KAD NE BUDE
Piti rakiju u predvečerje, ispod jabuke
Rascvetale, lepo je, pričati o tome
S prijateljima lepo je, iako reči domet
Mali imaju, cvetne u običnom, daleko od buke.
Naše su reči umočene u miris mladog luka,
Belasaju poput sira nestalog u ustima,
Mlade i nevine ne pitaju da li za njih ima
Mesta u pamćenju. Malo-malo, pomaže im ruka.
A možda bi valjalo govoriti o drugom,
Nikako o tome da dobro je sedeti i piti
Inateći se sutonu. Nikako medenom porugom
Zanemarivati dolazeći mrak što maršira
Pod kožom. Bele reči kazuju možda kako biti
Kad ne bude polena, rakije, luka i sira.