Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

KRVLJU OBOJEN DUD

O nesrećnoj ljubavi dvoje mladih, mnogo pre Šekspira i njegovih Romea i Julije, govori antički mit o Piramu i Tizbi, kog je zapisao rimski pesnik Ovidije u delu „Metamorfoze“.

 

U tradiciji starog Vavilona, dud simbolizuje lošu sreću u ljubavi. On se pojavljuje u mitološkoj priči o Piramu i Tizbi. Prema ovoj legendi, u stara vremena plod ove biljke bio je potpuno beo. Promena u boji desila se kao posledica tragične ljubavne priče.

mit o piramu i tizbi

Piram i Tizba od detinjstva su se voleli i živeli jedno pored drugog. Njihovi roditelji bili su u svađi i nisu im dozvoljavali da se viđaju. Zato im je jedina mogućnost komunikacije ostala mala, neprimetna pukotina na zidu između njihovih kuća, za koju su znali samo njih dvoje. Jednog dana, poterani silnom ljubavlju, dogovore se da se noću iskradu iz kuća i sastanu van grada, kod jednog izvora ispod velikog stabla belog duda.

Na dogovoreno mesto prva je došla Tizba. Dok je čekala Pirama, iz šume je naišla lavica krvlju uprljanih čeljusti, jer se vraćala iz lova. Uplašivši se, Tizba pobeže u obližnju pećinu, ali je u begu izgubila plašt kojim je bila ogrnuta. Lavica, kada se napila vode sa izvora, pronađe plašt i iskida ga okrvavljenim zubima. Piram, koji je stigao odmah nakon toga, ugledavši na tlu poderan i okrvavljen Tizbin plašt sa utisnutim tragovima lavljih zuba, pomisli da je Tizbu ščepala i pojela lavica. On poče da okrivljuje sebe zbog njene smrti. Piram je legao pod stablo duda sa belosnežnim plodovima, potegao svoj mač i zario ga sebi u grudi. Krv je šiknula naviše tako da je sve plodove belog duda obojila u crveno.

Kada je Tizba skupila hrabrost da se vrati iz pećine, verujući da je lavica konačno otišla, više nije videla drvo sa belim već sa crvenim plodovima, a ispod njega svog dragog Pirama mrtvog. Krenula je da čupa kosu i roni suze, mešajući ih sa njegovom krvlju. Skrhana bolom i sama u tom trenutku odluči da pođe u smrt.

Pozvavši bogove, obratila se svom i Piramovom ocu, proklinjući ih što im nisu dozvolili da se vole, ali da im bar mrtvima dozvole da budu sahranjeni u istom grobu. Legenda kaže da je tada Tizba zaklela i dud pod kojim je ležao njen dragi, rečima da „čuva taj krvavi znak i da mu plod uvek bude crven, kao uspomena na dvostruko ubistvo“.

Od tada su, prema ovoj legendi, krvavocrveni plodovi dudovog drveta postali sećanje na nesrećnu ljubav dvoje mladih.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: