Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

NEMIR MOJ

Golicanje u stomaku i nemir postaju jasniji i ja se pitam: „Odakle dolaziš, nemiru? Odakle dolaziš u moj život? Kakve mi strahove donosiš i šta me to toliko plaši? Nemir moj ne popušta. Postaje jači, a ja još glasnije ponavljam pitanje u mislima, a zatim i šapatom: „Odakle dolaziš kad nema čega da se bojim?“

 

Nedeljno popodne obasjano suncem. Predivan julski dan. Sve je potaman. Posle dobrog ručka gledam dobar film. Čovek bi pomislio, idila.

nemir moj

Ali dok ležim na kauču obuzima me nemir. Najpre fizički, dolazi is stomaka u formi adrenalina, nesto poput leptirića, a onda za njim odnekud dolazi i duševni.

Dan je ceo moj, nemam gde da idem ili bilo šta da radim. Ništa što može da okupira uznemirenu svest. Isključujem televizor i zatvaram oči. Golicanje u stomaku i nemir postaju jasniji i ja se pitam:

– Odakle dolaziš, nemiru? Odakle dolaziš u moj život? Kakve mi strahove donosiš i šta me to toliko plaši?

Nemir moj ne popušta. Postaje jači, a ja još glasnije ponavljam pitanje u mislima, a zatim i šapatom:

– Odakle dolaziš kad nema čega da se bojim? Ne bojim se smrti, ona ne boli, a mnogima je i lek. Dođe svima i svemu kraj, a sa njom prođe i svako zlo. Ona je najgora, a nje se ne bojim… Pa odakle onda moj nemir? Čega se to plašim?

Ležim tako nekoliko minuta. A onda, gde je pitanje, tu je i odgovor. Sam po sebi dođe i postaje sve jasniji, a bol u stomaku počinje da jenjava i nemir da se povlači.

– Od grehova mojh dolazi i moj nemir! Od nejake vere i od mlitavog duha. I od traženja odgovora tamo gde ih nema, iako mi je sve dato u Jevanđelju.

Strahujem da ću ostati bez prihoda pa radim kao lud, pa ona kršim često zapovest o danu odmora i oglušujem se o reči: „I vi ne ištite šta ćete jesti ili šta ćete piti, i ne brinite. Jer ovo sve ištu i neznabošci ovoga svijeta; a otac vaš zna da vama treba ovo.“

Bojim se da ću ostati sȃm, a zaboravljam da sȃm nikada nisam, da me Bog uvek gleda.

Plašim se osećanja da sam manje vredan, da sam bezvredan, a zaboravljam da sam njemu bio dovoljno vredan da i mene na ovom svetu bude, da mu zbog nečega i ja trebam ovde. I ne samo njemu nego i ljudima, pogotovo onim ljudima na koje skoro nikada i ne pomišljam.

Tugujem, jer me žena koju volim neće i srećna je negde sa nekim drugim. A zaboravljam da i mene neko voli, ali ne hajem za to. Zaboravljam i da prava ljubav ne traži nego daje i da treba da budem srećan zbog nje. A toliko puta sam bio lud za ženom, bio lud od ljubavi, pravio gluposti da bi na kraju kada prelest prođe ipak shvatao da me to sam Bog čuvao od mene samog.

Gajim svoje strahove umesto da nižem molitve.

Dvoumim se kojim putem da krenem, a dobro znam da je jedino Gospod i put i istina i život.

Bole me stare rane, rane od grehova učinjenih prema meni i ja se na njih iznova vraćam kao vojnik u zakopani rov, kao hajduk u pećinu. Umesto da praštam i da se molim za svoje dušmane, vraćam se na stare ožiljke i oni opet raskrvare.

Tražim, umesto da zahvaljujem. Brinem, umesto da slavim. Želim, umesto da blagodarim.

Plaše me moji neuspesi, iako dobro znam da je jedini mogući uspeh u životu sebe u potpunosti predati Bogu.

I u tom magnovenju nisam ni primetio kako je ruka sa zgloba skinula brojanicu i kako sam nesvesno počeo da ponavljam reči molitve:

Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnoga…

Autor: Predrag Rudović

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: