HAJDUCI U PESMI

Kada i kako su nastale pesme o hajducima u našoj epskoj poeziji

 

Pesme o hajducima

Pesme srednjih vremena (ciklusi hajdučki i uskočki) obuhvataju razdoblje od XVI do XVIII veka.

U XIV i XV veku Turci su zavladali Makedonijom, Srbijom, Bosnom, Hercegovinom i Crnom Gorom. Našu zemlju, dakle, oni su osvajali duže od jednog veka. A kad su je najzad zauzeli, nisu mogli u njoj mirno da vladaju. Pojavili su se novi ratnici u zemlji i van nje. Jedni, iz zapadnih naših oblasti koje su pale pod Turke, uskočili su na austrijsku i mletačku teritoriju i obrazovali zid Od Like do mora koji je dugo odolevao turskim nasrtajima; to su bili uskoci, hrabri branioci mora i čitave Dalmacije i njenog zaleđa. drugi su, počev od polovine XVI veka, postepeno naselili austrijsko-tursku granicu od Like do Banata, takozvanu Vojnu granicu, i svojim grudima sprečili dalje tursko nadiranje u Evropu. A između onih koji su ostali u krajevima pod turskom vlašću mnogi su se borili na taj način što su sačekivali Turke na drumovima ili upadali u njihove gradove i ubijali ih; to su bili hajduci, koji su živeli — uglavnom — na porobljenoj teritoriji (samo katkad na susednoj austrijskoj ili mletačkoj), leti po šumama a zimi kod jataka.

Hajduci i pesme o hajducima

Hajduci

Naši preci odlazili su u hajduke zato što nisu mogli da se pomire sa ropskim životom. Oni su vekovima tražili i očekivali pomoć od neporobljenih evropskih zemalja, u prvom redu Od Austrije i Mletačke Republike, i kad god bi te zemlje zaratile protiv Turaka, oni su listom ustajali i neštedimice prolivali krv. Ali uvek Austrija i Mlečići zaključivali su mir s Turcima ne vodeći mnogo računa o sudbini našeg naroda, i njemu nije ostajalo ništa drugo nego da u neprekidnoj borbi sam osvaja i brani svoje pravo na život. Nosioci te neprekidne borbe bili su hajduci.

Oni su na silu odgovarali silom. Turci su pljačkali, uzimali od naših ljudi hranu, odelo, novac, stoku, otimali žene i decu i prodavali ih kao roblje; hajduci su u zasedama na drumovima sačekivali turske putnike i vojnike (pa i trgovce koji su s Turcima bili u poslovnim vezama), oduzimali im upljačkano blago, zarobljavali ih ili ubijali.

Tako je to išlo od početka XVI veka do kraja turske vladavine.

U toku toga vremena — kako se vidi iz beležaka stranih putnika kroz našu zemlju — hajduci su držali u svojoj vlasti ogromna prostranstva i predstavljali su veliku opasnost ne samo za obične putnike nego i za čitave vojske.

Godine 1526, na primer, odmah posle mohačke bitke, kad je Turska bila na vrhuncu svojih snaga, bosanski hajduci pod harambašom Deliradićem napadali su komoru Husrevbegove vojske pri njenom povratku iz pobedničkog pohoda. Nekoliko godina kasnije u predelu gornjeg dela Drine i Lima bilo je tako mnogo hajduka da su Turci morali stalnim stražama na putevima da obezbeđuju putnike. Godine 1532. hajduci su u blizini Jagodine napadali vojsku Sulejmana Veličanstvenog koja je išla na Beč. Oko polovine XVI veka primećeni su mnogobrojni hajduci na jugoistoku Bosne, u sadašnjoj Vojvodini (gde su se krili u trskama i visokoj travi) i u Srbiji svuda od Beograda do Pirota. Godine 1555. hajduci koji su živeli na levoj obali dunava prešli su reku i u blizini Beograda potukli 150 janičara. Pri kraju XVI veka hajduci su — zajedno sa ustanicima koje su predvodili — pustošili čak i gradove: Vršac, Nikopolj, Ruščuk i dr.

U XVII veku naročito mnogo hajduka bilo je u Srbiji i u Boki. U Srbiji bilo ih je svuda: u okolini Beograda, u Toplici (koja je oko 1623. godine sva bila u njihovoj vlasti), kod Novog Pazara, Pirota, Niša, Paraćina, Batočine, na Kunovici i Ježevici, na Kosovu, na Karadagu, kod Valjeva itd. Putevi su bili prekriveni leševima. Turci su se usuđivali da putuju samo u velikim grupama i sa dobro naoružanim pratnjama. Pri kraju XVII veka hajduci Srbije, pošto su Turci pretrpeli neuspeh u opsadi Beča, digli su narod na ustanak i napravili bezbroj viteških podviga, ali ženjeni cilj nisu postigli: narod je morao da se seli sa potučenom austrijskom vojskom preko Save i dunava i Srbija je skoro pusta morala da dočeka početak XVIII veka.

Boka je postala hajdučko gnezdo u drugoj polovini XVII veka, u doba dugotrajnog mletačko-turskog rata. To su Crnogorci i Hercegovci koji su došli u Boku da zajedno sa Mlečićima ratuju protiv Turaka. Oni su pokazali izvanrednu hrabrost u bojevima na moru i na suvu. U strahu od njih živeli su čak i sarajevski Turci. Sa jednim bosanskim pašom, koji se spustio do Boke, oni su se prosto igrali: ubijali stražare pred njegovim šatorom i najzad mu odveli sve konje iz logora. Ovi hajduci pljačkali su i robili ne samo Turke nego i hrišćanske seljake koji nisu bili raspoloženi za borbu. Surovi, hrabri i vešti ratnici, oni su pripremili narod ovoga kraja za krupne ustaničke akcije na izmaku XVII veka. Oni su, u stvari, započeli borbu za oslobođenje Crne Gore.

U XVIII veku veliki značaj imale su hajdučke borbe u Srbiji. Opustelu zemlju naselili su u toku toga veka Crnogorci, Hercegovci, Sandžaklije, Bosanci n nastavili delo svojih prethodnika iz XVII i huj veka. Hajduci Srbije pri kraju XVIII veka, u doba Kočine krajine, i na samom početku XIX veka, predstavljali su veoma ozbiljnu snagu i odigrali su neobično važnu ulogu u pripremanju naroda na ustanak.

Tako su se Turci za sve vreme svoje vladavine osećali u našoj zemlji kao nezvani gosti. Nisu bili sigurni ni u svojim gradovima, a van njih — na drumovima koji su, najčešće, vodili kroz nepregledne šume — bili su u smrtnoj opasnosti od hajduka. Da bi se zaštitili od njih, podigli su pored puteva niz utvrđenja u kojima su sedela vojnička odeljenja sa zadatkom da štite putnike od napadača. Takva utvrđenja bila su u Pirotu, Beloj Palanci, Nišu, Aleksincu, Ražnju, Paraćinu, Jagodini, Batočini i drugim mestima. Ali to nije bilo dovoljno, te su Turci bili prinuđeni da daju povlastice našem življu koji je stanovao pored drumova: oslobodili su ga raznih dažbina i dali mu oružje, a on je u naknadu za to bio dužan da obezbeđuje prolazak kroz šume. No ovi naoružani ljudi često su išli naruku hajducima, često su se i sami odmetali u hajduke, i svakog časa mogli su da se pretvore u ustanike.

Zato su Turci — da bi zastrašili narod — vršili mnoge i teške odmazde. Uhvaćene hajduke i ustanike nabijali su na konje pored puteva i na drugim istaknutim mestima, a glavama pobijenih kitili su svoje gradove. Tu strašnu sliku videli su u razna vremena turske vladavine mnogi ljudi koji su prolazili kroz našu zemlju. A s vremena na vreme, van sebe od besa, Turci su palili, pustošili, robili i ubijali sve što bi im pod ruku došlo. Kako je to izgledalo, dovoljno rečito svedoči jedan zapis s kraja XVI veka: „U ljuto zimnje vreme svlačiše i nage na zemlji bijahu, a druge nage, svezane za opaše konjske, vucijahu. Ovi biše sasečeni, drugi postreljani. I ne beše mesta gde mrtvi ne ležahu: brda, doline, vrtovi, polja, sve beše tada puno mrtvih telesa. A druge odvodiše u tuđu zemlju i rastavljahu. Beše tada gorko ridanje i plač. Odvodili su druga od druga, brata od brata, sina od oca, majku od sina“. Ali za odmazdu Turci su dobijali odmazdu, osvetnička hajdučka ruka vraćala im je žao za sramotu.
U stalnoj borbi na život i smrt hajduci su često bili vrlo okrutni. Ali drukčiji nisu ni mogli biti, jer su imali posla sa bezdušnim neprijateljem. Prema nasilnicima oni su morali biti nasilnici. Svoj surovi odnos prema Turčinu svaki hajduk mogao je da opravda rečima kojima je Vuk Mićunović u Negoševu Gorskom vijencu napravio razliku između vezira i sebe:

On je hajduk roblja svezanoga,
on je bolji e više ugrabi;
ja sam hajduk te gonim hajduke,
glasnija je moja hajdučina.

I zato što je taj odnos takav muslimanske pesme u kojima se opevaju hajdučki porazi zvuče kao pesme u kojima se proslavljaju eksploatatori i nasilnici, age i begovi.

Naravno, to ne znači da nije bilo i ružnih hajdučkih postupaka. Živeći pod vrlo teškim uslovima u šumi ili kod jataka, progonjeni čak i od austrijskih i mletačkih vlasti (one su za njima slale potere, ucenjivale njihove glave itd.), ugrožavani od domaćih izdajica, oni su u izvesnoj meri morali postati divljačni I otud je razumljivo što su se meću njima mogli naći i takvi ljudi kao što je u pesmi onaj Pletikosa Pavle koji ubija nedužne svatove. Ali, sa druge strane, da su se hajduci držali „viteškog“ načina borbe, bili bi onemogućeni na samom početku svoga postojanja i u tome slučaju ne bi bilo ni ustanaka i Turci bi mirno vladali nad mirnom rajom.

Zanimljivu belešku o hajducima ostavio je Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rječniku: „Narod naš misli i pjeva“ — kaže Vuk između ostalog — „da su u nas hajduci postali od turske sile i nepravde. da rečemo da gdjekoji otide u hajduke i bez nevolje, da se nanosi haljina i oružja po svojoj volji, ili kome da se osveti, ali je i to cijela istina da što je god vlada turska bolja i čovječnija, to je i hajduka u zemlji manje, a što je gora i nepravednija, to ih je više, i zato je među hajducima bivalo kadšto najpoštenijih ljudi, a u početku vlade turske jamačno ih je bilo i od prve gospode i plemića… Hajduci ljeti žive po šumi i dolaze jatacima te se hrane, npr.: dođu kome na večeru pa im onaj da što te ponesu u torbama što će jesti do sjutra naveče; a kadšto ih jatak namjesti gdje u šumi pa im nosi i ručak i užinu. Kad dođe zima, oni se rastanu i otidu svaki svome kakom prijatelju na zimovnik, ali najprije ugovore kad će se na proljeće i gdje sastati. Na zimovnicima gdjekoji leže danju po podrumima ili po drugijem zgradama, a noću se časte i pjevaju uz gusle, a gdjekoji preobučeni u proste haljine čuvaju stoku kao sluge. Ako koji u određeno vrijeme na ročište ne bi došao, društvo ide te ga traži, pa ako bi se dogodilo da jatak hajduka na zimovniku izda ili ubije, to svaki hajduci gledaju da osvete makar i poslije pedeset godina. Hajduci u naše vrijeme u Srbiji nosili su najviše čohane plavetne čakšire, donje na nogama čarape i opanke, gore čohane đečerme i koporan, gdjekoji i dolamu zelenu ili plavetnu, a povrh svega kupovni gunj; na glavi ili ćelepoše ili fesove ili svilene kape kićenke, od kojijeh su svilene kite visile s jedne strane niz prsi, i koje je osim njih slabo ko nosio; vrlo su rado nosili na prsima srebrne toke, a koji ih nijesu mogli nabaviti, oni su mjesto njih prišivali srebrne krupne novce; od oružja imali su dugu pušku i po dvije male i veliki nož.

U Srbiji je za vlade turske gotovo u svakoj knežini bio po jedan buljubaša (Turčin) sa nekoliko pandura (među kojima je bilo i Srba i Turaka) koji su gonili hajduke, a kadšto, kad bi se hajduka mnogo pojavilo i stali bi često ubijati i otimati, podizali su Turci i narod sav u potjeru, i premda su ih gdjekoji ljudi u društvu tjerali i tražili a kod kuće ih po zgradama i po šumama krili, opet se kadšto događalo da su ih hvatali i ubijali: koga ubiju, onome panduri odsijeku glavu i odnesu je u grad, te se na kocu metne na beden, a koga Turci živa u ruke dokopaju, onoga nabiju na kolac. A kad ni potjera ne može ništa da im učini, onda Turci iziđu na teftiš, tj. kakav veliki starješina turski iziđe s podosta momaka u narod, pa zatvorom, bojem i globama nagoni kmetove i rodbinu hajdučku da se traže hajdučki jataci i da se hvataju hajduci (a osim teftiša u hajdukovu rodbinu i u ženu i djecu, ako ih ima, nije niko dirao, nego su kod svojijeh kuća življeli na miru). Teftiši su osobito bivali poslije ratova, kad mnogi ljudi od straha turskoga pobjegnu u hajduke… Hajduci drže svoj zakon, poste i mole se bogu kao i ostali ljudi, i kad koga povedu da nabiju na kolac, pa ga Turci ponude da se poturči — da mu oproste život, on psuje Muhameda dodajući: „Pa zar poslije neću umrijeti?“ Hajduci se svi drže za velike junake, zato u hajduke slabo smije i otići onaj koji se u se ne može pouzdati. Kad koga uhvate i povedu da nabiju na kolac, ponajviše pjevaju iza glasa, pokazujući da ne mare za život. I predani je hajduk svagda slobodniji n otreseniji od drugijeh ljudi, ne da na se nikome, i svak ga se pribojava. Kadšto po dva i po tri hajduka povežu i poharaju mnogo više ljudi; ali kadšto i oni udare na čudo gdje se ne nadaju…“

U pesmama hajdučki život je — uglavnom — verno predstavljen. Pojedini događaji, pa čak i ličnosti, izmišljeni su, ali su istinito prikazana turska nedela i otpor koji je narod pružao preko svojih najborbenijih predstavnika. Narodni pevač je sačuvao istinu o tome kako su Turci skupljali harač, kako su udarali na ženski obraz, kako su ljudima otimali imovinu, kako su izmišljali svakojake strašne muke da bi raju naterali na poslušnost. Ne manje istinito prikazao je narodni pevač različne trenutke iz hajdučkog života: odmetanje u goru, organizaciju družine, ulogu harambaše, način borbe (uhođenje, napad iz busije itd.), sastajanje u proleće („Đurđev danak — hajdučki sastavak“) i rastajanje u jesen („Mitrov danak — hajdučki rastanak“), pobede i poraze.

Ono što naročito karakteriše hajduke jeste izvanredna otpornost u svim prilikama. Malobrojni prema turskoj sili, oni su morali da se bore i pameću, da se snalaze i dovijaju na najrazličnije načine, da budu oprezni, lukavi, ali iznad svega morali su bigi hrabri i izdržljivi, spremni da vedro podnose umor, glad, žeđ, rane, najteža mučenja. Zato se u pesmama tako često i naglašava da hajduk može biti samo čovek naročitog kova, čovek koji je kadar „stići i uteći i na strašnu mjestu postajati“,

čovek kom je kuća divan-kabanica,
mač i puška — i otac i majka,
dva pištolja — dva brata rođena;
koj’ se rani mačem po krajini
kao soko kril'ma po oblaku…
koj’ od rane jaoknuti neće,
pored sebe uplašiti druga.

I nije bilo muke koju takvi ljudi ne bi podneli radije nego ropstvo. Glad, žeđ, hladnoća, sve je bilo lakše nego služenje Turčinu. Jedna žena, koja se odmetnula zbog turskog nasilja, ovako opisuje svoje mučenje u šumi:

Hodih mlada po gori zelenoj,
pasoh travu za petnaest dana,
pasoh travu kakono i srna,
i ne viđeh leba zalogaja.

Hajduke je — kako kazuju mnoge pesme — krasila najlešpa drugarska ljubav. Ranjenog druga nisu ostavljali na bojištu, nego su ga iznosili i vidali mu rane. Na prevaru ubijenog druga svetili su kad-tad. Izdajnika je uvek stizala osvetnička ruka. Neprijatelja se nisu plašili. Ako bi mu pali šaka, ćutke su podnosili najsvirepije muke, kao Mali Radojica n stari Vujadin. Za neprijatelja nisu imali milosti. Ali se dešavalo i to da su ponekom Turčinu poklanjali život — da priča kako su Turci izginuli. U izvesnim slučajevima uzimali su otkup za zarobljene Turke i puštali ih, ili su ih menjali za svoje drugove koji su zapali u tursko ropstvo, a ponekad su ih prodavali Latinima, kao što je učinio Vatrica Stjepan sa pašom Podgoricom, koji mu je bio oborio kulu i zarobio ženu:

Kad on viđe pašu Podgoricu,
proreza mu zelenu dolamu,
pa ga uzja kako i paripa,
odjaha ga gradu dubrovniku,
pa prodade njega u Latine,
u Latine, za meke rušpije,
neka vuče po moru galije.

Hajdučka pesma pominje kao borce ne samo muškarce nego i žene, pa čak i decu. Takvo jedno junačko dete je nejaki Stevan, koji je bio dovoljno hrabar da ukrade noževe, ali nije bio dovoljno snažan da njima lako preseče veze na rukama svoga oca Grujice Novakovića, koga su Turci svezali:

Al’ detetu nevolja golema:
noži teški, a dete nejako,
jedva nože dovuče do babe,
oberučke jedva podignuo,
pa povuče nože po konopcu,
te preseče na ruku konopce,
poseč’ Gruju po desnici ruci;
iz ruke mu crna krvca pođe.
Pisnu dete kano guja ljuta:
„Jao babo, poseko ti ruku!“
A besedi Novaković Gruja:
„A ne boj se, Stevo, čedo moje!
Krv ne ide iz babine ruke,
nego ide krvca iz konopca“,

Mnogobrojni su i raznoliki hajdučki likovi koji su sačuvani u narodnoj pesmi. Oni imaju mnogo zajedničkih crta sa junacima iz starijih vremena, ali imaju i neke potpuno nove osobine koje su u skladu sa drukčijim uslovima i načinom borbe. Najizrazitiji hajdučki likovi su: Starina Novak, Grujica Novaković, Kostreš harambaša, stari Vujadin, Mali Radojica, ljuba hajduk-Vukosava.

Starina Novak je istorijska ličnost, poznati hajdučki harambaša iz druge polovine XVI veka. U pesmama on katkad ima prezime Debelić; međutim, Debelić Novak je sasvim druga ličnost, koja je živela čitav vek ranije. Nadimak Starina, kako se misli, u vezi je s tim što su ga njegovi hajduci kao svoga starešinu zvali babo U izvorima on se pominje i kao Baba Novak. U pesmama on je kadar da stigne i prestigne, i ne boji se „nikoga do boga“. Četrdeset godina čuva „druma kroz planinu“ i otima oteto blago. „Oči su mu dvije kupe vina, trepavice od utine krilo.“ Od siline njegovog glasa otpada lišće s gore. Njegovoj sablji ne izmiče niko:

Što propušća deli-Radivoje,
dočekuje mladi Tatomire:
što uteče mladu Tatomiru,
dočekuje dijete Grujica;
što propusti dijete Grujica,
to dočeka Starina Novače.

Na carskom drumu, sa sabljom koja nikog ne propušta, on deluje kao božanstvo osvete.

Grujica Novaković — po potpunosti svoga lika, po bogatstvu crta, naročito po svojoj nadmoćnosti, čiji su izvori ne samo u fizičkoj snazi nego i u bistrini uma — najviše se približuje Marku Kraljeviću. On je svemoćan, skoro nepobediv, svuda prisutan, lake ruke. On je jedan od naših najvedrijih junaka. Narodni optimizam dostigao je u njemu najviši stepen. Pesme o njemu za vreme turske vladavine imale su, svakako, izvanrednu podsticajnu moć.

Kostreš harambaša je najizrazitiji tip neumoljivog sudije. On pljačkašima udara sramotno obeležje — da se izdaleka vide i svuda poznaju. Samo njegovo ime ispunjava turska srca samrtnim strahom. Duboko u planini „sedi na drumu široku“ I drži pušku preko krila. Liči na kip osvete koji oživljuje samo u trenutku kada se približe Turci. Njegove reči upućene turskoj poteri opore su i odsečne kao udarac nožem. Ne zna se da li je mračnija gora koja mu je dala utočište ili on koji čuva šumsku slobodu, jedinu u toku vekova.

Mijat Tomić (poznati hajdučki poglavica iz XVII veka) u pesmi je onaj čovek koji je „od gladi crnu zemlju jeo, a od žeđi s lista vodu pio, dok je junak družbu sakupio“. A kad je to postigao, počelo je tursko blago da silazi u njegove džepove i vatra da proždire zulumćarske čardake. Nežna srca prema jagnjetu koje je ostalo bez majke, on je bio bezdušan prema nasilnicima.

Stari Vujadin i Mali Radojica imaju ulogu pobednika na mukama, ali svaki na svoj način. Vujadin je miran, ozbiljan, nepokolebljivo rešen. Prebijenih nogu i ruku, on se podsmeva Turcima koji bi mu za priznanje ostavili oči. On s ponosom ceo umire da bi ceo ostao čovek pred drugovima i prijateljima. — Mali Radojica nije manje hrabar, a mnogo je vitalniji, jedan od najvitalnijih tipova u našoj epici, prožet bezgraničnom verom da može i da mora ostati živ, živ i slobodan. — U vreme borbe s Turcima i jedan i drugi služili su kao uzori i kao opomena kako treba da se drže časni ljudi.

Ljuba hajduk-Vukosava je vedra junakinja, nadmoćna i umom i srcem. Ona ne tuguje, nego se bori i pobeđuje. Ona je živi primer ženskog junaštva u mučnoj istoriji naše zemlje. Sakrivenih kosa ispod kalpaka i nedara ispod dolame, naoružana oružjem i ljubavlju i mržnjom, ona je ovaploćena želja narodna da sve što živi i što je u življenju ugroženo stupi u borbu za slobodu.

Iako je ropstvo bilo dugotrajno i teško, narod je uporno verovao u oslobođenje i borio se za njega. Ta vera se prenosila od oca na sina, sa pokolenja na pokolenje, i iz veka u vek bivala sve snažnija, vedrija i stvarnija. Osvajač je sve nemirnije živeo u našoj otadžbini. Smrt ga je vrebala sa svake strane: u gori, na polu, na putu kod kuće, kad je usamljen i kad je u društvu, po mraku i po danu. Osvajaču se mnogo puta moralo učiniti da udarci na njega padaju i iz našeg neba, da se i naše planine kreću protiv njega, baš onako kao što pesma govori:

Vedro beše, te se naoblači,
iz oblaka tiha rosa na'đe.
Iz nje pada studeno kamenje,
ono bije po taborah Turke;
ne uteče druga nikakvoga,
ni da kaže kako s’ poginuli.
Ustavi se na istoku sunce,
a i sjajan mjesec na zapadu:
presušiše vode šedrvani,
ustavi se Šarac, voda ladna,
a potrese zemlja po Stambolu,
bijele se zadrktaše kule,
a stresoše četiri planine…
Sve se crnoj zemlji pokloniše
i pođoše na Stambola grada.

U hajdučkim — i uskočkim — borbama prekaljivale su se narodne snage. U tim borbama rasla je narodna vera u pobedu nad vekovnim dušmanima. Iz tih borbi sirotinja raja ušla je u veliku bunu iz 1804. godine, u bitke na Ivankovcu i na Mišaru, u prvi i drugi ustanak, kojima su zauvek raskinuti turski okovi.

Antologija narodnih junačkih pesama