UBISTVO U MRAKU
Ugasili smo svetlo u podrumu i igrali se igre „ubistvo u mraku“, što je dečacima omogućavalo zadovoljstvo da stavljaju svoje ruke na vratove devojčica, a devojčicama zadovoljstvo da vrište.
Ovo je igra koje sam se igrala samo dvaput. Prvi put, bila sam u petom razredu, igrala se u podrumu, podrumu ogromne kuće koja je pripadala roditeljima devojčice po imenu Luiz. Nalazio se sto za bilijar u podrumu, ali niko od nas nije znao ništa o bilijaru. Nalazio se tu i klavir.
Posle nekog vremena, umorili smo se od prevlačenja izbušenih kartonskih valjkova po klaviru i od posmatranja dirki kako se same podižu i spuštaju – nešto nalik filmovima u kasne sate, trenutak pre no što ugledate mrtvaca. Ja sam bila zaljubljena u dečaka Bila, koji je bio zaljubljen u Luiz. Drugi dečak, čijeg se imena ne sećam, bio je zaljubljen u mene. Niko nije znao u koga je Luiz zaljubljena.
I tako, ugasili smo svetlo u podrumu i igrali se igre: Ubistvo u mraku, što je dečacima omogućavalo zadovoljstvo da stavljaju svoje ruke na vratove devojčica, a devojčicama zadovoljstvo da vrište. Uzbuđenje je bilo toliko da smo ga jedva podnosili, ali na sreću Luizini roditelji su se vratili kući i upitali nas šta to radimo.
Po drugi put, igrala sam se sa odraslima; nije bilo tako zabavno, iako intelektualno složenije.
Čula sam da su ovu igru igrali jednom u nekom letnjikovcu šestoro normalnih ljudi i jedan pesnik, i da je pesnik pokušao da ubije nekoga. Onemogućio ga je svojim uplitanjem jedan pas koji nije umeo da pravi razliku između mašte i stvarnosti. Glavna stvar u ovoj igri je da morate znati kada da se zaustavite.
Evo, ovako se igra:
Presavijete nekoliko papirića i stavite ih u šešir, činiju ili na sredinu stola. Svi odaberu po jedan papirić. Onaj ko dobije X je detektiv, a onaj ko dobije crnu tačku ubica. Detektiv izlazi iz sobe i gasi svetlo. Svi tumaraju po mraku, sve dok ubica ne izabere žrtvu. On mora ili da prošaputa „Mrtav si“ ili da mu ruke skliznu na vrat i stisnu obesno i odrešito. Žrtva vrisne i sruši se. Svi moraju sada da prestanu sa kretanjem, osim ubice, koji, naravno, ne želi da bude nađen pored tela. Detektiv broji do deset, pali svetlo i ulazi u sobu. On može da ispituje sve, osim žrtve, kojoj nije dozvoljeno da odgovara budući da je mrtva. Svi, osim ubice, moraju govoriti istinu. Ubica mora da laže.
Ako vam se dopada, možete igrati igre sa ovom igrom. Možete reći: ubica je pisac, detektiv čitalac, žrtva knjiga. A možda i ovako: ubica je pisac, detektiv kritičar, a žrtva čitalac. U tom slučaju, knjiga bi bila celokupan mise en scene, uključujući i svetiljku koja je nehotice srušena i razbijena. Pa ipak, zabavnije je samo igrati ovu igru.
Bilo kako, ja sam ta u mraku. Imam zle namere prema tebi, smišljam svoj opaki plan, ruke mi polaze ka tvom vratu, ili možda, greškom, ka bedrima. Možeš da mi čuješ približavajuće korake, imam čizme i nosim nož, ili je to možda revolver sa biserom optočenom drškom, bilo kako, imam čizme sa mekom potplatom, možeš da vidiš „filmski“ žar moje cigarete, narasta i utrnjuje u izmaglici sobe, ulice, sobe, iako ne pušim. Zapamti samo ovo, kad vrisak najzad utihne i kad upališ svetlo: prema pravilima igre, ja uvek moram da lažem.
Sada, veruješ li mi?