NE GOVORI, ĆUTI…
1.
I čim zažmurim, ovako,
ljubičasto i bokorasto,
opet si tu besna i bela,
na dohvatu mog poljupca, vrela
i uvela…
Gde si sad, ti,
stara moja ljubavi,
što me za večnost nisi htela,
nisi želela
ni umela?
Već, samo, da patim
i sećam se,
sećam se…
A tako bih hteo, hteo,
a tako, tako,
da me, u veče neko beogradsko,
još jednom ošamariš
k’o nekad,
da osetim: živ sam, živ!…
Gde si sad ti,
gde si sad ti,
izgubljena draga u ljubavi?…
Ljubav nas je i pojela!…
Tvoj opor glas
u srcu mi još zveči,
sve one tvoje slatke, medne reči,
u sumrak što klonulo pada,
tvoja ruka na uzglavlju treperi
dok isti onaj tramvaj
zvoni bulevarom,
dok isto ovo moje srce
za tobom poznato mre…
k’o da je sve bilo
malopre…
i šapće, šapće:
uzalud ti je sve…
Setiš li me se, ponekad, Li?…
Ili su i siva slova mog imena
iščilela, iščilela
u vremenu što melje i odnosi baš sve
pa i naše senke, dve?…
Ne govori, ćuti,
ja volim i za tebe,
mlada moja ljubavi…
2.
Dok ledena kiša sipi, jeca
i zasipa retke prolaznike,
pa i mene, gosta još ređeg
(k’o medveda u bioskopu),
stopu po stopu stanu stižem…
i uzdišem…
Što dođoh, tu,
sa sedom kosom, u nevreme?
Tu gde je veliko ništa…
Zar da mi slaba noga
opet kleca
na pragu
našeg bivšeg konačišta?!
Gde si sad, ti,
gde si sad, ti?…
Da l’ ti je i sećanje na mene
odavno iščilelo?
Uz stepenište, staro i hudo,
nekad nosih korpu uglja, mlad…
Tamo, za onim zidom, moja glava
uz tvoju je ležala…
K’o nekad, noga mi gazi
preko terase do
našeg nekadašnjeg stana
gde srećni besmo mi,
ja i ti,
ja i ti…
A sad neka nova lica, nova lica
vire iz prozora opalih i svelih,
iz prozora palih, svih…
Neka nova lica, neka nova lica…
I ja, zamišljen, prepoznah na njima
našu staru sreću,
čak osmeh, onaj, naš! Sreću
zastalu u preletu godina…
sreću na tuđim licima…
Gde si sad, ti?