Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Poljski pisac Gžegož Latušinski – o poeziji i nagradi UKS „Povelja Morave“

Smatram da poezija treba da ima kontakt sa stvarnošću i da pesničkim rečima komentariše stvarnost. Poezija treba da se vrati svom komunikativnom izrazu jer je bilo previše pesničkih eksperimenata koji su udaljili poeziju od života i udaljili je čitaocu. Metafora treba da bude jedan sažet način izražavanja toga što čovek nosi u sebi ili što vidi oko sebe a ne ukras praznine. Poezija mora da se vrati čitaocu. Mislim da su poljska i srpska poezija najbolje u svetu za ovih deset godina , kaže Gžegož Latušinski.

 

Neposredan povod za razgovor sa poljskim pesnikom, prozaistom, književnim kritičarem, prevodiocem i novinarom Gžegožem Latušinskim je nagrada „Povelja Morave“ koja mu je nedavno uručena u Udruženju književnika Srbije, a koja se dodeljuje za poeziju i doprinos afirmaciji srpske literature u svetu. Sa gospodinom Latušinskim razgovarali smo u UKS u Francuskoj 7 o dobijenoj nagradi, doprinosu afirmaciji srspke poezije u svetu i o položaju poezije danas.

gžegož latušinski

Gžegož Latušinski glavni je urednik Izdavačke kuće „Agava“, i bio je predsednik Varšavskog odeljenja Društva pisaca Poljske. Diplomirao je češki, srpski i poljski jezik i književnost na Varšavskom univerzitetu, a postdiplomske studije završio je na Zagrebačkom sveučilištu 1959–60 i na Beogradskom univerzitetu 1960–63. Bio je lektor poljskog jezika na Beogradskom univerzitetu i dopisnik lista „Život Varšave“ iz Beograda, pa kulturni ataše Poljske ambasade u Beogradu 1963–68. U bivšoj Jugoslaviji boravio je 10 godina, nakon povratka u Poljsku radio je u Ministarstvu kulture, na filmu, novinarstvu i izdavačkoj delatnosti.

Kakve su prilike u Poljskoj za stvaraoce i šta spaja Srbiju i Poljsku?

– Imamo nade da će se prilike u Poljskoj promeniti na bolje ako se ima u vidu da su pre osam godina vladali liberali koji su smatrali da ako književnost na tržištu loše prolazi znači da tržište verifikuje književnost i vlada o književnicima neće da brine. Ali, neki su im književnici ipak bili potrebni, a drugi su bili zanemareni. Mislim da Poljaci i Srbi imaju isti temperament, spontanost, slobodoljublje… U prošlosti smo patili. Vi od Turaka, a naša zemlja bila je 130 godina pocepana između Nemačke, Austrije i Rusije. Znamo taj jezik i patnje radi nezavisnosti. Patnja je majka poezije i zato mislim da su poljska i srpska poezija najbolje u svetu za ovih deset godina.

Vaš doprinos afirmaciji srpske literature u svetu za koji ste ove godine ovenčani „Poveljom Morave“ od Udruženja književnika Srbije?

– U to ulaze i moje knjige, pre svega, zbirka „Bonžur Madam de Pompadur“ i moji prevodi izbora pesama najvažnijih srpskih pesnika, među kojima su i pesme Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović, Stevana Raičkovića, Vaska Pope, Jovana Zivlaka, Radomira Andrića, Dragana Dragojlovića… Napravio sam jednu veliku antologiju srpske poezije 20. veka u dva toma gde je na 1250 stranica zastupljeno 155 pesnika. Istu takvu antologiju uradio sam i za hrvatsku poeziju 20. veka na 1100 stranica sa 105 pesnika. Napravio sam i antologiju crnogorskog pesništva od 260 strana. To je prva samostalna antologija crnogorskog pesništva u svetu. Oni su pravili antologije, ali je svaka politička struja pravila svoju antologiju. I na kraju, ja sam napravio i kratku antologiju poljskog pesništva od 800 stranica koja je izdata na srpskom u Novom Sadu, i jednu na hrvatskom.

Stvaralaštvo Gžegoža Latušinskog

Gžegož Latušinski objavio je između ostalog i knjige: Sunčani sklop – roman (1979), Fascinacija – pripovetke (1984), Balkansko prokletstvo – knjiga o raspadu Jugoslavije (1997) i U svetu anateme – knjiga eseja (1997) i knjigu pesama Tvoje vreme (2012). Preveo je preko 30 proznih i pesničkih knjiga sa češkog, srpskog, hrvatskog, slovačkog, slovenačkog, makedonskog i ruskog: Miloša Crnjanskog Seobe (1981), Borislava Pekića, Hodočašće Arsenija Njegovana (1985), Mirka Kovača Vrata od utrobe (1988), Napravio je izbore pesma i prepevao ih na poljski Stevana Raičkovića (2009) i Vaska Pope (2011). Napravio je i objavio antologiju: Svi trenuci su tu i ništa ne prestaje da bude. Antologija srpske poezije XX veka u dva toma (2008). Na srpski i hrvatski preveo je niz pesama poljskih pesnika, među ostalim Zbignjeva Bjenjkovskog, Kšištofa Karaseka, Adriane Šimanjske, Rišarda Krinickog, Eve Lipske, Mariana Gžeščaka, Tadeuša Šljivjaka, Jana Gureca Rošinskog, Eugenjuša Kasjanoviča, Jana Sohonja, Januša Dževuckog. Dobio je nagradu Književnog fonda Ministarstva Kulture Poljske 1989. za prevod Vrata od utrobe M. Kovača i iste godine zvanje Zaslužni radnik kulture, godine 1994. dobio je novinarsku nagradu „Zlatno pero“. Godine 2009. Sveslovensko književno društvo dodelilo mu je Visoko internacionalno priznanje „F. M. Dostojevski“, a 2010 Književni klub „Branko Ćopić“ Povelju za Antlogiju poezije XX veka.

Kojom temom se suštinski bavite?

– Ja smatram da poezija treba da ima kontakt sa stvarnošću i da pesničkim rečima komentariše stvarnost. Poezija treba da se vrati svom komunikativnom izrazu jer je bilo previše pesničkih eksperimenata koji su udaljili poeziju od života i udaljili je čitaocu. Poezija mora da se vrati čitaocu, ali će se i čitalac vratiti poeziji. Metafora treba da bude jedan sažet način izražavanja toga što čovek nosi u sebi ili što vidi oko sebe a ne ukras praznine.

Da li ste se sretali sa srpskom poezijom, pesnicima i književnim stvaraocima na Kosovu i Metohiji i kako gledate na njihovo stvaralaštvo?

– Pre nekoliko godina bio sam na Beogradskim susretima i tada sam išao i na Kosovo u srpsku sredinu i sreo se sa pesnicima sa Kosova. I dole, i ovde u Beogradu, čuo sam njihove pesme i na programu „Pesnici u rasejanju“. Čuo sam dobre, žestoke pesme. Najbolja je srpska i poljska poezija o slobodarskoj težnji i mislim da smo u vreme komunizma hteli preko poezije sačuvati identitet i odbraniti se od porobljavanja. I to je davalo težinu poeziji. Dobar je način da se sačuva identitet putem poezije. Bez kulture nema naroda. Na Kosovu sam bio i negde 1986. za vreme nekih demonstracija kada je bilo proglašeno vanredno stanje. Bili smo čak preventivno uhapšeni, a slike iz fotoaparata koje smo pravili su uništene. Problem Kosova je opasan jer je princip stabilnih granica bio u Ujedinjenim nacijama.

Poljska je priznala Kosovo ali je, prošle jeseni, bila uzdržana prilikom glasanja o prijemu Kosova u Unesko?

– Ne znam, nisam to znao.

Kako vidite problem rastućeg terorizma i probleme migracija u svetu?

– To je vezano, jer u kolone izbeglica ISIS ubacuje teroriste. I sada kad zamislite da levičari u Evropi i Francuskoj hoće da unište evropsku kulturu, oni laiciziraju narode. Znači odbacuju veru u Boga i tradiciju. A to što vezuje narode su kultura, tradicija i vera. U Francuskoj nisu spremni da se bore sa tim što to sve nosi.

Kakav je čovek koji nema veru ni identitet?

– Taj čovek misli da može bez vere da bude pošten. Ali to je iluzija. Cela Francuska ne veruje u Boga – i to je posledica Francuske revolucije.

Kako opstaje umetnost bez vere?

– Sve gore. Francuska umetnost koja je bila velika u 18. i 19. veku nema velikih pisaca i poezije. Jedina vrednost poezije je u reči i ne u neponovljivom susedstvu reči koje stvaraju napetost između reči i na taj način lako se ide u apsurd. I ljudi koji su neuravnoteženi psihički dobijaju nekad prednost, jer se u njihovoj bolnoj mašti traži vrednost. Kod nas ima primera da neke neuravnotežene osobe izdaju neke zbirke u kojima nečeg ima, i neko jezičko iznenađenje. Ali postoji razlika između ludila i nadahnuća. Ako tražimo neponovljivu maštu i nesponatnu, slučajnu, nemisaonu maštu, onda nećemo naći granicu između poezije i ludila.

Autor: Slavica Đukić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: