SAM SEBI
Uzgred i neprimetno –
Sam sebi ću reći setno –
Uvelo mi je polje cvetno.
Gotovo je sa mojom setvom.
Svakoga dana osećam
Da svemoćni zakon teče
Što me ka zemlji vuče
U ropstvo seni večne.
Pa šta ću? Poživeh, prolutah,
Premerih putišta mnoga.
Umoran od puta svoga –
Počini u zemlji, brate!
Ni sam videti neću
Kako će zgasnuti moj plam lepo.
I onda? Valjda ću pustiti suzu,
S dlanom na oku slepom.
Neće me biti gore,
Sići ću u nepostojanje,
Al večne će biti zore,
I pesme, i živovanje.
26. 7. 1955.