JA SAM BIO ONOG DANA…
Ja sam bio onog dana kad imena
nije bilo
Niti znaka od kog bića što je tako
šta nosilo.
Mi smo dali ta imena i s imenom
sve ostalo,
Onog dana kad „ja“ i „mi“ nije još
ni postojalo.
Znakom pravog Bića posta vrh uvojka
u Dragoga:
Do tog doba nije bilo tog uvojka
kićenoga.
Ja sam redom sve hrišćane i krst
dobro odmerio,
Ali zalud oči trudih: On na krstu
nije bio.
Ja se vrnuh do pagode i do starog
hrama maga,
Ali ni u jednom od njih nije bilo
Njemu traga.
Ja okrenuh Kandaharu i heratskim
vrhuncima,
Al’ Ga i tu zalud gledah gore–dole
po klancima.
Ja se vinuh Kaf–planini, sve do
vrha strelimice,
Ali na tom visu beše samo gnezdo
Anka ptice.
Tako tražeć’ ja okrenuh uzde i put
Ćabe svete,
Ali Njega nema ni tu gde se staro,
mlado plete.
Ja potražih Ibn-Sinu i zapitah:
šta je s Njime?
Ali zalud: On ne beše na dosegu
n’ Ibn-Sine.
Ja pojurih tamo gde je neko „na dva
luka“ saš’o,
Al’ ni u tom višnjem trenu opet nisam
Njega naš’o.
Nakon svega ja zavirih i u samo
srce svoje:
Tu Ga videh, tu Ga nađoh; Njegov
pravi stanak to je!
Kao divni Šemsi-Tebriz čiste duše
i naravi,
Niko nije bio tako lud i pijan od
ljubavi!