TRAG
Kad zeleno nebo zarije trule zube u selo
i gomilu krastavih zvezda sruči na moju izbu,
uzimam štap i haljine; preko lešina aždaja,
sakatih utvara;
za likom i grehom pretka bez nade, pođem,
sa strahom, upletenim u mrežu običaja,
sa sažaljenjem za urečene životinje, čije kosti,
zaglibljene u blato, od zapaha podrhtavaju
— i otpočnem da pevam.
Trag kad mi preleti preteča gavran
sklanjam se u san, gde majka,
umazanim u balegu prutem, tera gnjile duše
i nestaje iza plota, u sigurnost mesta
nad koje se, kao devojačke oči prvi put pred stidom
sklapa dokrajčena noć.
Iz naprsle lobanje davnog božanstva
slušam kreštave glasove kazivača,
i škripu prazne kolesnice
koju vraćaju u selo bivoli bez srca.
Kudrava mitska ptica otkljucava dan
i ja shvatam da ću imati neprilike ako nastavim pevanje.