Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

DIMITRISOV IZLET

Za Dimitrisa stvari danas nisu bile jednostavne. Majka mu je dockan dolazila, susetke nije bilo kod kuće, vreme je prolazilo, a uz sve to je sutra ujutro u sedam morao biti spreman, čiste đačke uniforme i sa zavežljajem hrane u ruci. Za hranu se nije mnogo sekirao – „šta drugi zna šta jedeš a šta ne jedeš”, – ono što ga je brinulo bila je uniforma.

 

„Skup će biti u školskom dvorištu. Svi da ste došli čisti i u redu, svaki sa korpicom hrane.”

dimitrisov izlet

I pogled učitelja, dok je govorio „da dođete čisti”, pade tačno na Dimitrisovu uniformu.

Šta bi se sve to Dimitrisa ticalo da mu majka stiže ranije. Lepo bi mu oprala uniformu i on bi prvi i najuredniji stigao sutra u školu.

Ali ona je dolazila kasno iz fabrike i dok stigne kući – smrkne se. Kad će stići da je opere? A ako se ne osuši? Dimitris zbog briga razrogači oči. Ceo je mesec čekao na ovaj izlet i on mu se činio nešto vrlo veliko. A zar i nije bio?

Drveće, zelena trava, potoci koji teku, vetar, brdo, sloboda.

Prevrtanje i skakanje, uzvici i učitelj, tamo napred, koji te gleda i ništa ne govori – nе vuče te za uho i ne odbrojava tih osamnaest vrućih pecki po dlanu.

I najčudnije – da se smeje!

Ali to se zaista desilo, to što Dimitrisu nije išlo u glavu iako su pričala druga deca koja su lani išla na izlet sa učiteljem. Panucos se i zakleo. „Učitelj se smejao! Istinu ti govorim, tako mi krsta!” – i Panucos ljubi krst koji je prstima napravio. „Učitelj se smejao! Videli smo svojim očima!”

I Dimitris se seti učitelja koji u razred ulazi svakog dana natušten i ljut, kao da je od oca svako jutro dobijao batina.

Ne seća se da ga je video da se ikad nasmejao.

„Zašto je Herakle pobio čudovišne kokoške iz Smimfalide?“

„Da bi jastuke napunio perjem” – viče Panucos.

Deca se nasmejaše, ali učitelj skupi obrve. Ljutit siđe sa katedre i Panucos dobi takav šamar da svi zanemeše.

Samo se na Zakitinosa nije srdio – valjda zato što je bio dobar učenik i sve govorio po redu:

„I Bog prokle prve ljude i reče Adamu da će svoj hleb zarađivati u znoju lica svoga.“

Učiteljeve obrve se razvukoše i lice mu posta blaže.

„…A ti, zmijo, da budeš prokleta i da se do vjeki vjekova vučeš na svom trbuhu.”

– A na čemu je pre toga išla? – upitao je jadni Dimitris te i sam dobio svoje.

I da ti se Panucos zakune da se ovaj učitelj smeje! Da to vidiš pa da ne poveruješ!

Vreme je prolazilo i Dimitris se nije mogao smiriti. lzađe u dvorište i uputi se susetki.

Na pragu je sedela jedna mala i sa apetitom jela hleb.

– Filice! E, Filice! – povika iz daljine, – je li došla majka?

Filicina majka je bila prijateljica i često se o Dimitrisu starala u odsustvu njegove majke. Na nesreću, danas ni nje nije bilo.

– Što će ti? – upita mala.

To i to, ispriča Dimitris.

– He, zar ti ja ne bih mogla oprati uniformu.

– Znaš da pereš?

Samo je još to nedostajalo – da i Filica zna da pere! Ali opet, šta znaš? Ove devojke su vešte, znaju mnoštvo stvari koje mi muškarci ne znamo!

– Daj, pa ćeš videti!

Dimitris se odluči, za tren svuče uniformu i dade je Filici. Ona je ozbiljno uze i pođe prema česmi. Česma je bila zatvorena i nije se lako otvarala. Ali, Dimitris je bio muškarac – okreni obrni i otvori је.

– Ti drži ispod česme a ja ću prati.

Voda je živo tekla. Pokvasi ih od glava do nogu, ali ko bi još o tome vodio računa – oboje su bili udubljeni u posao.

Posle je iscediše rukama i izgužvanu obesiše na konopac.

Oduševljena Filica podeli hleb na dvoje i oboje sedoše na prag.

Filica još nije išla u školu i Dimitris joj je izgledao učen. Da bi je zabavio, poče imitirati učitelja. Podiže se i isprsi, šepureći se nadu se koliko je mogao i pošto dobro zatvori nozdrve sa dva prsta da bi što bolje podražavao glas učitelja, poče da viče:

„Tišina, molim! Danas ću vam govoriti o trećem Heraklovom čudu, o čudovišnom vepru iz Erimantiona.”

Filica nađe da je vrlo zabavno kako Dimitris kroz nos kaže „Erimantion” te i sama zatvori nosić i viknu: „Erimantion! Erimantion!”

Ali ubrzo se zamori, obrazi joj se zažariše, zabole je nosić, te ponovo sede na prag.

Dan prođe i smrači se. Jedna po jedna počeše se pojavljivati zvezde.

– A zašto služe zvezde, Dimitrise? Je li ti to rekao učitelj?

– Učitelj? Šta može učitelj znati o tome?

Dimitris ponovo dohvati svoj nos: „Zvezde se dižu sa istoka a zalaze sa zapada”, ne „Zalaze na zapadu”. Ne, ne, ni tako nije! Stani da vidiš kako to kaže: „Zvezde se dižu na istoku a zalaze na zapadu.” Da, tako to kaže.

– A šta znači „dižu na istoku a zalaze na zapadu”? Ti to razumeš?

– Ja mislim da je pravilno to – da čim se smrkne, Bog pali na nebu jednu po jednu lampicu da bi ptičice videle da se vrate u svoja gnezdašca. Ove božje lampice su zvezde!

Pogleda uprtih u nebeske dubine, deca su brojala lampice sve dok ne pozaspaše.

Idućeg jutra je susetka gunđala zbog piske, vike i smeha dece koja su nestrpljivo čekala u dvorištu davno pre zakazanog vremena.

– I gde su im drugih dana bile ove ruke i noge sa kojima danas ne znaju šta će da učine? – razmišljala je sa prozora i posmatrala raspoloženje dece.

Svako dete koje je ulazilo prihvatalo je viku i zadirkivanja ostalih.

– O, zdravo, Jorgaki! Jesu li ti danas obukli babinu tuniku?

Jorgakis, koji je nosio jednu široku i predugu belu bluzu sa kajišem okolo, sav pocrvene i podiže bluzu da im pokaže da nosi pantalone.

Većina dece je imala tek oprana odela, ali neka su došla i sa svojom svakidašnjom odećom te su najviše i bila zadirkivana.

– Ne stoje ti ružno tatine dokolenice! — reče jedno suvonjavo visoko đače drugom, usukanom detetu koje je nosilo duge i široke pantalone koje su ga progutale. Ono ne razumede i zbunjeno posmatraše. Zašto mu kaže da su očeve kad su bile starijeg brata?

Uskoro stiže i Panucos, ali nije kao obično bio nasmejan i spreman na nestašluke.

Uđe ozbiljan i ćutljiv, sa teškim zavežljajem u ruci, i pokaza da šale danas ne prima. Povuče se pravo u jedan udaljeni kutak dvorišta i ne uze učešća u vici i zadirkivanju dece.

Svečano otvori svoj zavežljaj, zavuče ruku unutra, a posle obliza prste, jedan po jedan, po redu. Majka mu je bila stavila jedan dobar komad baklave te su Panucosove misli na nju bile usredsređene.

Uskoro se široko otvoriše drvena vrata i pojavi se veliki autobus koji će ih uzeti.

U istom trenutku pojavi se i učitelj koji naredi da se penju.

Deca nagrnuše sva odjednom i sa smehom i grajom ukrcaše se u autobus. Učitelj uskoči poslednji do šofera i autobus krenu. U početku polako, posle brže; gust oblak prašine se podiže sa puta i zakloni autobus koji punom brzinom odjuri gore prema širokom putu na kome se izgubi. U istom trenutku stiže i zaduvani Dimitris iz drugog pravca. Nosio je čistu uniformu, ali izgužvanu, onakvu kakvu je Filica sinoć posle ceđenja bila raširila. U džepu je imao i svoj hleb, ali se na drumu priseti da je učitelj bio rekao: „i svaki sa korpicom hrane.”

Ako ga sad vidi bez korpice – opet će ga možda vratiti kući?

Dimitris nije gubio vreme – izvadi maramicu, prostre je na put, stavi svoj hleb u nju, veza krajeve i držeći za čvor svoj zavežljaj – zavežljaj ili korpica ista je stvar – potrča radosno prema školi.

Sada mu ništa nije nedostajalo.

Kako će se lepo provesti! Njegov zavežljaj niko neće primetiti.

Tako uvezan, izgledao je nabrekao kao da je u sebi imao sve stvari ovoga sveta; mogao je da ima unutra i kolača, i voća, i sira!

Stiže pred školu.

Bogorodice devo! Vrata su bila zatvorena odozgo do dole! I takva tišina, kakvu Dimitris nikad nije osetio! Kao da je odjednom ceo svet pomro i ostao samo on!

Sledi se i dah mu zastade.

Pogleda oko sebe – nikog! Samo je susetka stajala na prozoru i posmatrala ga.

– Zakasnio si! – doviknu mu.

– Zakasnih… – reče Dimitris.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: