Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Velibor Mihić: Pismo iz Izraela

PISMO IZ IZRAELA

Pismo iz Izraela je pisana poruka upućena mami Jael. Šalje joj njena voljena kćer Lea, koja je tamo pronašla ljubav svog života – Holanđanina Ludviga.

 

Draga moja kevo, kevice, moja draga Jael, ja sam srećna!

pismo iz izraela

Zaljubila sam se, ovde, u Izraelu, u jednog mnogo zgodnog Holanđanina!

Zove se Ludvig, pravi pice kao kod nas što se prave pljeskavice, svi kažu da ima budućnost! E pa, ovo moje pismo će biti kao mala ljubavna priča. Možeš je čitati pred spavanje za laku noć… i snovi će ti biti ružičasti. Elem…

Ludvig i ja zajedno radimo u piceriji „METRO“. On pravi pice, ja poslužujem. Vlasnik je prezadovoljan našim radom. Ima još tri ekipe kao što je naša, pa se smenjujemo po smenama. Jedino što ne valja je: nemamo slobodan dan, ali… Dosta mi je sedenja u Jugi!

Naravno, tebi je to teško da poveruješ, ali ovde ima na hiljade turista, a i kapitalizam je pa „nema odmora dok traje obnova“, kako bi rekao deda.

Ludvig je divan, načitan, lepo vaspitan, veoma kulturan (magistar istorije umetnosti), sportski tip, ima divne plave oči kojima me je sludeo čim sam „propala“ u njihovu dubinu! Mama, on zna sedam jezika, zamisli!!! (srpski, nažalost, tek uči!). Sporazumevamo se na engleskom i rukama! I ja se njemu mnoooooogo dopadam!

A kako je počelo? Čitaj, dalje…

Uzeli smo kola, popola, iz rent-a-car agencije, tako je on hteo, što je meni veoma smešno jer oboje imamo dovoljno ušteđenih para, ali, nek mu bude…

Bilo je izuzetno lepo, kao što ćeš pročitati. Bilo je, bogami, što bi rekli Srbi, nezaboravno…

Vozili smo se po pustinji služeći se mapom (i mapu smo iznajmili!), penjali se i planinarili (u stvari, to su brda, ali ih svi zovu planinama). A pošto je Holandija ravna, onda su i za Ludviga ta brda i brežuljci kao prave planine…

Čuj, kevo, nećeš verovati, kupali smo se i u Mrtvom moru!

A kad sam izašla iz vode, Ludvig me je prvi put poljubio! Kaže, bila sam preslana! Hm, i on je bio slan… ha… ha!

Auto koji smo iznajmili, bio je prava drumska „krstarica“, tj. „mazda 323“, metalik siva, četvora vrata, pa još s malim frižiderom za hlađenje pića, možeš li, to, zamisliti, mama?! Kćer ti juri pustinjom i pije piće iz auto-frižidera?! Nikom ne pričaj, ko bi verovao…

A „makina“ je odlična, Ludvig i ja smo je isprobali na otvorenom putu, po glatkom asfaltu, kad nije bilo nikog. Auto je „leteo“ kao vetar! Zvuk je ostajao iza nas! Božanstven osećaj, mama… Baš smo jurili, i to do sledećeg mesta na Mrtvom moru, Ein Gedi koji je udaljen od našeg mesta oko 60 km. Stigli smo za rekordno kratko vreme. Takav je taj auto: moćan, nov, kao iz filma…

Tu me je Ludvig poljubio drugi put i obećao da će me sredinom zime odvesti u Holandiju na deset dana!

Kevo, šta kažeš?!

Ostala si bez teksta, znam!…

Ein Gedi je nacionalni park gde divokoze slobodno šetaju, a na nebu se mogu videti veliki orlovi, navodno, s neverovatno velikim rasponom krila, tako velikim da danima ne sleću, leteći spavaju u visinama, kao albatrosi iznad debelog mora!

Velika atrakcija je i vodopad, jezero, sve veštačko, obale, stene, samo je voda prava… Kad kucneš o stenu, čuje se odjek! Tako je verno napravljeno, a divno, veruj mi! Dvaput mi je zastao dah…

Zamisli, usred pustinje: zelenilo, mnogo turista kao što smo nas dvoje, i takva lepota, samo da je „dohvatiš“ i uživaš!

Napravili smo bezbroj snimaka (6 filmova!), poslaću ti fotografije u albumima čim budu razvijeni filmovi.

Znaš, ne mogu ti opisati sve te boje, nijanse, sav taj raj „usred ničeg“ – tj. usred pustinje! Nju je oplemenio čovek, umetnik, dizajner! Vodopadi, jezera, mostići, bistra voda koja caruje u potocima, bezbroj ptica (prave ptice!), pa crvene i šarene ribice, mir, tišina, čuju se samo ptice kako cvrkuću i orlovi kako klikću visoko na nebu (kad kažem klikću, moža su i sokolovi, ne znam, a ne zna ni Ludvig).

Ali, impresivno!

Ah, kako bih volela da si i ti ovde! Za Novu godinu, sigurno, ali tek… ili… ne mogu ranije da, to, izvedem… Obećavam ti: sedećeš ispred picerije i slušati Grka kako peva uz gitaru!

Draga mama, bilo nam je veoma lepo. Putovanje smo nastavili prema Masadi, poslednjem uporištu grupe Jevreja iz davne prošlosti, tu su Jevreji izgradli utvrđenje da se odbrane od Rimljana, ali nisu uspeli… Tužna je, to, priča, mama, veoma tužna, neću o tom…

I tako, ponavljam, lepo smo se proveli…

Kad smo se vratili, Ludvig mi je najavio nešto mnogo lepo, najlepše, ali nije heo da kaže šta. Vukla sam ga za brkove, ali nije hteo da popusti, kaže, nije vreme!

Šta, šta… šta je to, govori?! – stalno sam ponavljala.

Bio je neumoljiv.

Najzad, privolela sam ga da mi kaže kad se kazaljke poklope!

A znaš šta je bilo, to?!

Ludvig me je zaprosio! Ludvig! Mene! Hej!!!

I ja sam pristala, mama, šta ću… Jer, volim ga!!!

Mama, ne mogu više bez njega!!!

Još nešto, pridrži se ili sedi…

Jesi li?!…

Tako, da ne padneš od iznenađenja…

Ludvigov otac je veoma bogat, kupio mu je mali hotel na tri spata! Na nekoj raskrsnici, pored nekog kanala, ne znam da izgovorim naziv tog mesta! Biće naš! Naš hotelčić!!!

Eto, kevo, šta si dočekala, da ti kćer ima hotelčić! I prima goste!

Javi se što pre, interesuje me šta misliš o ovom.

Ja sam srećna. Ludvig, mama, nema mane. Veruj mi, znaš koliko sam kritična, veliko zakeralo (jedino što ga kosa malčice „izdaje“ i što je neprimetno pegav, ali svi ćemo biti pegavi kad ostarimo, on je samo malo požurio). Pravi dečko za mene.

Voli te tvoja Lea, tvoja Malenica. Ćao!

P. S.

Ako se tata, nekad, javi telefonom, ispričaj mu sve o mojoj sreći (ali ga nemoj ti zvati ciljano!).

Ostavite komentar

Ostavite komentar