Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

IN MEMORIAM (1923-2016)

Nisku glumačkih bisera ove 2016. godine koji su očigledno potrebni nebeskom teatru da sa anđelima zaigraju na pozorišnim daskama nastavila je Mira Stupica, glumica posebne rafiniranosti. Bila je, bez ikakve dileme, prva dama jugoslovenskog teatra, ostavivši za sobom neizbrisiv trag u kulturi ovog podneblja.

 

“Krunisana” glumica 20. veka pre samo dva dana proslavila je 93. rođendan u najužem krugu porodice i prijatelja. U javnosti se Mira Stupica poslednji put pojavila u aprilu prošle godine, na Dan Jugoslovenskog dramskog pozorišta, teatra koji je osnovao njen suprug Bojan Stupica i čiju je slavu i sama stvarala, decenijama igrajući u najznačajnijim naslovima ove kuće.

mira stupica

„Vreme brzo prolazi. Imam pažnju, ali i želju za samoćom. Dovoljno imam i potrebe da pozovem u posetu one koje želim, a dovoljno je i onih koji će na poziv odgovoriti. Sve biram sama. Poslednjih godina sam, i inače, morala da suzim krug kontakata. Počelo je da me zamara… Tokom života bilo je za mene i previše zainteresovanosti. Ipak, ne preko mere, nikada me ta radoznalost nije uvredila. Valjda sam za prijatelje birala ljude takvog dara“, govorila je u intervjuu „Novostima“ nekadašnja Nastasja Filipovna, Petrunjela, Dorina, Baronica Kasteli, Glorija…

U 93. godini, bila je potpuno svesna odmakle starosti, ali i dalje u suverenom stavu istinske dive. Svakom rečju i gestom demonstrirala je da podjednako vlada sopstvenim životom kao svojevremeno pozorišnom scenom.

Mira…

“Glumcu je uloga postelja u kojoj sanja svoje snove, i u kojoj je sve moguće, jer je van vremena i ne podleže zakonima budne svakodnevice. Ja sam volela te snove, zato tako dugo trajem jer me nisu prekidalo ni aplauzi ni neuspesi. (…) Svako u svom vremenu i njegovom stilu razume jezik svoje generacije, ali je konstanta umetnosti pa i glume – talenat. Talenat koji kroz svaku formu nalazi prolaz do srca i razuma gledaoca svoga doba“, rekla je jednom prilikom.

mira i bojan

Mira i Bojan Stupica

„Ne postoji na svetu samo pozorište, postoji život, postoje postupci, postoje osećanja, postoje shvatanja, postoje saznanja. I ako se pomičem zajedno s tim saznanjima, ja sam uvek u koraku!“, navela je u jednom intervjuu.

Nedavno, u novinama…

„Godine podnosim kako se mora, ne žalim se. Više nemam želja. Vreme čini svoje. Bilo je sreće, bilo je i priznanja. Bojan je bio najvažniji čovek u mom životu, najsjajnija ličnost. Žiška koja je stvorila sve“, rekla je poslednja diva naše scene u razgovoru za “Novosti” uoči 92. rođendana.

O Bojanu

Poslednji put u javnosti pojavila se u aprilu prošle godine, na proslavi Dana Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Teatra koji je stvorio njen suprug Bojan Stupica, a čiju istoriju su gradili njih dvoje. Bojan i Mira, imena koja su se decenijama izgovarala u paru – kao Olivije i Vivijan Li, Sartr i Bovoar, Ponti i Sofija Loren… O njihovoj ljubavi se pričalo i prepričavalo.

„Najvažnije mi je da se njega sećaju. Veliki dar, profesionalni i ljudski. Krut, disciplinovan. Ne znam čime sam ga otvorila. Svi su oko njega leteli, ja nisam. Valjda zbunjen, pitao se ko je ta osoba koja se ne interesuje za njega. U privatnom životu bila sam njegova kraljica… Izdvajao se talentom, božjim darom. Bilo je i lepših od mene, ali i ja sam posedovala dar. Imala sam karijeru i pre njega, ipak, ne tako veliku kao kasnije zajedničku. Njegova je nadvisivala sve ostale, pa i moju. Tempi passati… Četrdeset pet godina je prošlo od njegove smrti, ne mogu da verujem. Znam i zašto. Bojan je stalno sa mnom, ne samo u najlepšim godinama života“, klicala je Mira.

Miroslava Mira Stupica (Gnjilane, 17. avgust 1923. godine) bila je srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica. Rođena je kao najstarije dete Radomira Todorovića iz Orašca i Danice rođene Stanišić iz Livna. Njeni roditelji su u to vreme kao profesori gimnazije službovali u Gnjilanu. Porodica se kasnije preselila u Gornji Milanovac gde joj je otac umro 1932. godine. Majka je potom dobila posao u Aranđelovcu gde se porodica preselila. Osim Mire imali su još dva sina koji su umrli kao deca i još najmlađeg, kasnije poznatog glumca Boru Todorovića. Već kao učenica beogradske Trgovačke akademije glumila je u školskim predstavama.

Bila je prvo udata za glumca Milivoja Popovića Mavida (1909—1994), a potom za Bojana Stupicu. Kao udovica ponovo se udala za Cvijetina Mijatovića, u to doba člana Predsedništva SFRJ. Iz prvog braka ima ćerku Milku-Minu, od koje ima unuku Miu i praunuka Maksima. Sestra je glumca Bore Todorovića, tetka glumcu Srđanu Todoroviću.

Najvažniju ulogu u njenoj karijeri ima stupanje u Jugoslovensko dramsko pozorište i susret sa Bojanom Stupicom koji ima presudan uticaj na sazrevanje njenog glumačkog talenta. Tokom duge karijere ostvarila je brojne antologijske uloge, posebno u delima Šoa, Brehta, Držića, Marinkovića, Pirandela i Kohouta, što joj je donelo brojne nagrade i priznanja (među ostalim i Sedmojulsku nagradu SR Srbije). Ostaće zapažena njena gluma u Gospođi ministarki Branislava Nušića. Igrala je, brojne glavne uloge, i u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Filmsku karijeru je započela u filmu Bakonja fra Brne (1951) F. Hanžekovića. Glavne likove glumila je i u filmovima Jara gospoda (1953), U mreži (1956) B. Stupice, Bila sam jača (1953) G. Gavrina, Stojan Mutikaša (1954) F. Hanžekovića, Delije (1968) M. Popovića, Krvava bajka (1969) T. Jankovića, Doručak sa đavolom (1971) M. Antića i Kako umreti (1972) M. Stamenkovića. Niz uloga odigrala je i na televiziji, gde je posebno zapažena kao Kika Bibić u TV-seriji Bukvar. Dobila je nagradu Dobričin prsten 1981, Statuetu Joakim Vujić 1985, a 2007. Nagradu Pavle Vuisić.

„Bilo je i lepših, ali ja sam imala dar!“

Suvereno je vladala pozorišnom scenom, obožavala ju je i publika i kritika. Bezrezervno joj je verovala, od uloga pozorišnih heroina do prostodušne, neuke Kike Bibić. Talentom i beskrajnim šarmom osvajala je sve čega se dotakne.

„Nikad uloge nisam gledala iz daljine. Uvek izbliza, onda bih automatski znala koje su velike, koje male. U ovim godinama mnogo toga je odletelo. Ne mari. Važno je da je nekome doletelo, taj ga čuva. Ja ne moram, već sam ga dala“, rečima je „sekla“ Stupica.

mira stupica kao petrunjela

Mira kao Petrunjela u Držićevom komadu „Dundo Maroje“

Svaka njena misao u nastupu van teatra bila je precizna, tačna, puna životne mudrosti proistekle iz proživljenog iskustva. Mnogo toga je stalo i u njenu knjigu “Šaka soli”: memoarsku prozu, koja je doživela trinaest izdanja, ali se i dalje traži u knjižarama i bibliotekama.

Miru Stupicu volela je i cela nekadašnja Jugoslavija. Biti i voljen i poštovan nije uvek lako. Kako je njoj bilo?

„Divno je to osećanje. Obavezuje te da ne klizneš, da ostaneš tu, takva kakvu te prihvataju i vole. Nešto je bilo i u mojoj prirodi. Nisam izmišljala niti pronalazila kako se “hvata” publika…“, trezveno je razmišljala pozorišna diva.

Na pitanje da li joj je publika nedostajala i da li joj smeta samoća kao prirodni pratilac starosti, Stupica je znala da odgovori:

„Nisam sama, puno je divnih uspomena oko mene. Uvek mi je smetala samo nepravda. Ne prema nama dvoma nego prema drugim ljudima, onima koji su bili dobri i zaslužni, a nisu prihvaćeni kako je trebalo. Nepravedno smanjeni, skrajnuti. Trudili smo se da ih osvetlimo onoliko koliko im pripada i bili srećni kad nam to pođe za rukom. Jer, kad nekom priznaš nešto, onda on dobije krila da postigne još više. I nama kada su priznavali, radili smo još više, još lepše, još tačnije, još korisnije. Umeli smo i da oprostimo onima koji nas nisu razumeli.“

Drugi o Miri

Svetlana Bojković: „Pamtim kako sam je, još kao dete, bez daha sa uživanjem gledala u raznim ulogama. Divila joj se i pokušavala da nekako dokučim tu njenu harizmatičnost, glumačko umeće satkano od ozbiljnosti i lakoće, sete i vedrine. I kad je gledate na sceni i kad se družite s njom i kad razmišljate o njenom daru i kad konstatujete njenu neodoljivost i veličinu… Mira Stupica je Mira Stupica!“

mira stupica 2

„Mira je Mira“

Jagoš Marković: „Ona nije glumica. Ona je fenomen glume. Trajanja. Iznenađuje stalno. Čudo koje je priredila je uloga u filmu „Sedam i po“ Miroslava Momčilovića. Snažno, puca svim srcem, a iz duha ovog doba. Neverovatno koliko je godinama u skladu sa senzibilitetom vremana i u pozorištu i na filmu istovremeno ga oblikujući. Čudo od dara kome se čitavo moje biće klanja!“…

Stanislav Vinaver: „Čudom svoje muzikalne dikcije Vi preobražavate čudo jednog dirljivo starinskog govora. Preobražavate taj govor na naše oči, ostajući ipak tajanstveno ustalasani njegovim prelivima kao i u prve dane naših folklornih basni i mađija!“

Jovan Ćirilov: „Mira Stupica je kao Petrunjela u predstavi Dundo Maroje, bila nezaboravna. Sećam se da su posle gostovanja JDP-ovih Dunda Maroja i Jegora Buličova u Sovjetskom Savezu – druga polovina pedesetih i moje prvo inostranstvo – u čuvenom ruskom časopisu „Teatar“ napisali kako takve glumice nema od Irkutska do Kijeva. Mira Stupica je u toj predstavi zaista bila senzacionalna. Imala je toplinu, glas, autentičnost u komediji… Scena između Petrunjele i Pometa – Mira Stupica i Jozo Laurenčić – antologijska je!“

Mira Banjac: „Veliki glumac je onaj koji je ceo krug svoga zadatka završio pre izlaska na scenu. On već ima ono što mu je dao njegov bog. To ima Mira Stupica!“

Priredio: Velibor Mihić, veb novinar

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: