Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

NIKADA SE NE UMIRE

Smešile smo se jedna drugoj, Selina i ja. Ja sva uzbuđena nastojeći da se to suviše ne primeti. Ona gotovo ozbiljna, na svoj detinji način. Vratile smo auto. Ona je podigla krajičak krpe. Bila je oduševljena, Selina, pljeskala je ručicama. Pojele smo par penastih bonbona pre no što smo uzele veste i zaključale kuću.

 

Obavestila sam učiteljicu. Nije pravila poteškoće; uostalom, mi smo prijateljice iz detinjstva, Mari-Žana i ja.

nikada se ne umire

Malo sam čitala, nije mi bilo mnogo do toga, a zatim, srce mi je lupalo suviše jako. Vrtela sam se u krug jedan dobar trenutak; oči su mi išle od budilnika do zidnog sata. U kuhinji, jedna krpa od nabeljenog platna prekrivala je činiju gde se odmaralo testo.

Izašla sam prerano. U tržnom centru bila sam gotovo jedina mušterija. Tumarala sam izmedu gondola što sam mogla sporije, sa kesom penastih bonbona pod rukom. Na kraju je zamalo nisam zaboravila na kasi.

Majčica me je čekala na stepeništu ispred škole, u jednoj barici zlatnog sunca koje je počinjalo poprimati ridu boju.

Vazduh je bio prožet mirisom kore; bilo je još mirisa vatre, piljevine i oranja. Zatim neki nejasni vonj divljih zveri, sigurno uobražen.

Celom dužinom pula drżala sam lakat isturen kroz prozor da bih na sebi osetila tu opojnu i krhku toplotu jesenjih popodneva. Na pragu miholjskog leta, šuma se pripremala za blistavu agoniju, mirna šuma kod naše kuće, sa svojim skromnim tajnama.

Smešile smo se jedna drugoj, Selina i ja. Ja sva uzbuđena nastojeći da se to suviše ne primeti. Ona gotovo ozbiljna, na svoj detinji način. Vratile smo auto. Ona je podigla krajičak krpe. Bila je oduševljena, Selina, pljeskala je ručicama. Pojele smo par penastih bonbona pre no što smo uzele veste i zaključale kuću.

Hodale smo po utreniku, sve do pontona, pokraj breza čije granje, veoma rano izjutra, svetluca na ružičastoj svetlosti poput skupocenog metala.

Cela porodica vrana prhnula je iz jednog grma tik pred našim nosem, poput šuštanja debelog papira koji neko gužva, i rasula se po plavetnilu.

Ipak smo se malčice uplašile. Smejale smo se što smo bile tako glupe, obe. Davale smo im znakove kada su bile u vazduhu. Zabačenog potiljka, kupajući svoje lice u nebu, Selina je šaputala „…Ševo…“

Onda smo se popele na stari čamac, Vucibatinu. (Ime se još nazire; slova su boje hladnog pepela.)

Smestila sam je na krmu, veoma udobno. Zakopčala sam joj vestu. Navukla sam svoju. Na vodi je uvek malo svežije, a zatim, ni veče nije tako daleko. Više ništa nismo rekle, znate kako je.

Sa jezerom za leđima, počela sam veslati. Jedna krupna pegava pastrmka prošla je, izmedu dva zaveslaja, pored same naše lade.

Ne zaboravlja se. Ništa se ne zaboravlja. Za sve te stvari nalegnuti na drške vesla, zarinuti lopate, slediti stare tragove, zadržati svoje reči za sebe, poznavati drveće i Ptice – Tata je bio veliki profesor.

„Loro“, govorio je, „nema potrebe da učiš te stvari. One su u tebi. Treba samo da ih pronadeš.“ Još i ovo: „Gledaj svet. On je tvoj. On te mnogo voli. Gledaj ga kao verenika.“

Evo, sada smo nasred vode, u središtu našeg sopstvenog beskraja. Podižem vesla, samo na tren.
„Gledaj. Slušaj.“

Ptice se oglašavaju, usamljene ili po nekoliko njih zajedno. Dozivaju se oko tišine, tako da njihova pesma samo naglašava njenu dubinu.

„Provuci malo ruku kroz vodu, pile moje. Baš je hladno, ha?“ Nikada nije zaboravljao to da kaže; sada je na mene red.

Slušaj me, Selina, jednoga dana ti ćeš reći nekome ove reči. Uvek postoji neko da ponovo kažemo. Neke iste stvari, reč po reč, sve do svršetka sveta, da svet celo vreme počinje i da nikada u životu ne završi.

Svaki dan, svaka minuta je važno doba, jedinstveno i staro koliko i svet. Ima i biće milioni jeseni samo za nas.

Lišće se opet pojavljuje na drveću, opet dolazimo na zemlju, večno. Sada je to doba, Selina, i sada, i sada, i sada. I sada.

Gledaj, kćeri moja. Gledajmo. Sve ono što ne izgovorimo, to su najlepše reči, Loro moja. Nema potrebe da ih učimo; čak nismo sposobni ni da ih zaboravimo. Sposobni smo da budemo tu, i da uopšte ne plačemo, eto tako, da nam je dobro, a razlog! baš nas briga za razlog…

Tamo na drugoj obali ima jedan ribar. Obučen kao ribar. Nepomičan kao ribar. Tako je dobro kada je sve na svome mestu.

Gledaj dobro sve, sasvim polako. Ja ću da te gledam, nećeš čak ništa ni znati. Srebrni odsjaj što treperi iznad javorova, to je zvonik crkve, vidiš li?

Sada se Vucibatina ne miče. Sve se zaustavilo. Nešto nevidljivo i polagano, silazi s vrha drveća i uvlači se na dno našeg jezera.

Onda ptice utihnuše. I svi odjeci života, pružajući se kroz vodu, tonu bez žaljenja da bi usnuli u postelji predvečerja.

Pejzaž zaustavlja svoj dah. Ukočilo se čak i svetlucanje, krugovi na vodi, plovljenje oblaka, nijanse boja, senke, obrubi svake stvari.

Svet je jedna lepa fotografija u slikovnici. Mi smo iznad. Uskoro ćeš začuti kao neki uzdah, fotografija će se uskomešati, drveće će se zanjihati, laki povetarac izboraće površinu jezera, s kraja na kraj, i ponovo ćemo krenuti, ovoga puta potežući vesla malo snažnije, dok će se između stabala, u najvećoj duplji na svetu, uvlačiti još uvek bojažljiv mrak, prikrivajući se nekom vrstom uspavane prašine, nadvijene nad obalom, poput medenog daha.

Vraćamo se, Loro moja. Selino moja, opet se vraćamo. Još jedanput smo sve videli. Sve ostaje da se vidi. Vratićemo se. Nikada se noć ne spušta zbiljski. Jednoga dana, uvek, zima ode, sneg prohuji, plešemo do praskozorja.

Ribar je spremio svoje stvari. Pošao je. Reklo bi se da ide u istom pravcu kao i mi.

Je li ti hladno? Hoćeš li moju vestu? Meni je toplo od veslanja, ne treba mi. A ne, još je lepo veče. Sve večeri su najlepše na svetu. Kada se magla spusti na vodu, mi ćemo odavno biti kod kuće. Gledaj, skoro smo već na obali.

Smešim se. Ti si mu okrenuta ledima, ništa ne slutiš, a ja, ja sam primetila njegovu siluetu na pontonu. On nas čeka, pile moje. Obukao je zelenu jaknu, meku jaknu koju ti toliko voliš.

Evo nas, tu smo. On te uzima. Ljubi nas. Grli nas. Każe: „Selino!“ Kaže malo tiše: „Loro, Loro moja!“ Uzima te na svoju ruku. Prinosi te svome licu. „Loro moja! Selino moja! Devojčice moje. Ženice moje…“

Još te Ijubi. Stavlja drugu ruku oko moga pasa. Trlja svojim nosem tvoj, a zatim ga odmah zavlači u moju kosu. Još jače me grli. Sasvim sam malena, sklapam oči, ne možemo više govoriti, volela bih da se obavijem oko njega zauvek.

Levo od nas, jezero je šapat bez obala. Priljubljeni hodamo po utreniku. Sada se udaljavamo u maglovitom vazduhu večeri, preplavljenim nekim lakim mirisom dima.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: