Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

NIJE ČOVEK IGLA…

Komšija gotovo uplašenim glasom ušao je u našu kuću govoreći: Nestao, Mišo! A Mišo, dečačić, prodornih velikih crnih očiju. Uvek spreman da napravi kakvu nevolju. Čitali smo novine i tražili vesti o nestalima. Ništa nismo našli. Nećeš to naći u novinama. Mi živimo u zemlji gde se takve stvari ne događaju…

 

Priča se dogodila davno, ne sećam se kad… Osim, da sam bila devojčica sa kikicama i crvenom mašnom. Išla sam u Malu školu, tako smo svi u gradiću nalik na turske kasabe zvali školu do četvrtog razreda.

zaboravljeni

Do škole smo dolazili u grupicama i družili se iz istog naselja. Nekad je naš put iz škole trajao satima zbog naših igrica i pričica. Stanovali smo u prigradskom naselju. Kad bi pao mrak, mi bismo uskom stazicom jedno po jedno, išli kući da nas ne bi udarili automobili i kamioni na magistralnom putu. Vođa male čete, obično bi bio neki stariji đak koji je imao baterijsku lampu. Nekad bi nas čekali roditelji. Zbog starijih koji bi nas zadirkivali da smo bebe ako nas čekaju roditelji. Svi smo želeli da budemo veliki, odrasli i samostalni.

U školi i kući, učili su nas da budemo ljubazni, da se ne govorimo ružne reči, da poštujemo starije…

Jedne večeri….

Komšija gotovo uplašenim glasom ušao je u našu kuću govoreći: „Nestao, Mišo! Oteli, Miša!“

-Šta? Ko? Kad? -govorili su moji roditelji.

-Kad se vraćao kući, tamo, na brdu, gde nema svetla, stao je auto, pitali nešto, ugurali ga u auto i otišli.

Muk. Tišinu koju nožem možeš seći.

Krenula je priča kao hladan vetar koji ti se u kosti uvlači.

Te „ne smeš sa nepoznatima pričati“, „beži, kad neko iz nekih kola hoće nešto da te pita“. Da li si zapamtila? Ponovi, šta sam rekao!“

I tako jedno deset puta.

Komšija jede ratluk, pije vode, da dođe malo sebi. Kolači oči, čudi se, govori: „Ne mogu da verujem, da se to u našem gradu događa. Svašta!“ Ono poslednje a odužuje, a meni se strah u kosti uvlači.

Onda počinje svoje sa mojim ocem da razmatra teorije nestanka.

Govore: „To je sigurno neko poznat, vratiće dete još večeras“.

-„Jok!“ – odgovara komšija. „Videla deca da je na kolima pisalo nekakvo latinično „I“, kao što piše „Jugoslavija“, „YUG“.

-Da li su zvali policiju? – radoznalo pita moj otac.

-Jesu, ali ništa. Oni uvek dođu kad je sve gotovo. Stana, dobila nervni slom, odveli je u bolnicu. Moja Janja, čuva one tri makanje, koje ne razumeju šta se događa. Sve jedno drugom, do ušiju. Marko ima šest, Maja pet, a najmlađi Mirko 18 meseci.

-Veljo, a on?

-Izgubljen, ne zna šta da radi. Poludeo, hoda, a kao da sanja. Samo govori: „Moj Mišo!“

Mišo, dečačić, prodornih velikih crnih očiju. Uvek spreman da napravi kakvu nevolju. U komšiluku su ga zvali – Nestaško ili Nesretnik.

Deca su ga volela zbog nekih njegovih mađioničarskih trikova koje je znao da izvede. Kako je to radio, nikome nije govorio. Dobijao je zbog toga i batine od starijih. U školi je bio dobar đak, nije znao sve, ali se trudio da bude još bolji.

Kad je trebalo da se izbegne kakva vežba, tu je Mišo nastupao i pravio smicalice. Sakrivao učiteljici torbu, na njenu stolicu stavljao čiode, polivao vodom njene beleške… Učiteljica bi se naljutila, ponekad malo vikala, a vežba bi prošla….

Mišu smo onda od džeparca kupovali kremiće, lizalice, kokice, čokoladice, neko bi morao da uradi za njega domaći….

Sutradan u školi muk. Tišina.

Njegovo mesto ćuti.

Na velikom odmoru učiteljice su nam pričale kako da se ponašamo prema nepoznatim. Toga dana ništa nismo učili. Učiteljica je ponavljala već ispričanu priču, mazila nas, ljubila…. Tihim glasom govorila: „E, moj golube, gde si? Moja dušo, vrati se!“

Toga dana otišli smo u Školsku bibloteku. Od divne, pažljive bibliotekarke tražili smo knjige Agate Kristi ili Artura Konana Dojla. Bibliotekarka nam je rekla da će nam dati knjigu koja odgovora našem uzrastu, a za te pisce moramo da porastemo da bi ih čitali.

Ako se Mišo ne vrati, kad budemo veliki ići ćemo u tu daleku Italiju, da ga vratimo.

Čitali smo novine i tražili vesti o nestalima. Ništa nismo našli.

Seku, koja bi mene i sestru čuvala, kad bi roditelji radili drugu ili treću smenu pitala sam: „Zašto, Seko, nema vesti o Mišu? Pročitala sam novine, i ništa!“

Ona tužno odgovara, voli ona Nestaška, ovako: „Nećeš to naći u novinama. Mi živimo u zemlji gde se takve stvari ne događaju.“

-Kako ne događaju, kad su se dogodile.

-Ćuti, ne zapitkuj nikoga. Pitaj mene, ako ti nešto nije jasno.

Znaš, čula sam da je Mišin ujak otišao u Trst kao da nešto kupi, a tamo će ostati da ga vrati.

Posle nekoliko meseci….

Javili su, kaže Seka, da je nekakva mafija ubila Mišinog ujaka. Na sahranu su došli neki ljudi u crnom, dali novac Mišinoj ujni i ocu.

Dok smo se vraćali iz škole, šuškali smo da jadan Miša, možda, krade za nekog čoveka u crnom. Ili, da ga je neko od tih ljudi prisvojio za sina, da živi u velikoj kući i da neće da se vrati u kolibicu svojih roditelja. Drugi bi pričali strašne priče, da, ako nije slušao, da su ga bacili u debelo more…

Danas.

Taj deo puta je osvetljen, napravljena pešačka staza.

Ali, mene uvek, neka jeza, strah me uhvati kad prolazim tuda….

Mišo se nije vratio. Još nije pronašao put do svoje kuće…

Ja nikad nisam bila u Italiji.

Pročitala sam Agatu Kristi i A.K. Dojla, ali još uvek nisam rešila zagonetku šta je bilo sa Mišom.

Njegovi roditelji su se odselili negde u Banat.

Danas…

Kad pročitam naslov u novinama: Nestala devojčica…. Nestao dečak…. Setim se događaja iz detinjstva.

Strah me je. Šta mu se dogodilo? Zašto je nestao?

Miša nema. Ko zna kako se sada zove? Marko,Anđelo, Đovani…

Ko zna šta mu se dogodilo?

Tišina reže vazduh.

***

Autor: Tatjana Krpović, nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi “ Milivoje Borović“ Mačkat

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: