Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Sofija de Melo Brejner Andresen: Gašpar

GAŠPAR

Јedno poslanstvo najviđenijih ličnosti Kalaha zaputi se u Gapšarovu palatu. I rekoše: „Zašto se ne pojavljuješ u hramu Teleta?… Hoćeš li da budeš izdajnik? Zar želiš da se prodaš našim neprijateljima?“, a Gašpar odgovori: „Ne mogu da se klanjam pred idolima. Moj bog je drugačiji i verujem u njegov dolazak koji mi Zemlja i Nebo obznanjuju“.

 

Vo vremja ono, u gradu Kalahu, kralj Zukarta ustanovi kult Zlatnog teleta.

gašpar

Svojim začuđenim, razrogačenim očima, bojenim crno-belo, kip je posmatrao pokornu gomilu kao da se pita otkud mu tolika moć. Bio je to mladi junac s malim, povijenim rogovima i mišićavim nogama, sa zatupastom glavom i kratkim, naboranim vratom. Njegovi papci, čvrsto oslonjeni o mermerno postolje, ostavljali su veličanstven utisak odvažnosti i postojanosti koje su ulivale spokojstvo u srca vernika. I na čitavom njegovom telu bleštalo je zlato, suvo zlato, čvrsto, teško, iskričavo.

Pred idolom su povijene žene rasplitale svoje tamne, gotovo ljubičaste kose. Sa oboda pustinje, iz dalekih oaza, iz zabačenih sela pristizali su ljudi da polože pred oltar svoje ponude: dolazili su da daruju zlato zlatu. I velikaši iz Kalaha, sudije i vojskovođe, promicali su u povorci ispred teleta, puni poštovanja. Za njima su stupali trgovci, prodavci, uljari, tkači. Celivali su stepenike oltara i polagali na pod svoje darove: donosili su zlato zlatu. Čak su i sveštenici boginje Meseca, u pratnji svojih sledbenika i pomoćnika, padali na kolena i čelom doticali pod pred novim idolom Kalaha.

Zukarta je sve to posmatrao s velikom radošću jer je kult zlata bio temelj njegove vlasti.

Retki su bili oni koji nisu pohrlili u hram, iz dana u dan sve ređi. Najsiromašniji, osramoćeni i uniženi, nisu imali smelosti da se pojave. Oni su činili jednu posebnu rasu jer se na siromaštvo gledalo kao na beleg kojim su žigosani svi oni koje Tele nije volelo. U dubini svojih poniženih duša, koje su se jedva usuđivale da misle sopstvenu misao, najsiromašniji, najskrušeniji, iščekivali su drugog boga.

Oni i Gašpar.

Јedno poslanstvo najviđenijih ličnosti Kalaha zaputi se u Gapšarovu palatu. I rekoše:

– Zašto se ne pojavljuješ u hramu Teleta? Zar ti nedostaje zlato za darove? Čega ti imaš zajedničkog s ruljom sa pristaništa? Zar nisi odeven u grimiz i lan, kao pravi kralj? Zašto prkosiš Zukartinoj moći? Hoćeš li da budeš izdajnik? U kultu Teleta leži procvat i veličina Kalaha. Zar želiš da se prodaš našim neprijateljima?

A Gašpar odgovori:

– Ne mogu da se klanjam pred idolima. Moj bog je drugačiji i verujem u njegov dolazak koji mi Zemlja i Nebo obznanjuju.

Čuvši ovaj odgovor, plemenske starešine i ugledni ljudi iz Kalaha rekoše:

– Odvajamo se od tebe jer si se ti od nas odvojio i odrekao se naših puteva. Više ti nema mesta u našim skupštinama. Niti će se tvoj glas slušati u našim savetima, niti ćeš prisustvovati našim svetkovinama i gozbama. I nećeš više imati udela u našoj moći. Vojnici više neće čuvati tvoj dom, ni tvoje karavane. I postaćeš lak plen lopova i razbojnika. Neće te štititi naši zakoni; naše će sudije presuđivati protiv tebe a tvoja će prava biti ništavna kao šaka pepela. Kao izopštenik, ostaćeš bez zaštite i odbrane sve dok se ne pokloniš pred oltarom Teleta i ne prihvatiš idole koje mi poštujemo i obožavamo.

A Gašpar odgovori:

– Moj bog je u meni kao izvor koji neprestano teče, i oko mene, kao bedemi tvrđave.

Tada velikaši iz Kalaha otresoše prašinu sa svojih sandala i napustiše palatu.

Od toga dana silne se nedaće sručiše na Gašpara. Razbojnici su napadali njegove karavane, lopovi pustošili njegove voćnjake. Nevidljive ruke kamenovale su noću njegovu kuću, a u vodi njegovih bunara plutalo je trulo voće i mrtve ptice.

I nastupi vreme samoće.

Nijedan gost više nije kročio u sveže vrtove palata, a voda koja je žuborila u ribnjacima nije više pratila prijatan žagor razgovora. Rođaci i prijatelji iščezoše kao da ih je progutala senka i činilo se da su sve stvari obavijene sramotom i užasom.

Ali vreme je odmicalo.

I Gašpar je osluškivao odmicanje vremena. Samoća je stvorila oko njega prozračan prostor jasnoće kroz koji su se približavali trenuci, jedan za drugim, i čitav se svemir pretvorio u iščekivanje. Tišina je bila kao jedna ista reč ponovljena bezbroj puta.

I zagledan u vreme, mišljaše Gašpar: „Šta može u vremenu da raste, ako ne pravda?”

Klečeći na terasi Gašpar je posmatrao noćno nebo. Gledao je prostrani noćni svod, taman i sjajan, koji je istovremeno sve pokazivao i sve prikrivao.

I reče:

– Gospode, kako si dalek i tajanstven, a prisutan. Čujem tek odjek tvoga ćutanja koji mi se približava i moj život jedva doseže do čistog ruba tvoga odsustva. Zurim oko sebe u velelepnost sveta kao neko ko pokušava da odgonetne nečitak rukopis. Ali ti me čitaš i poznaješ. Učini da nijedan delić mene ne ostane skriven. Svojom svetlošću prizovi čitavo moje biće da bi moja misao postala prozirna i spremna da sluša reč koju mi od pamtiveka upućuješ.

Najpre se Gašparu učinilo da je zvezda reč, reč naglo izgovorena u nemoj napregnutosti neba.

Ali se uskoro njegov pogled priviknu na novi sjaj i on vide da je to zvezda, nova zvezda, nalik na ostale, ali malo bliža i jasnija, koja je gotovo neprimetno klizila prema Zapadu. I da bi sledio tu zvezdu, Gašpar napusti svoju palatu.

Ostavite komentar

Ostavite komentar