Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

GNEVNE OSVETNICE

Prema narodnom verovanju, babice su nesmirene seni žena koje su preminule tokom trudnoće ili porođaja. Ljudsko oko ne može da ih vidi, već ih spoznaje kroz posledice njihovog delovanja kao što su bolest, težak porođaj ili moguća smrt novorođenčeta. Teraju ih basmama koje baju bajalice. Protiv babica dobra zaštita je i crvena boja, pa se detetu oko ruke ili vrata veže crveni končić. Ako su porodilju već napale babice jedan od lekova je kupanje.

 

Babice su nesmirene seni žena koje su umrle u trudnoći ili pri porođaju. One onda lutaju, gnevne i nespokojne, stalno vrteći, važući i odmeravajući sa svih strana jednu te istu misao – kako se to dogodilo da im je život oduzet upravo u trenutku kada je trebalo da podare novi život, kada su se vezale za njega, kada su ga zavolele, još nerođenog? Nema odgovora na ovo pitanje, pa čak iako ga potražimo u zamršenom kolopletu života i smrti, gde ove samo naizgled suprotstavljene sile hrane jedna drugu.

babice

Babice su, kao što rekosmo, gnevne, a u gnevu nema pomirenja. Zato se one svete i iskaljuju svoj bes na najranjivijima, nad onima koje su iste kao one nekad, iscrpljene porođajnim bolovima, odlivom krvi i snage, nad novim majkama i nad najnesposobnijim, najnemoćnijim bićima na svetu – nad njihovim bebama.

Babice se ponegde zamišljaju kao stare žene, odevene u crno, raspletenih kosa, a drugde pak kao devojke u beloj odeći, koje se uvek pojavljuju u grupi. Kažemo zamišljaju, jer ih niko nikada nije video. Čovek ne može da vidi babice, on može da ih spozna tek kroz posledice njihovog delovanja, a to su bolest trudnice ili porodilje, težak i dug porođaj, obolevanje tek rođenog deteta i, u krajnjem ishodu, možda smrt.

Dejstvo babica bilo je vremenski ograničeno. One su imale moć samo tokom porođaja i četrdeset dana nakon njega. Negde su ih zvali i noćnicama, jer su se pojavljivale samo noću i kao sva noćna bića plašile su se svetlosti. Zato je kraj porodilje uvek morala da gori neka sveća ili da se ne gasi vatra na ognjištu. Svetlost je trebalo da štiti porodilju, ali nije smela da prodire napolje, u noć, koja je carstvo babica, pa su se zato prozori zamračivali. Majka i dete bili su sigurni u svom svetlosnom krugu samo ako svetlost ne zadire u tamni prostor babica.

Pri samom porođaju, kada su majka i dete posebno ranjivi, dobro je da neka bajalica šapće basme protiv babica. Basme se prenose s kolena na koleno i nikome se ne kazuju, osim kad se baje. Evo jedne basme iz Aleksinca:

Zemljo bogomajko,

Dadoh glavu za glavu,

Dadoh telo za telo,

Dadoh zlato za zlato,

Otkupih roba od groba,

A podlogu u zalogu.

U ovoj basmi, čije reči nisu jasne ni samoj bajalici, već ih je ona naučila napamet, uzdajući se u njihovu snagu, isto se kupuje istim. Ona govori da u životu niko nije na dobitku i da je dobro ako mu se vrati samo onoliko koliko da. I podloga i zaloga su jedno te isto, a zemlja je osnov, podloga i zalog svemu, pa se, na kraju, sve vraća njoj kao bogomajci. Šteta je što je ova lepa basma, ovako zapisana i objašnjena, izgubila svoju moć.

U nekim krajevima se nakon rođenja deteta sedam noći zaredom, najopasnijih noći, oko porodilje i deteta okuplja rodbina, komšije i seljani. Oni se vesele, prepričavaju šale, smeju se i pevaju. Smeh, pesma i glas odlike su ljudskog sveta i njima ljudi označavaju, štite taj svoj svet, nasuprot onog sveta iz kojeg dolaze babice, gde je sve nemost i tišina.

Kad čovek dolazi na ovaj svet, i kad odlazi iz njega, on ne sme biti sam. Dolazak je propraćen veseljem i grajom, a odlazak šapatom i mrmljanjem, kojim se odlazeći polako priprema za konačnu tišinu i muk.

Protiv babica dobra zaštita je i crvena boja, boja života. Zato se detetu oko ruke, ili vrata, veže crveni končić, a majci se crvenom vunom uplete uvojak kose sa desne strane.

Ako su porodilju već napale babice jedan od lekova je kupanje. Iz devet bašta uzberu se po tri velika žuta cveta i tih dvadeset sedam cvetova se stavi u bakrač sa vodom. Tu se još doda bosiljak (Ocimum basilicum), miloduh (Ligusticum levisticum) i zdravac (Geranium macrorrhizum). Sve se to prekrije ženinom košuljom i ostavi da prenoći. Sutradan ujutru, dok dan još napreduje, stare žene tom vodom kupaju porodilju, okrenutu ka istoku, ali ne u kući, već negde na livadi ili u polju.

Ako je žena isuviše slaba da bi je vodili po poljima i posipali vodom, onda se nađe paučina sa tri opustela salaša i po jedna slamka i po jedno pero iz tri napuštena gnezda, sve se to pomeša i predveče baci na žar i dimom te smeše kadi se porodilja.

Odlomak i ilustracija iz knjige „Prognana bića“ Milenka Bodirogića

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: