Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

„Nepomirljive razlike“ – za pravoslavlje ovo nije razlog za razvod

MUŠKARAC I ŽENA – PRIRODNO NEPOMIRLJIVI

Hrišćansko shvatanje braka razlikuje se od uvreženog mišljenja da je to odnos dve savršene polovine koje se dopunjuju. Nepomirljive razlike neprihvatljive su kao razlog za razvod braka prema pravoslavlju, jer upravo one čine da brak prirodno postoji. Muškarac i žena su nepomirljivi polovi, a ljubav je, prema jevanđeljskom učenju, davanje sebe onome i za onoga koji je potpuno drugačiji od nas.

 

Izraz „nepomirljive razlike“ verovatno se najčešće navodi kao glavni razlog za savremeni razvod braka. Odnosi se na situaciju u kojoj dvoje supružnika otkriju u nekom trenutku njihovog zajedničkog puta da se „ne podnose“, što znači da se uglavnom ne slažu emotivno, duhovno, telesno.

nepomirljive razlike

Pravoslavna Crkva dozvoljava razvod pod okolnostima preljube, zlostavljanja i napuštanja (supružnika). Međutim, nepomirljive razlike su uglavnom neprihvatljive kao razlog za razvod braka između pravoslavnih hrišćana.

Zašto su neprihvatljive? Verujem da to ima veze s tim što Crkva odbacuje svetovnu pretpostavku na kojoj se temelji razvod usled „nepomirljivih razlika“.

Naša kultura je sklona da misli da je uspešan brak onaj u kome su muž i žena zapravo duše bliznakinje u različitim biološkim odelima. Vaša „jedina istinska ljubav“ je ona posebna osoba koja vam savršeno odgovara, koja vas nadopunjuje, ispunjava, koja je zapravo vaša „druga polovina“. Hrišćansko shvatanje braka uzima sasvim drugačiji stav.

U petoj glavi Poslanice Efescima, Sveti Pavle koristi sliku braka govoreći o tajni Ovaploćenja. Ženina uloga predstavlja ljudsku prirodu Hristovu, koja se projavljuje u Crkvi. (Ef. 5, 22-23). Muževljeva uloga, s druge strane, predstavlja božansku prirodu Hrista Sina i Reči Božije, koji je glava Crkve Duhom Svetim (Ef. 5, 22-23). Sjedinjenje dva pola u jednoj vezi govori o jednoj Ličnosti Hristovoj u kojoj su sjedinjene dve prirode. A ovo jedinstvo, kaže Sveti Pavle, je „velika tajna“ (Ef. 5, 32) upravo zato što su te prirode – božanska i ljudska – tako potpuno isključive i nepomirljive! Ovde imamo više od puke teološke zagonetke. Imamo stvarne i duboke posledice za one koji su venčani i slede hrišćansko učenje.

Pod jedan, Sveti Pavle nam kaže da brak prirodno i neophodno postoji u okviru nepomirljivih razlika. Drugo, koristeći analogiju muža i žene kao božanskog i ljudskog, Sveti Pavle nam u stvari pokazuje da su, polovi u braku isključivo različiti, da su daleko od duša bliznakinja ili bića koja se nadopunjuju. Ova fundamentalna razlika je mnogo više od nesrećnih uslova života u palom svetu. To je sama osnova Božije promisliteljske ljubavi prema nama. Jevanđeljska definicija ljubavi je da je Bog predao Sebe za ono što je potpuno „drugačije“ od Njega Samog – za čovečanstvo. I budući da smo stvoreni po slici i prilici Božijoj, naša definicija ljubavi se iskazuje na isti način: ljubav je davanje sebe onome i za onoga koji je potpuno drugačiji od nas.

Neminovno je da će parovi koji žive svetovnim mitom o „dušama bliznakinjama“ ili o „jedinoj istinskoj ljubavi“ konačno otkriti da su oni zapravo dvoje različitih ljudi. Kada se to desi, vrlo je moguće da će rezultat toga biti razvod, zato što neće moći ili neće hteti da pomire međusobne razlike. Međutim, za parove koji funkcionišu po načelima jevanđeljskog učenja, nepomirljive razlike u vezi nisu kraj, već sâm početak njihovog poziva da iznedre tajnu Hristovu u svome braku.

Kada težim da služim svojoj ženi u odsustvu lične udobnosti, koristi ili emotivnog ispunjenja, taj čin je ništa drugo do ozakonjenje ljubavi Hristove, „Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek; unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu.“ (Fil. 2, 6-8)

Kada tražim dobro i život drugoga iako u tome nema ničeg za mene – ispunjenja, zadovoljenja potreba, primanja emotivnog vrhunca – tada je moja ljubav zaista nesebična, i kao takva, istinski božanska. I što su veće razlike između mene i moje supruge, Hristos sjajnije sija kada mi i pored toga nastavljamo da volimo jedno drugo.

Postoje li neke okolnosti pod kojima se nepomirljive razlike zaista mogu navesti kao osnova za razvod braka? Možda, ali verujem da su istinski nepomirljive veze mnogo ređe nego što pretpostavljamo.

U narcističkoj, samozadovoljavajućoj kulturi, prelako bežimo od međusobnih sukoba. Pokušavamo da ih izgladimo, da ih racionalizujemo, da ih ignorišemo ili da jednostavno pobegnemo od njih. Umesto toga, treba da vidimo takve nejednakosti onakvim kakve stvarno i jesu: one su platno po kome možemo oslikati životvorni brak između nas i Tvorca, koji je zaključen u prvom veku naše ere na bregu izvan Jerusalima, i živi kroz večnost.

*

Autor teksta je Ričard Rene, klirik Pravoslavne Crkve u Americi i paroh u misionarskoj parohiji Sv. Ajdena u Krenbruku u Kanadi

Ostavite komentar

Ostavite komentar