Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

TEŽAK GREH

Poučna priča o jednom kačaru koji je doživeo da ga stigne kazna za tvrdičluk. Njegova mržnja prema ubogima i sirotinji kažnjena je nošenjem bureta na sopstvenim leđima, dok god ga ne napuni vodom. Jedino pokajničkim suzama ovo bure je moglo da bude puno.

 

Nekada je u jednom gradu živeo jedan bogat kačar po imenu Franc. Njega su svi prezirali zato što je bio velika tvrdica. Jednoga dana, pravio je on bure, od četrdeset do pedeset litara i pevušio je pesmu, misleći na novac, koji će dobiti za bure.

kazna za tvrdičluk

Pogledavši prema ulaznim vratima, Franc je odmah prestao da udara čekićem po dugama. Jedna stara pocepana sirotica stala je na vrata i gledala ga preplašeno.

– Šta tražiš ovde, gadni stvore, vuci se odavde! – dreknuo je Franc prezrivo.

– O, gospodine, umirem od žeđi, daj mi malo vode da pokvasim usta – molila je sirotica.

Tornjaj se odavde – proderao se kačar – dok te nisam premlatio!

Tada se desilo čudo. Sirotica se odjednom preobratila u ženu anđeoske lepote, obučena u skupocene haljine i umesto grubog štapa, držala je zlatnu grančicu. Obraćajući se kačaru, ona mu ozbiljnim tonom izreče sledeću presudu:

“Pošto si toliko nemilostiv prema nesrećnicima i ne saosećaš njihove patnje, bolesti i stradanja, i usled odvratnog tvrdičluka otkazuješ da učiniš i najmanju milost, to si od danas osuđen da to bure nosiš na leđima sve dotle, dok ga ne napuniš”.

Posle ovih reči, žena je iščezla. Neka neodoljiva sila prinudila je kačara da uzme bure na ramena i da sa njim pođe na veliku reku. Spustio je bure u reku da se napuni vodom. Ali kad ga je izneo, bure, uprkos njegovoj sopstvenoj jačini, nije moglo da zadrži vodu. Franc pretrnu od straha. Ponovo je spustio bure u reku da se napuni. Ali kad ga je izvadio, ono opet nije zadržalo ni kap vode.

Kačar, preplašen, očajan i zbunjen svim tim, zgrabi bure i pođe neznano kud. Tako je skitao po gradovima i selima, po planinama i dolinama, noseći prazno bure. Na mnogo reka i izvora je pokušavao da ga napuni, ali bez uspeha – bure je uvek ostajalo prazno. Kao lud, sa iskrivljenim licem, sa razrogačenim očima hodio je on, gonjen nepoznatom silom. Seljaci su izbegavali susret sa njim, a psi lajali za njim…

Jedne lepe letnje noći kačar se zaustavio kod jednog jezera. Drveće i cveće mirisali su! Jedan slavuj zapevao je u zelenom dubu. I Franc, očajan, počeo je da upoređuje to blaženstvo, taj raj u prirodi, sa svojim neprestanim duševnim stradanjem.

– O, Gospode – jadao se on – šta sagreših, te sam toliko kažnjen? Da li zbog toga, što sam otkazao čašu vode prosjakinji?

Kod ovih reči, čuo se iza njega glas, koji mu je govorio:

– Ne, France, ti si kažnjen zbog odvratnog tvrdičluka: kažnjen si, jer ti nedostaje ljubav i milost prema bližnjima.

Nesrećnik je saznao svoj veliki greh, pokajao se i gorko zaplakao. Niz njegove mršave obraze potekao je potok suza, od kojih je jedna kanula u bure. I, o čuda! Bure se odjednom napunilo, što je značilo, da je Francu oprošteno.

Obuzet radošću vratio se srećan kući. Ubuduće je postao najusrdniji dobrotvor i ljudi su ga nazivali “dobri kačar”.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: