NAŠI MALI GRESI
Sedimo u čuvenoj “desetki”, naša ljubav i mi i čekamo profesora. U dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja veje, u učionici vonja olajisani patos, a u našim srcima april, moj mesec. Ovog puta sam ja zauzeo mesto u klupi, prošlog je ona, ja ću sledeći put, tako je to, volimo se (doduše, još na daljinu!), pazimo se, ispomažemo.
Puštamo vremenu da prolazi, čekamo profesora da se autobusom doveze iz Novoga Sada (gostujući profesor; mi ga čekamo a on još nije kupio ni autobusku kartu!). Naša ramena se dodiruju, naša srca trepere, gledamo u klupu a zavirujemo jedno drugom u dušu, hoćemo da se neosetno, a što dublje, upoznamo, duša je, kažu, ogledalo tela.
I umesto da je nagovaramo da odemo u kinoteku (najjevtinije je), ili da joj saopštimo kako smo pronašli nov divan kutak za učenje (galerija u sindikalnoj čitaonci, u Dečanskoj), ili da joj šapnemo one DVE MALE REČI, ili da uzmemo njenu malu ruku… MI UZIMAMO NjEN INDEKS. Mali greh na pomolu, ali nenameran.
A tamo, crno-na-belo, piše da je rođena u: Samaili.
Bog te vid’o! SAMAILA! I šta, uopšte, znači ta reč? Mislim, lingvistički? (To nam je struka.)
A rekla je: u Kraljevu!
E pa, moramo to proveriti… Polako (da se Vlasi ne dosete!) zatvaramo indeks, ostavljamo ga na stranu. Malo ga, čak, odgurnemo. Pa sačekamo pravi trenutak (trenutak po trenutak prolazi večnost).
– Je li, gde si ti rođena?
– U Kraljevu.
– Baš u Kraljevu?
– Pa, u Kraljevu, a gde drugo?
– Ne znam, samo pitam.
Ona ćuti. Mirna je. Nije glupa. Oseća da više nema povratka. A mogla je, samo da je htela, sve da okrene na šalu. Prebaci mi sitničavost. Netoleranciju. Provincijalizam (zaboga, ni ja nisam iz Beograda, i ja sam iz provincije). Čeka da prođe bura! Uvek prođe. Vetar umine, oblaci se raziđu, sunce sine i nebo je opet nevino i čisto.
Ali, ona oseća.
Ali, osećam i ja.
– Mislio sam… možda u okolini?
– Molim?!
– U okolini Kraljeva?
– A… to… Ne, baš u Kraljevu.
– Baš u Kraljevu?!
– A gde drugo? A gde drugo bih mogla biti rođena?!
– Hm, možda u nekom selu… blizu Kraljeva?
– Šta ti je danas?!… Šta ti je danas naspelo?!… Selo, pa selo!… Ja sam rođena u Kraljevu, i tačka!
Naši mali gresi…
Prošlo je više od deset godina… možda i svih dvanaest, ne znam. Letele, letele pa proletele kao jedan dan!
Slučajno smo se susreli. Na profesorskom ispitu. Bila je, isto, mlada, lepa i tanka. I draga mom srcu. I glas joj je bio onaj stari. I kijavica, od koje je hronično patila, bila je ona stara.
Još jedan mali greh… Da li smo i zbog njega izgubili raj?
I frizura joj je bila ista, ona koja mi se uvek dopadala, tako joj je blago harmonično ouokvirivala lice. I lako rumenilo na obrazima, kao nekad, na čelu i bradi kao nekad. Isti karmin, ista stara nijansa trule višnje. I ruka, ona stara, malo vlažna, kao nekad… i malo hladna.
Naši mali gresi.
Bože, sve ove gluposti će se čitati.
U „ogledalu duše“ (pogodili ste, u očima!) videlo se – ona je mene još uvek volela. Tako sam zaključio. Ipak, ko zna da li sam u pravu. Razgovarali smo više od pola sata. Nije spomenula moje ime. Možda ga je i zaboravila, nije sramota. Ubedio sam se da me je volela. I ja sam voleo, nju, tad, kao što sam je voleo svih prethodnih godina.
Nismo spominjali njeno mesto rođenja.
Bila je udata. A ja već drugi put oženjen.
*
Iz neobjavljene zbirke „Ljubav u biblioteci i druge priče“