Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

BOSA SVITLICA

Prema onome što sam lično čuo i video, Bosa je poklonila veliku pažnju svome ocu i majci, i či­nila sve što je mogla da im pomogne. To je zaista je­dan lep primer pažnje i ljubavi koju dobro i zah­valno dete može iskazati prema svojim rodi­teljima. Ovo je kratak zapis o jednom dobrom i poštenom ljudskom biću kakva je bila Bosa Svitlica.

 

Bosu Svitlicu sam upoznao kada smo radili na obnavljanju društva „Prosvjeta“. Bila je vrlo savesna i tačna, i to mi se kod nje jako dopalo.

bosa svitlica

Kada su i u Bugojnu počeli ratni sukobi, skoro svi Čipuljani i Srbi u Bugojnu, kojima je to uspelo, pobegli su prema Kupresu. Ja sam mislio da je i Bosa pobegla u Kupres, ali nešto kasnije sam saznao da je ostala u Bugojnu. Imala je stare i bolesne roditelje, oca Jo­vana i majku Srpku, i nije htela da ih na­pu­sti.

Jednog dana, mislim da je to bilo u jesen 1992. god. odvažio sam se i odlučio da je pose­tim. Sta­novala je u jednoj velikoj „Rodićevoj“ zgradi u blizini Opštine, gde je sa svojim roditeljima ima­la lep stan. Kada sam zakucao na njena vrata, opre­zno ih je otvorila, i video sam kako je bila jako uplašena. Koliko se sećam, ona je sa svojim rodi­teljima bila jedina Srpkinja u tom ulazu. Sve ostale stanove u koji­ma su ranije stanovali Srbi, zaposeli su Musli­mani.

Od tog dana ja sam u toku rata prilično često dolazio da pose­tim i nju i njene roditelje.

Vrlo interesantan čovek je bio njen sada već odavno pokojni otac Jovan koji je rođen i odrastao u Vukovsku (Kupres) kao i njena majka Srpka.

U toku rata pokojni Jovo je stalno ležao na jednom otomanu u kuhinji, polugo, bez košulje, pa čak i kad je drugima bilo prilično hladno, i otud se nije pomerao ni za vreme grana­tiranja.

Odmah u početku ratnih zbivanja, neko mu je za­palio jednu manju zgra­du koju je on nazivao „Garaža“. Izgoreo mu je deo krova i nestalo dosta alata, i on se na svoju nesreću popeo na krov pomenute zgrade sa namerom da ga opravi. Krov se srušio, Jovo je pao i dobro se ugru­vao. Žalio se na bolove. Ja sam na sre­ću imao mast „Finalgon“. Doneo sam mu jednu tubu, i on je rekao da mu ta mast koristi. Ipak Jovo je neš­to zbog starosti, nešto zbog bolesti kasnije umro.

(Jovo Svitlica otac Bose Svitlice sahranjen je 30. januara 1996. Ja sam tada videći kćer i suprugu pokojnog Jove ucviljene kao sinje kukavice, uzeo crkveni kalendar i rekao: Stanite, da pre nego što ga predamo majci zemlji, očitamo molitvu. I oči­tao sam Vjeruju i Oče naš. I na kraju sam rekao „Sohranjaju vo blaženoj žizni raba Božija Jovu. Vječna mu pamjat!“ Tako sahranismo pokojnog Jovu.)

Od tada su me ljudi uvek zvali da na sahranama čitam molitve, sve dok pop u Bugojno nije ponovo došao. Ja sam uvek pre nego što sam očitao molitvu rekao da ja nisam svešteno lice, i da ovo nije verski obred, već samo nastojanje da se kako je u datim prilikamo moguće na što dostojniji način oprostimo sa pokojnikom.

Što se tiče pokojnog Jove, taj čovek mi je ostao u lepoj uspomeni kao jedan prirodno bistar i pametan čovek. Iako je verovatno završio samo osnovnu školu, sa njim se moglo razgovarati kao sa kakvim inte­lektualcem, i ja sam čes­to sa njim vodio in­teresantne razgovore.

Posle Jovine smrti Bosa je ostala sama sa majkom Srpkom koja je takođe bila teški bolesnik.

Jedno vreme imala je tešku (pojasnu) formu Herpesa i velike bolove. Nije bilo druge već da odem do lekarke Žanke, koja je po mom opisu zak­ljučila da se radi o pojasnom herpesu, i napisala recept za lek. Pošto toga leka nije bilo u apoteci, ja sam se ponovo vratio do dr Žanke, i ona mi je iz svoje tašne izvadila i dala jednu poveću tubu u kojoj su bile neke velike poli­vitaminske tablete. To sam odneo Srpki, i posle su mi rekli da joj je koris­tilo. Srpka je imala problema i sa venama koje su je jako bolele. Ja sam imao u kući malo više od pola litra rakije u koju sam stavio koren od lin­cure i odneo joj da proba da pije. Ne znam da li je ona tu rakiju pila ili je sa njom mazala noge, ali mi je rekla da je dobro pomoglo.

Jednom prilikom, kad je Srpka bila teško bolesna, bilo je pot­rebno naći kola da se preveze do am­bulante. Zamolio sam tada­šnjeg pred­sednika „Do­bro­­tvora“ Igora Pavlovića, da pomogne, i dogo­vo­rili smo se, da se sledećeg dana nađemo na ugo­vorenom mestu. Došao sam na vreme, čekao Igora više od pola sata, ali njega nema što narod kaže „ni od korova“. Onda se setim da u zgradi firme „Gorica“ postoji kan­celarija neke dobrotvorne or­ga­­nizacije iz Nor­veške. Odem do njih, kad tamo je­dan čovek i jedna devojka – tumač. Nisam hteo da mi ona bilo šta prevodi, već sam ja njemu, služeći se mojim veoma skromnim znanjem engleskog jezika, rekao o čemu se radi. Taj čovek, iako je počeo da do­ruč­­kuje, odmah je prekinuo sa jelom, ustao, i uz moju pratnju svojim ko­lima otišao do Srpkine kuće i pre­vezao je do lekara, tačnije lekarke dr Makside, muslimanke, za koju kao čoveka i lekara mogu reći sve najbolje, jer nikad nije gledala ni na veru ni na naciju, i pomagala je svim ljudima najviše koliko je mogla. Neka joj Bog podari sreću i dug život.

Pomenutog Norvežanina sam ponovo molio da Srpku preveze nazad u stan, i on je to bez reči uči­nio. Hvala mu i neka ga sreća prati.

I posle sam prilično često navraćao kod Bose i Srpke, čija je bolest, kako je vreme prolazilo, uzi­mala maha, i Srpka je bila sve sla­bija. Jednom pri­likom, kada sam bio kod njih u poseti, Srpki je jako poz­lilo, i ja sam mis­lio da će u tom trenu um­reti. Na sreću, tada je ostala živa.

Na kraju je i Srpka umrla. Po njenoj želji sahra­njena je u kup­reškoj narod­noj nošnji, a ja sam i tom prilikom održao oproštajnu mo­li­tvu.

Prema onome što sam lično čuo i video, Bosa je poklonila veliku pažnju svome ocu i majci, i či­nila sve što je mogla da im pomogne. To je zaista je­dan lep primer pažnje i ljubavi koju dobro i zah­valno dete može iskazati prema svojim rodi­teljima.

Posle njihove smrti lepo im je uredila grobove i podigla spo­meni­ke.

Kada sam prodao kuću 9. septembra 2007. godine, bilo je to na brzinu i, na­žalost, nisam sti­gao da odem do Bose da se sa njom oprostim.

Sledeće godine, kada sam s nekim poslom došao na kratko u Bugojno, saznao sam da je i Bosa umrla. Prosto nisam mogao verovati, da je više nema, sve dok na groblju u Čipuljiću nisam video njen grob. Eto, to je kratak zapis o jednom dobrom i poštenom ljudskom biću, a ja napisah ove reči sa željom da prah zaborava ne prekrije njen život i postojanje.

Autor: Branko Mićić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: