Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

MORAVSKI KONACI

Etno sela širom Srbije doživljavaju procvat i možda je taj trend povezan sa našom žudnjom za jednostavnošću i nevinošću nekadašnjih vremena. Moravski konaci kraj Velike Plane su poseban svet, koji se rado preporučuje svim ljubiteljima etno turizma.

 

Da li smo se ikad intimno zapitali zašto nas toliko privlače te drvene kućice, stare vodenice, oruđa za nekadašnje poljoprivredne radove, stari ćilimi, tkane torbice, vezene košulje…

moravski konaci

Zar ne nosimo svi mi Srbi, koliko god generacija unazad živeli u gradu, taj pritajeni žal za vremenima davnim, kada je život bio mnogo jednostavniji nego danas. Stari zanati, umetnička dela naših terzija, ćurčija, opančara, stolara i svih drugih kojima više ni nazive ne znamo… Nas prožimaju nekom tihom setom, pa bismo makar na tren, noseći na sebi neku od tih rukotvorina, želeli da se vratimo u doba kada se čovek za reč držao, a čuvanje obraza bio jedini način življenja.

I Moravski konaci kod Velike Plane, etno selo koje samo za sebe predstavlja jednu, takvim arhaizmom zaokruženu celinu, sa crkvom brvnarom Svetog Nikole kao krunom duhovne lepote i pripadajućim zvonikom nalik onom u manastiru Pokajnica, jezerom u središtu sela na kome se lenjo ljuljuškaju patke između drvenih mostića podignutih na stubove, nizovima brvnara u redu ili veselo razbacanih po celom imanju, bunarima i vodenicama iz kojih čujemo žuborenje vode kao iz najlepših planinskih potoka, životinjama koje slobodno šetaju uporedo sa turistima, oruđem i alatima nekadašnjeg načina za obadu zemlje, centralnim brvnarama koje nas sećaju na stare zanate ili nas ogromnim kaminom i zastrtim ćilimima uvlače u neku drugu vremensku dimenziju – u doba čestitih devojaka i žena sa pletenicama i momaka i ljudi čelične volje i hrabrosti. Žal je možda i žal za takvom Srbijom i takvim Srbima, u nama, ono što nas ovde podseća da smo, do ne tako davno, bili narod posebnog integriteta, lepote i junaštva.

Eto i zašto se umnožavaju etno sela u Srbiji, ti dragulji naših arhaizama u pozitivnom kontekstu, sa kojima svi osećamo neku posebnu povezanost, utkanu u nas pre više vekova, bez obzira koliko urban bio porodični milje iz koga smo potekli. Sam pogled na stare ćilime, alatke za obradu zemlje iz prethodnih vremena, ćeramidu, zemljane posude, ćupove i fenjere, brvnare, drvene mostiće i vodenice, budi u nama neki poseban osećaj povezanosti sa našim precima iz ranijih vremena, možda još iz doba cara Lazara i svetih Nemanjića ili još ranijih vekova naše nacije, koje svi nosimo u svojim srcima i genima, doba kada se živelo mnogo zdravije, po normalnim kodeksima, sa mnogo većim mirom u duši, iako su ta vremena imala svoje teške prekretnice i dramatične događaje.

Srpski manastiri su opet, na drugi, poseban način, oaze duhovnog mira, izgrađene pre dosta vekova, a po pravilu daleko od naselja zbog neometane molitve i obezbeđenja pribežišta za srpski narod u teškim razdobljima i svi do jednog neguju taj duh starih proverenih vrednosti, u arhitekturi, knjigama, vezu, pojanju, živom svetu koji gaje ili poljoprivredi kojom se bave. I ako već želimo i moramo da ostanemo nacija sa integritetom, nacija zdravih i nezavisnih jedinki, koje obavljaju svoje poslove na korist i svoje porodice i svoje nacije ujedno, moramo potražiti model u kome ćemo prvo ceniti sebe da bi nas drugi poštovali, a to može biti samo model u kome se ne gubi povezanost sa našim korenima koji nam samo na ponos mogu biti.

I završila bih ovu kratku odu ovom zemljaskom raju, modernom po funkciji, a tako drevnom po obliku, rečima Svetog vladike Nikolaja Velimirovića ( Molitve na jezeru, XVI):

„Ustajte sinovi Sina Božjega! Ustajte, ustalo je i milostivo sunce i počelo neštedno liti svoju svetlost po tamnim poljima zemlje. Ustalo je, da vas oslobodi tmore i straha sanovnog.

Na suncu nisu ispisani vaši jučerašnji gresi; sunce ne pamti, ne zlopamti ništa. Na njegovom licu nema bora sa vašega čela, ni žalosti, ni zavisti, ni tuge. Njegova je radost u davanju, njegova mladost – njegovo podmlađivanje – u služenju. Blago onima koji služe, jer neće ostariti…“

Tekst i foto: Nataša Miljević

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: