Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ZAVET SVETOSAVLJA

O četiri brige Svetog Save, koje je imao kao mladi knez, monah, arhimandrit i na kraju, kao prvi sprski arhiepiskop, pisao je Sveti vladika Nikolaj Velimirović. Te brige su ujedno i obrazac srpskog arhiepiskopstva – one se ne mogu brinuti jedna bez druge, niti jedna pre druge, nego ovim redom kako je to činio prvi srpski prosvetitelj, a kako i danas treba da čini svaki Srbin kao svetosavski sin.

 

Celog svog veka, kako je tvrdio Sveti vladika Nikolaj, Sveti Sava brinuo je četiri brige – jednu za drugom, sve prirodnim i logičnim putem. Ove su bile Savine brige:

brige svetog save

prvaza spasenje svoje duše,
drugaza spasenje svoje familije,
trećaza spasenje svoga naroda i
četvrtaza spasenje svih pravoslavnih naroda i ostalog sveta

Prva briga mladoga kneza Rastka Nemanjića bila je briga isključivo o njegovom ličnom spasenju, to jest o spasenju svoje duše. Ta briga odvela ga je u Svetu Goru, gde je proveo punih dvadeset godina u teškom trudu i podvigu oko oslobođenja svoje duše od svih varljivosti ovog metežnog sveta i pripremanja za nevarljivo Carstvo Nebesko.

Druga briga monaha Save bila je briga o spasenju duša njegovih roditelja, braće, bratučeda i cele mu familije. Njegovim uplivom stari Nemanja otpasao je mač i prigrlio krst, pa za sinom otišao u Svetu Goru, gde se i zamonašio i posvetio. A Savina majka Ana, kao monahinja Anastasija, skončala je svoj zemaljski život u svom ženskom manastiru u Toplici. Savinim uticajem braća su se mirila, bratučedi kajali i svi se Nemanjići do poslednjeg trudili da budu Božiji ugodnici, svak na svoj način.

Treća briga arhimandrita i arhiepiskopa Save bila je briga za sav srpski narod, za spasenje naroda kroz nezavisnu Srpsku Crkvu i državu. Što je Nemanja započeo, Sava je dovršio. Ideal Savin bio je: osloboditi Srpsku Crkvu i srpsku državu od svake spoljne vlasti i stvoriti od Srba jedan Božiji narod, tesno satkan i čvrsto sjedinjen u jednom duhu, jednoj veri i jednoj moralnoj i nacionalnoj veličini, slično nekom kamenom monolitu. I ovu brigu Sava je srećno izbrinuo. Bog mu je pomogao, jer “ne bijaše ništa što je ovaj Svetac od Boga prosio a da mu Bog nije darovao”. Blagodareći toj nezavisnosti od sviju osim od Boga, srpski narod je bio osposobljen da stvara i da strada kao retko koji od hrišćanskih naroda… Nezavisnost je slatka, ali nije laka.

Četvrta briga prvog srpskog arhiepiskopa Save bila je briga za sve pravoslavne Crkve i narode. Kao Srbi kada seku badnjak, pa gledaju da drvo padne prema istoku, tako je Sava upravljao svoj narod prema istočnom Hrišćanstvu. On je sa revnošću i žarkom ljubavlju radio na najtešnjem prijateljstvu i bratstvu prema pravoslavnim narodima Balkana, crkvenom i političkom. Narodi Balkana osećali su tu iskrenu ljubav Savinu, pa su ga Grci primali kao svoga Grka, Bugari kao Bugarina, arbanaški kneževi kao srodnika i svoga duhovnika, Rumuni kao učitelja, a Rusi kao svoga zakonodavca (Krmčija). Srbi i Bugari su se žustro otimali o upokojeno telo Savino.

To su te četiri brige, koje je Sveti Sava brinuo celog svog veka, i to najpre jednu po jednu, a docnije sve ukupno.

Nijedna od tih Savinih briga nije zastarela. Sve četiri su aktuelne kako za svakog srpskog duhovnika i državnika, tako i za svakog pravog Srbina uopšte. I sve su, kao što rekosmo, prirodne i logične. Sve se razvijaju u koncentričnim krugovima, a u centru je Hristos Spasitelj. Jer, bez Hrista Spasitelja niko ne može ni govoriti o spasenju, bilo svome bilo ma čijem. Niti, pak ne može iko bez štete preskočiti jedan krug brige, pa preći na drugi.

U svojoj starosti Sava je nosio jednovremeno sve četiri brige. Brinući o vaseljenskoj Crkvi, on nije ni na čas napuštao brigu o svome narodu, o svojim srodnicima na vlasti i o svojoj duši! Sve četiri strune stalno su zvučale u njegovom srcu i umu. Svakoj njegovoj brizi odgovarala je molitva i trud i delanje. Brinuo se neprestano, da sve potrebno ostvari i sve započeto dovede do savršenstva.

Prvo se mora postaviti merilo, pa onda meriti. Nije li srpskom narodu merilo Sveti Sava, kao najviši Hristov sluga u srpstvu i duhovni otac nacije? Ako pristaješ da jeste, Srbine i svetosavski sine, onda pazi, da se ne nađeš lak na tom merilu. A lak ćeš se naći, ako ne nosiš brige Svetog Oca Save!

Ako si učen i školovan i uzdignut na visok i odgovoran položaj, onda se od tebe traži da poneseš sve četiri Savine brige, bez izuzetka. Ako si neuk i prost, tebi se još i može oprostiti ona četvrta, ako prve tri svesno i savesno brineš. Ali, kako će se oprostiti onome ko uzima na sebe samo onu četvrtu brigu, to jest brigu o vascelome svetu, a ne brine ni o svome narodu ni o svojoj deci i roditeljima niti o svojoj sopstvenoj duši?

„Hoće čovo da očisti veliki grad, a đubre mu je u kući i korov oko kuće“.

Kako li će se oprostiti onome ko se naziva nacionalistom (poslenikom kome je na srcu dobro sopstvenog naroda) i patriotom, a brine samo onu treću brigu, brigu o svome narodu, bez brige o duši svoje dece i svojoj? Neće li njegova napuštena deca razvaliti ono što on za narod sagradi. Od ovakvih nacionalista i njihovog zlog poroda narod je mnogo stradao.

Ali ti, kao Srbin i svetosavski sin, koji duhom gledaš dalje od očiju, moraš priznati ne samo da su sve četiri brige Savine neophodne za pravog čoveka, nego da je poredak njihov jedino normalan. Niti se mogu preskakati niti s drugog kraja počinjati.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: