USAMLjEN KRST
Stoji usamljen krst kraj seoskog druma.
Prolaze putnici, vetri, žubori vode;
rađa se mesec nebu posred uma;
po grudima zemlje magle brode.
Vidi li on sve to? Čuje li kad se na paše
okolne proleće zeleno šumno vraća?
Vidi li kad noć pada na krovove naše,
i kad senka bresta nad njim biva kraća?
Da li je slep on, ili sa brega gleda
kada oblak crni javlja jesenje skoro?
Da li vidi kada hladno grumenje leda
pobije njive na kojima je oro?
Raširene njegove ruke da li se nečega boje
ili radosno dočekuju sunčani plam?
Da li je, kao što ga na bregu vide oči moje,
i u večnosti tako sumoran i sam?