Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

INTIMNI RAJ

Na samo 500 metara od centra grada Smederevske Palanke postoji privatno imanje sa jezerom! Ono nije u funkciji turističke atrakcije, niti etno sela, već je u okviru privatnog poseda i predmet je porodičnog uživanja… I nas privilegovanih, koji imamo sreće da smo prijatelji porodice.

 

Cvetni umetnički aranžmani Kristine Nijemčević, dev. Stanković su mi već duže vreme privlačili pažnju svojom ne samo originalnošću, već i posebnom nežnom notom koja izbija iz njih, pleneći moj um i dušu radošću i ljubavlju ne samo kroz cveće, već i kroz razne elemente koja ona koristi u svojim kreacijama, bilo one koje načini za lične poklone ili one izložene u njenoj cvećari u centru grada…

imanje sa jezerom

Iako se znamo valjda preko 20 godina kao dugogodišnji pevači istog glasa i privatno se družimo, zbog njene izuzetno skromne i ćutljive prirode, mislila sam da je ovo njeno posebno umeće posledica njenih svršenih studija, kao diplomiranog inženjera Pejzažne arhitekture sa Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ali, kao što nama naši životi često izgledaju kao spletovi slučajnih okolnosti, a kako divno reče Sv. Jefrem Sirin “Ko tvrdi da je sve slučajno, taj odriče postojanje Boga“, ispostavilo se i da su ovi divni plodovi njene duše, izraženi kroz cveće, u stvari višegeneracijsko nasleđe njene porodice – Stanković. I tako me ta Promisao, a ne slučajnost, dovela i do imanja njenih roditelja i do njihovog čarobnog jezera.

Kroz ovo imanje, o kome mnogo bolje govore fotografije od teksta, proveli su me Ana i Pavle, stari 10 i 4 godine, čeda Kristine i Željka Nijemčevića, oboje inženjeri po vokaciji – Ana, naša uspešna karatistkinja, najviše voli životinje, dok je mlađi, Paja, zaljubljenik u cveće i asistirao mi je i strpljivo pozirao, dok završim svoj foto sešn po cvetnim alejama njegove bake Slavice, koja je i najzaslužnija za šarenilo i urednost dvorišta poprilične površine.

Kasnije sam čula celu priču i od čika Slobodana, Kristininog oca, koji svojim marljivim rukama i velikim talentom, posle svoje karijere u kompresorskoj stanici Goše, godinama kreira i proizvodi različite ukrasne predmete, uglavnom od drveta – minijature zaprežnih kola, sa svim pripadajućim delovima kao kod velikog originala, ikone i druga umetnička dela iz našeg duhovnog i kulturnog nasleđa. Njegove ideje i projekti o ,,zelenoj energiji“, kako on naziva napajanje energijom solarnog ili vetrogeneratorskog tipa (vetrenjaču za ovu namenu je sam već projektovao i izveo), kao elektro-inženjeru su mi posebno bile fascinatne.

I dok smo jeli baklave teta Slavice i uživali u domaćoj orahovači u ovom raju na Zemlji, nadomak centra grada, saznah i da je ovo jezero još jedan od realizovanih Slobodanovih projekata koje služi kao ribnjak i za porodične vožnje čamcem, mada bi uz određene pumpe moglo da se koristi i za kupanje.

Atmosfera kojom sam bila okružena pri ovoj septembarskoj poseti – ono što se očima da videti, a još više dušom osetiti – podsetila me na ono što često osetim i u okruženju manastira Koporin. Porodica Stanković je naime dugogodišnji donator ove velike svetinje svojom umetnošću, ljubavlju i dobrom voljom i nije onda za čudo što se deo manastirskog duha uselio i u ovu zemaljsku oazu.

Kao rođaci i jedni od naslednika porodice Šišković, čuvenih predratnih velikoposednika ovog kraja i članovi porodice Stanković odrasli su u ljubavi prema svojoj veri i otadžbini,a najposle ili najpre prema ljudima, vaspitani duhom skromnosti, rada i međusobnog poštovanja, bez obzira na poreklo i obrazovanje onih koji ih okružuju, pa tako i Kristina i njen brat Đorđe, diplomirani mašinski inženjer koji sada živi i radi u Rusiji. Lepota duše je u ovakvim porodicama starog kova uvek bila glavni kriterijum za izbor kako prijatelja, tako i bračnih drugova. Osećaj zajedništva, porodične tradicije i nekakve prefinjene note u dijalozima, podsetila me na moje dane detinjstva provedene u bakinoj kući u Hrvatskoj, uz poslugu koja je uvek tretirana kao da su članovi porodice.

Krećući se po stazama ovog imanja, svog obraslog prastarim drvećem, cvećem od one starinske vrste, šipkom i trskom tamo gde joj je mesto, uz vodu, koa sa posebnog izvora napaja i ovo jezero, pomislila sam da je naša zemlja zaista jedno od najlepših mesta koje postoje na planeti… i kako se vrednim rukama i velikom ljubavlju može postići uvek mnogo više nego samo novcem… i čak i ono, što je na drugim mestima ovog našeg zemljaskog šara samo privilegija vrlo bogatih ljudi, u materijalnom smislu.

A od Ane i Pavla Nijemčevića, najmlađih potomaka Stankovića, svakako tek možemo očekivati neke posebne projekte, uspehe i domete, ali se taj plemeniti duh kod njih već može osetiti i u tako mladom i nežnom uzrastu i sada… I kroz njihove divne dečje duše, osmehe i načine odrastanja uz verujuće roditelje, vidimo i svu potvrdu na delu ovih jevanđelskih reči: ,,U taj čas pristupiše k Isusu učenici govoreći: Ko je dakle najveći u carstvu nebeskom? I dozva Isus dete, i postavi ga među njih, i reče im: Zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko. Koji se dakle ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskom. I koji primi takvo dete u ime moje, mene prima. A koji sablazni jednog od ovih malih koji veruju mene, bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovom, i da potone u dubinu morsku. Gledajte da ne prezrete jednog od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima jednako gledaju lice Oca mog nebeskog“ – Matej, glava 18:1-10.

Tekst i foto: Nataša Miljević, Smederevska Palanka

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: