Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Erberto Elder: Vozovi koji idu za Antverpen

VOZOVI KOJI IDU ZA ANTVERPEN

U januaru sam boravio u Briselu, u predgrađu, u jednoj kući iznad železničke pruge. Moja soba se tresla pri prolasku vozova. Bližio se Božić. Nešto je bilo iščezlo, nešto bezazleno u šta se moglo imati poverenja. Možda nada. Nisam imao novca, ni knjiga, ni cigareta. Nisam imao ni posla ni dokolice, bio sam očajan.

 

Zato sam i dane i noći provodio u sobi. Niz prugu, ispod mene, škripali su i tutnjali vozovi koji su možda išli za Antverpen. Mislio sam na Boga dok su vozovi tandrkali na šinama i šištali sasvim blizu mene. Dok su se kretali verovatno putem za Antverpen. Mislio sam na vozove kao što se misli na Boga: s očajničkim nedostatkom vere. Mislio sam i o bogu-vozu – nečemu što nesumnjivo postoji, ali je besmisleno, što odlazi prema neodređenom cilju: Antverpenu – koji verovatno (očigledno) to nije bio.

vozovi koji idu za antverpen

Ponekad sam prilazio prozoru i kroz okna posmatrao prugu. Ali pre no što bi doprele do nje, moje oči susretale su jedno čudnovato drvo – stidljivo ali uporno živo – u obližnjem dvorištu. To drvo me je plašilo: bilo je kao poverenje u mene samog, ili neka još smelija opklada, bolno protivrečna vera u ljude. U ljude? Postoje u meni sve vrline, ali ja sam očajnik. Uprkos svemu, takođe sam i čovek. Sposoban sam da volim. Volim svoju sličnost sa svim ljudima, ali očajavam baš zbog te ljubavi. Zatvoren sam u jednoj sobi. Ne mogu da pušim. Ne mogu da se odmaram. Zamišljam da je moguće napustiti Antverpen pošto se u njega stigne jednim od ovih škripavih vozova.

Antverpen nije konačno odredište. To je grad kao i svaki drugi: sa barovima i maglama, tišinom, ljudima, glasovima, nedokučivom matematikom njihovih umnožavanja i deljenja, prilivom i odlivom slika. U Antverpenu ima prostitutki, postoji jedna unižena ljudska toplina, pijanstvo. I tamo se mre. Možda je neko nekad vaskrsnuo u Antverpenu. Ne znam.

Mesto o kome razmišljam je mučno, uvek mučno.

Na severu postoji reka Šelda. Ako se krene njome, stiže se na more. Već su mi rekli da su ljudi koji se rađaju i žive kraj mora čistiji. Čini mi se da more daje posebnu vrednost mašti, žudnji i poverenju. To je tajanstveno svojstvo duha koje nas uči da se ničemu ne nadamo, da ni zbog čega ne očajavamo. Možda je baš to bezazlenost. Možda bi nam jedino na moru bilo omogućeno da umremo, da umremo onako kako nijednom čoveku nije dato.

Ovaj moj sadašnji život ima oblik kruga i ja se gušim, nemoćan da iz njega iskoračim, s bogom koji tamo postoji, sa Bogom, sa bogom… Vozovi koji neprestano tandrču i škripe. Vozovi koji odlaze. Noću se stalno budim uz tog boga koji škripi. Ali izjutra je moj nedostatak vere još veći i shvatam da nikad neću izaći iz ove sobe i da su vozovi obične misli, kao Antverpen, jedno neodređeno, zbrkano nadahnuće.

Možda bih mogao da osluškujem korake ispred vrata, lake korake koji bi se naglo zaustavili kad bi se moj život, čitav moj život zaustavio. Tada bih postojao sasvim neodređeno, hranjen žestinom neke nade, vezan za nerazgovetno disanje te zaustavljene osobe. Vozovi bi i dalje prolazili. Јa bih pomišljao na ljubavne reči, na bilo šta što se može reći kad nas ogromna usamljenost obdari nepojamnom sposobnošću. Moja bi sposobnost bila vrhunska ljudska sposobnost i morala bi da zadrži, makar svojom tihom snagom, tu osobu pred vratima, na nekoliko trenutaka, na rastojanju od nekoliko nežnih pokreta. Ali bi mi se u tom trenu razotkrila suštinska surovost duha. Mislim da bih želeo jedino neznano prisustvo te osobe iza vrata. Ne bi morala ni da kuca, ni da preklinje, ni da postavlja pitanja.

– Mogu li da govorim? Možemo li da razgovaramo?

Moja jedina hrana je očajanje. Iz jalovog srca crpim svu svoju snagu: verujem da se Bog nalazi u ovoj sobi, u izvežbanom očekivanju bučnog prolaska vozova.

Misao teži severu, onoj ideji koja dovodi u vezu sever sa čistim mrazom, s uzbudljivom vedrinom snega i niskih temperatura. Teži, takođe, putovanju beznadežnom, nepromišljenom, na koje se polazi s neobjašnjivim žarom, kao da se stupa u večnost.

Ali cigareta nemam. Opsednut sam paklenim darom kojim se stvara jedan stil bez vremena i prostora, neko samotničko bratstvo, ljubav uvek na putu.

Moj smisao za tačnost već napamet zna red vožnje vozova koji verovatno (očigledno) uopšte ne idu tamo.

Bog je počeo da me užasava. Moje jedninstvo, pre svega. Јedninstvo zatvoreno i nepomično. Svemir sasvim lepo prolazi i bez mene a užas je nepomućeno nadahnuće do kojeg se može dospeti.

Ne, nikoga nema pred vratima.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280