U vreme kada sam upisivala arhitekturu, postojalo je između ostalih i to usmerenje, i ja sam ga još tada planirala. Bolonja ga je ukinula i ja sam, po završetku fakulteta, uprkos raznim istorijama koje jesmo učili u gotovo svakom semestru, osetila da mi toga treba još. Umetnost me fascinira na najširi mogući način a istorija umetnosti pomaže tom razumevanju. Za vreme studija arhitekture, konstantno su mi se otvarale teme za razmišljanje na koje nisam uspevala sebi da odgovorim. Iako je arhitektura zapravo bogata jer objedinjuje i umetnički i inženjerski aspekt, opet je to meni bilo usko. Bilo mi je neophodno da sva ta stečena znanja smestim u neki još širi konkekst, u duh vremena kojem pripadam. Osećala sam da godinama učim kako da što bolje izvedem šav na košulji a da o celoj toj košulji i ne znam puno. Istoriju umetnosti posmatram kao alat za što bolje razumevanje i snalaženje u sadašnjem trenutku.
Posle studija arhitekture, gradivo koje smo na doktorskim studijama spremali, po ispitu, je delovalo nepregledno obimno, ali i jako korisno. Sve o čemu sam se ikada pitala je krenulo da se samo rešava i odmotava. Ispiti su zahvetevali ozbiljne izolacije, koje su bile teške, ali me je držala sreća što napokon počinjem da razumevam taj svet kojim sam izabrala da se krećem.
Kakvo je ovo vreme za mladog umetnika, slikari se uglavnom žale?
– Ovo vreme je nezahvalno za sve mlade ljude, svih profesija. U procepu smo između temelja koje su nam postavili roditelji i sadašnjice koja ima jako malo veze sa tim temeljima. Svet je potpuno drugačiji nego što je bio u njihovo vreme. Oni su uglavnom imali obezbeđena radna mesta odmah po završetku fakulteta te su i ti fakulteti imali veću težinu i značaj u životu. Firme u kojima su radili su poslovale stabilnije, tržište je bilo stabilnije, nije tu bilo prostora za previše trzavica. Sa druge strane, nisu imali internet i sve mogućnosti koje on podrazumeva. Današnjica se temelji na potpuno drugačijim principima: najsigurniji način je ujedno i najrizčniji a to je preduzetništvo, rad za državnu firmu se sveo na nerad, rad za privatnike se sveo na zloupotrebu, i to neplaćenu, obrazovanje je obesmišljeno, radna mesta su misaone imenice, stabilnost ne postoji ni u jednom segmentu življenja. Zato je za nas nužno da je tražimo u sebi. I po mogućstvu i pronađemo pre nego li nas sve proteraju van.
Kako Vi kao mlad čovek, danas, gledate na Kosovo i Metohiju?
– Iz ugla mladog čoveka kojem su koreni na Kosovu gledam sa užasnim ponosom. To je sveta zemlja i čast mi je što imam veze sa njom. Ne bole me previše pokušaji da nam otmu svetinje jer nemaju apsolutno nikakvog načina da ih otmu iz mene. Na komediju sa Uneskom sam gledala samo tako, kao na jeftinu komediju. Opet napominjem, iz ličnog ugla. Previše toga bitnog više nemam i povodom svega osećam isto. Energija je neuništiva i karma možda radi sporo, ali i te kako radi.
Iz ugla mladog stanovnika ove države osećam sramotu i sažaljenje nad svima nama. To više nisu suptilna zatiranja nacionalnog identiteta, to je grubo i javno amputiranje a mi možemo samo da gledamo i da se pitamo. Da li je moguće da je danas baš sve na prodaju? Da li je realno da smo toliko neprosvećen narod? Hoće li se ikada iskoreniti taj kompleks koji je ova nacija stekla tokom svog boravka pod Turcima? Pa od lečenja istog kompleksa ima groznu potrebu da agresivno i preterano glorifikuje herojsku prošlost i to Kosovo a da onda sve to, lepo i tiho, pusti niz vodu. Toliko o našem herojstvu.
Koje su Vam ambicije, planovi i želje?
– Ambicije u smislu potrebe za isticanjem nikada u životu nisam imala, iako je sve što sam uradila u potpuno nesaglasju sa tom tezom. Imam tu ideju da je svet dovoljno veliko mesto za sve nas, bez ikakvog laktanja. Sve što radim, učim i stvaram, radim isključivo za sebe, da bih bila zadovoljna sobom. To što sam (možda) bila prezahtevna prema sebi samoj je druga tema. Eto, to mi je trenutna životna ambicija. Da više ne budem prezahtevna prema sebi. Da nastavim da dajem koliko mogu, ne očekujem ništa nerealno za uzvrat i da samo živim. Meni, u ovo današnje vreme i to zvuči kao ambicija. Živeti i smejati se.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić